Још једна година се ближи крају, па је обичај да се своде рачуни. Обично причамо о томе каква је она била, па ако је и било неких лоших ствари, онда желимо да све брзо заборавимо и окренемо се новој у којој се надамо бољитку. Када су у питању привреда, пољопривреда, економија и друге делатности од којих зависи наша егзистенција, ту не би требало да буде много грешака, проблема и турбуленција. Међутим, када је воћарство, једна од важнијих грана пољопривреде у питању и те како је било турбулентно. О томе смо разговарали са Иваном Глишићем, доцентом на чачанском Агрономском факултету, посебно из разлога што је Чачак воћарски крај. Он каже да на крају године треба правити резиме, анализу стања и већ припремати предлоге да се производња унапреди у наредној години.
– Чачански крај карактерише развијена воћарска производња која је на прилично високом нивоу, али ту производњу су у овој години пратили бројни проблеми. Најпре од почетка године у периоду цветања поједине воћне културе је оштетио мраз. У зависности од локалитета, он је био већег или мањег интензитета, тако да је у појединим подручјима нанео скоро тоталне штете, док на другима опет није било штете. Потом је и тамо где су воћњаци добро прошли у периоду мраза, у цветању било кишних и хладних дана. То је рецимо нашкодило шљиви на одређеним локалитетима и онда је опрашивање било на ниском нивоу, па се и то одразило на коначни принос. Имали смо кишно пролеће и почетак лета, а у неким крајевима је било озбиљног града у више наврата. Кишно пролеће је такође погодовало развоју биљних болести, па је заштита морала бити на вишем нивоу. Јасно је да су такве временске прилике оставиле последице и касније се то одразило на принос.
Заштита воћа од биљних болести и штеточина је обавезна, и куповина хемијских или других препарата је доступна нашим воћарима, односно за те мере заштите просто морају издвојити новац, али противградне мреже су за већину велика инвестиција коју не могу да финансирају.
– Они који се озбиљно баве воћарством знају све мере које треба да примењују током целе године и то доста добро спроводе, наравно када је то могуће, јер дуг и кишан период отежавају тај посао. Међутим, борба и заштита од града је далеко скупља, а нарочито је проблем како инвестирати у противградне мрежа које су се показале као једина сигурна заштита од града код воћних култура које немају добру цену и онда се поставља питање рентабилности улагања. Друга ствар је осигурање. Наш народ нема толико поверења према осигуравајућим кућама и то је нешто што у већој мери мора полако бити увођено у наше воћарство. Али и све те мере борбе против непогода које нас погађају је веома тешко примењивати на површинама какве су код нас, а углавном се ради о малим поседима. Тешко је да било какве мере подстицања пољопривредне производње применимо на великом броју произвођача и да сви буду задовољни. То је већ проблем за који није крив произвођач. Он има мали посед и мала је карика у једном велико ланцу. Више пута сам наводио да је производња кајсије у чачанском крају врло висока. Гледано процентуално она буде и 10 до 15 одсто српске производње на малој површини чачанске општине, али се остварује код више од 500 произвођача и тешко је да 500 људи униформише, а касније стандардизује ту производњу. Тешко је и да се примене мере унапређења такве производње од које ће сви имати користи. Много је лакше радити са 4 – 5 великих произвођача, али ми такве немамо. То по мени аутоматски значи да нипошто не смемо да дигнемо руке од тих 500 људи, већ да им помогнемо колико је то могуће. Они су ове године имали штету, неко већу, неко мању и тешко је носити се са таквом производњом, али никако не би смели да кажемо да сада они треба да се удруже и да је то коначно решење. Није то баш тако, то се показало као један добар предлог, али није тако лако остварљив.
Наш крај је познат по производњи јабуке, шљиве, кајсије, трешње, вишње, крушке, и у мањој мери и дуње. Произвођачи ове године нису били задовољни приносом, најпре због већ наведених разлога, а потом и због цене.
– Ове године смо имали мање приносе и приносе лошијег квалитета због штете од града, лошије заштите и слично. Род шљиве је по неким проценама од 30 до 50 одсто мањи од онога што чачански крај има као потенцијал. Затим род трешње и крушке је такође био мањи, али оно што је довело до највећег незадовољства код наших произвођача током ове године, то је што поред мањег приноса и мањег рода, нису имали бољу цену. То је један апсурд који боли нашег произвођача, јер обично у години доброг рода и прерода, очекује нижу цену и спреман је на то. Ове године се причало да ће трешња имати врхунску цену зато што је мраз обрао добар део засада у Србији, а очекивало се и да ће шљива и купина имати бољу цену. То произвођач није дочекао и веома је разочаран, погађала га је једна за другом недаћа, а ова на крају га је највише погодила. На Агрономски факултете долазе људи, дискутујемо како да унапреде производњу, али сваки наш савет са становишта струке врло често падне у воду када нас питају шта да раде када унапреде производњу и достигну висок ниво квалитета и приноса, а на крају не могу да продају робу. Генерално за Србију не знам, али за чачански крај бих могао рећи да су воћари све више разочарани. Од многих се могло чути да им је лакше сада да се баве трговином воћа него да производе своје воће.
Када је производња купине у питању, крај јула је био мало кишнији али август је био јако повољан. Међутим, цена купине не само што није била на задовољавајућем нивоу, него се сваког момента размишљало до када ће ићи откуп. Наставило се оно што је почело са трешњом, затим кајсијом, потом са купином и на крају са јабуком и крушком. Нон-стоп је била тензија да ли ће се прекинути откуп, да ли ће продати своје производе, па произвођачи чак у једном моменту нису више ни постављали питање цене, тако да је било пуно понижења током године за нашег воћара, чекање амбалаже током ноћи, све је било неорганизовано. Једне ноћи нема амблаже, следеће опет нема, а трећи дан кажу – прекинут откуп, нема амбалаже. То су хаотичне ситуација, није наш произвођач уопште глуп да тако олако наседне на то да се на два дана појави амбалажа. Цена је пала за два, три па чак и пет динара. То су ствари које мене брину, у ком правцу све ово иде.
Чачанска Пољопривредна саветодавна и стручна служба је прошле недеље организовала Зимску школу за пољопривреднике у Чачку, Горњем Милановцу и Гучи. Током три дана било је доста тема између осталог и о воћарству као што је примена добре хигијенске праксе у производњи малине, припрема земљишта за садњу воћа, сузбијање најзначајнијих болести и штеточина шљиве, јачању конкурентности кроз подизање стандарда у примарној производњи воћа и поврћа, агротехници у превенцији суше у воћарству и тако даље. Иван Глишић сматра да је едукација јако важна.
– Онај ко жели озбиљно да бави пољопривредом, он се и информише. У Моравичком округу имамо институције попут Агрономског факултета, Института за воћарство, Пољопривредне саветодавне и стручне службе, тако да заинтересовани имају од кога да траже савет. Јесењи радови у воћњацима су завршени, јесен је била погодна и све мере су спроведене. Рано је причати о томе како ући у наредну вегетацију, има до тада још два-три месеца мировања, а људи који се озбиљно баве воћарство све те мере ће и спровести, у то не сумњам. Ја бих преокренуо причу у неком другом правцу да не би дошли у ситуацију да нестане амбалаже, да се прекине откуп, да падне цена, да нема откупа, тада је углавном касно урадити било шта. Зато би било добро да се током ове зиме организују састанци са министарствима која су одговорна за производњу, али и за продају, значи и Министарство трговине и Министарство пољопривреде, па преко стручних тела и служби. Затим са онима који извозе, онима који купују од произвођача, па продају онима који извозе, зовемо их откупљивачи или накупци. Па мини-хладњачара који не извозе директно али откупљују од произвођача, подхлађују или препродају даље робу, до оних последњих, а то су произвођачи. Не знам у ком кораку се направила грешка у овој години, али дефинитивно су сви били незадовољни.
Зато би требало да се разумно искористи ова зима и да се о томе дискутује. Можда ће нам они који извозе рећи да наша роба не ваља из неких разлога, да не одговара квалитет или здравствена исправност – са тим проблемима се сусрећемо. Можда ће се појавити као други разлози неорганизованост у откупу, па треба да видимо шта ту можемо да превазиђемо да не би дошли идуће године у сличну ситуацију. Још једна или две овакве године сигурно воде ка томе да ћемо оно што смо имали у значајној мери смањити и да ће се можда трговати неком туђом робом. А имали смо пуно сировине, чачански крај је нарочито имао пуно воћарских сировина. Волео бих да састанци буду у том правцу, да се отворено дискутује, да се каже у ком кораку се праве грешке, да ли може за воћарску производњу да се оствари мало више, да кроз неки општи интерес и опште добро не изгубимо позицију у свету.
По питању неконтролисаног увоза који може да угрози наше пољопривредне произвођаче Иван Глишић је рекао да је управо то разлог због кога би волео да се састану и представници Министарства трговине и Министарства пољопривреде.
– Они то најбоље знају, а ја мислим да знају и наши произвођачи. Ради се са малином, ради се са јабуком, и не само увоз у нашу земљу него и увоз да би се продавало даље. Све нас то угрожава и све је то део једне сложене ситуације и не доноси нам ништа добро. Заиста би требало отворено да се разговара, јер временом произвођачи постају љути и на откупљиваче и на извознике и обрнуто. Оног момента кад надлежни буду схватили да смо сви део једне приче и отворено причали, онда можемо да се надамо бољем. Значи и извозник и прекупац и накупац и произвођач су у истом проблему, и ако тренутно извозник и накупац нису, биће и они ускоро, а произвођач је већ ушао у проблем, закључио је на крају Иван Глишић.
