Сточарство је једна од најважнијих грана пољопривреде и самим тим представља веома битан фактор у стабилности пољопривреде сваке земље. Међутим, у Србији је последњих година сточарство у кризи. Број стоке се у последње три деценије значајно смањио, а производња свих врста меса је опала. Милијан Лазић, потпредседник Савеза пољопривредних произвођача Западне Србије, каже да су сточари доведени у безизлазну ситуацију јер стање на тржишту није уређено.
– Сточарство је сваким даном у све горем стању. Оно је и иначе уништено, али и ово мало што је остало, катастрофално је. Министар је обећавао 2,5 евра за килограм „живе ваге“ за испоруку бикова у Турску. Међутим, цена је 1,5 евра, дакле 1 евро се губи и морате да молите да неко то купи јер кланичари не купују. Са друге стране, провукла се прича да на залихама има 12.000 тона меса као вишак. Ако знамо да у просеку три бика дају тону меса, то значи да је 36.000 бикова утовљено у Србији па се створио овај вишак. Ко је то утовио у Србији 36.000 бикова у овој години у овако уништеном сточарству? Што се тиче млекарства, поготову малих млекара, и ту је стање јако лоше. Цена млека је од 25 до 27 динара и морам рећи да је то катастрофа. Цена за прасад је 180-200 динара, за јагњад исто толико, за овце од 100 динара до 1 евра. Дебеле свиње ван класе крећу се од 90 до 100 динара, дакле једном речју сточари су доведени у безизлазну ситуацију. Сточарство је буквално уништено. Нико ништа не предузима, робне резерве не реагују, нико не помаже сељаку да преживи. Чини се као да је систематски и плански договорено уништавање сточарства. Са друге стране, нико низашта не одговара. Хајде да се уради попис и да се види шта је уништено или шта је напредовало у пољопривреди за мандата једног министра. Од 1999. године до данас пољопривреда стагнира и пропада сваким даном све више и нико од министара није одговарао. Низашта.
Неконтролисани увоз, извоз сировина уместо готових производа, разни лобији и незаинтересованост државе за развој српског села нису проблем само у сточарству, већ и у другим пољопривредним гранама, каже Лазић.
– Бројни су закони који су уништили српску пољопривреду и српско село. Имамо милион хектара зарасле земље, а сви знамо да је пољопривредно земљиште природни ресурс ограниченог карактера и свака држава се бори да га максимално искористи. Холанђани „отимају“ земљу од мора, а ми је пуштамо да зарасте. Држава је пуна хвале како ће добро родити кукуруз и како ће извести милионе тона. То је трагедија кад се извози сировина уместо готовог производа. Тај кукуруз је требало да се искористи да се утове свиње и бикови па да се тај производ извезе. Добро знамо да се стање у пољопривреди једне земље мери на основу тога колико је развијено сточарство. Увознички лоби нас уништава. Њима није битно да ли роба иде из земље или улази у земљу, јер они имају проценат и на извоз и на увоз, а ми примарни пољопривредни произвођачи пропадамо, наводи Лазић.
„Аграрну индустрију је требало приватизовати кроз акцијски систем“
– Зашто се једном не покрене питање ко је и зашто уништио аграрну индустрију. Ако је већ морала да се приватизује зашто није приватизована кроз акцијски систем па дата пољопривредним произвођачима да буду сувласници? Тада ниједна млекара, ако су пољопривредни произвођачи њени власници или сувласници, не би прерађивала увозно млеко, нити би и једна кланица прерађивала увозно месо. Такође, видите шта је било са вишњом. Људи су вишњу у бесцење продали. Ако је већ отворена „Будимка“ у Пожеги и ако ради, зашто нису откупили вишњу, зашто та вишња није прерађена у сокове? Са купином је исти случај. Цена за другу класу купине је 20 динара. Сад стиже и јабука. Ко ће откупити јабуку и по којој цени? Или ће и она трулити по воћњацима? О поврћу да не говоримо. Видите шта су урадили са увозним парадајзом. Уништили су људе који имају своје пластенике.
Такса за ТВ претплату и за бројила на шталама
Лазић истиче да се српски пољопривредници суочавају и са другим проблемима међу којима су здравствено осигурање и пензије које су испод границе минималних пензија у Србији.
– Имамо проблеме који ће бити теме нашег наредног састанка са Владом, а то је најпре решавање здравственог осигурања за пољопривредне произвођаче. Једино у земљи Србији сељак плаћа камату на услугу која му није пружена. Значи, ако није уплатио здравствено осигурање није му била оверена књижица и самим тим није могао да користи услуге државног здравственог осигурања. А они наплаћују камате на тај износ који није уплаћен. Друга ствар, једино у земљи Србији су пољопривредне пензије испод границе минималних пензија. Шта је сељак? Нека подкласа, најнижа група? А следећи проблем је тај што само у Србији краве у шталама плаћају ТВ претплату. Има много пољопривредних произвођача којима су стаје ван домаћинства где имају засебна бројила и засебне струјомере и они морају да плаћају таксу за ТВ претплату, као да краве гледају телевизију!? Тога нигде нема осим код нас, наводи Лазић.
Он истиче да се са државом мора наћи начин за решавање бројних проблема са којима се пољопривредни произвођачи суочавају у последњих неколико година јер, у супротном, српском селу следи пропаст.
– Ми радимо самостално, боримо се за опште интересе српског села и дужност је државе и министра пољопривреде као државног чиновника да покуша да реши проблем који му ми износимо, јер иза нас стоји група пољопривредних произвођача. Поједини пољопривредни произвођачи су збуњени и не знају шта ће бити даље. Ми ћемо инсистирати, тражићемо да се испита који агроиндустријски комплекси, попут „Будимке“ и других, могу да раде. Тражићемо да се испита шта се десило са ценом малине и ко је узимао новац из наших џепова од 2017. до 2019. године и ко је одговоран за уништавање сточарства последње две године. Треба да видимо да ли постоји неки метод, ако не царински онда ванцарински да се заустави увоз и да се лобију стане на пут. Ако уопште мисле да опстане српско село, закључује Миљан Лазић.
