Иако је званично забрањена, у Србији се користи храна настала од генетички модификованих организама. Увозимо месо из земаља где се стока храни житарицама са измењеним генима, а проблем је то што се производи са сировинама којима су измењени гени, продају без ознака и упозорења. Шта су ГМО и колико су штетни по људско здравље, објашњава проф. др Миладин Шеварлић који је један од најгласнијих, дугогодишњих противника ГМО и хране од ГМО.
– Нажалост, Србија води неразумну политику. Србија је у свету 10. извозник кукуруза који није генетички модификован и 2. извозник соје која није генетички модификована. Зашто ми ове две најзначајније сировине извозимо у ринфузи? Зашто то радимо уместо да их прерадимо овде у сточну храну, упослимо наше фармере и кланичну индустрију и прерађевине од меса и млека извозимо под робном марком „БЕЗ ГМО“? Тако бисмо били маркетиншки препознатљиви, освајали бисмо тржишта и обезбедили нашим потрошачима најквалитетније прехрамбене производе. Уместо тога, 19. марта прошле године, ако се не варам, пошто нису смели да мењају Закон о генетички модификованим организмима у предизборној години, извршили су измене и допуне Закона о безбедности хране и увели нови појам који не постоји у Закону о генетички модификованим организмима – а то је генетички модификована храна, спремајући се да либерализују, односно дозволе увоз генетички модификованих организама и генетички модификоване хране. И замислите како су накарадно и небулозно дефинисали генетички модификовану храну. Ја сам консултовао стручњаке из Института за српски језик Српске академије наука и уметности. Они су ми рекли :„Ово је језичка, а не само правничка небулоза од дефиниције“. Дакле, генетички модификована храна је дефинисана на следећи начин, постоје два дела дефиниције – Генетички модификована храна, не наводећи за кога је, и генетички модификована храна за животиње, дакле у случају животиња су ставили да је то генетички модификована храна за животиње, а у случају људи нису ставили да је то генетички модификована храна за људе. Значи, према Закону о добробити животиња штите животиње, да би сточари знали кад купују да је то генетички модификована храна за животиње, а људи не морају да знају да је у питању генетички модификована храна за људе. И други део дефиниције, потпуно небулозно- …храна и храна за животиње од ГМО. А за кога је храна из оног првог дела реченице? Уместо да кажу, „храна од ГМО за људе и за животиње“. Узмите Закон и прочитајте члан 5. Такође, увели су једну нову категорију која је врло дискутабилна. То је такозвана нова храна која подразумева примену нанотехнологије у производњи хране у којој се врши промена структуре материје. Знате, кад се ради промена структуре материје, ми не знамо шта ћемо све добити. Као и категорија нова храна која ће се у будућности произвести. Па извините, ја питам, која је то храна која ће се у будућности произвести? Свака нова храна која не спада у неку од категорија а која се произведе добиће етикету и моћи ће да се пласира на нашем тржишту? То је неодговорност, каже проф. др Миладин Шеварлић.
Према Закону о генетички модификованим организмима у Србији су забрањени увоз, узгој, прерада и промет ГМО и производа од ГМО уколико садрже више од 0,9% примеса у комерцијалним производима, односно уколико садрже више од 0,1% у семенском материјалу. Ја бих се заложио да буде нулта толеранција јер једна семенка од њих 1000 може да загади поље и да пренесе полен на сроднике који нису генетички модификовани, објашњава саговорник.
Шта је ГМО?
Генетички модификовани организам је створен у лабораторији и не може се добити природним укрштањем, објашњава је професор Миладин Шеварлић.
– Сва природна укрштања сродника јесу сродници у истој врсти. Ви узмете кукуруз једне сорте и укрштате га са кукурузом друге сорте. Узмете пшеницу једне сорте, укрштате је са пшеницом друге сорте. А код ГМО се ради о томе да се у лабораторији узима ген једне врсте и убацује у геном друге врсте. Рецимо, ген рибе се убацује у геном парадајза да би покожица парадајза била чвршћа него што је код баштенског парадајза, да би производи лакше подносили транспорт и да не би долазило до оштећења. А какве се промене догађају, то је друго питање. На пример, професор Сералини (француски молекуларни биолог) и његов тим су две године истраживали утицај генетички модификованог кукуруза на исхрану експерименталних пацова. И у првој генерацији добили су промене на унутрашњим органима експерименталних пацова. У другој генерацији добили су повећан број јединки са туморима, а у трећој генерацији добили су бесплодност толиког броја јединки да ни таква експанзионистичка врста која се у природи експанзионистички размножава, а то су пацови, не може да се репродукује у нивоу просте репродукције, барем да одржи исти број јединки. Пренето на људе, пошто су људи корисници и биљака и животиња – све што задеси биљке и животиње, кад-тад задесиће и људе јер је човек на врху ланца исхране. То значи да ћемо ми тек за три генерације знати каква ће пошаст да наступи због коришћења генетички модификованих организама. Видите колико пресуда је сада, после продаје Монсанта и куповине од стране Бајера, у америчким судовима. Монсанто је био неприкосновен будући да нико није могао да издејствује никакву тужбу против Монсанта на териорији САД, сада већ пошто је преузет портфолио од стране Бајера, амерички судови досуђују милионске одштете у доларима због штетности коришћења пестицида на бази глифосата који је потенцијално канцероген према закључку СЗО за Европу. Како то сада може, а тада није могло? Имате судске пресуда по којима Монсанто у Француској од стране суда у Лиону проглашен кривим због дезинформација на декларацијама да су биоразградиви и безбедни за коришћење, што је научним истраживањем утврђено да није тачно. Имате пресуду суда у Стразбуру у случају немачког пчелара који је тужио Немачку државу због тога што су му на контроли меда нашли остатке полена са генетички модификованог кукуруза са неког експерименталног поља од 10-ак хектара, па су пчеле тај генетички модификовани полен унеле у мед. Он је добио налог да еколошки безбедно уништи целокупну количину меда. Тужио је Немачку државу и добио на суду у Стразбуру одштету за то. Дакле, постоје судске пресуде и пре куповине Монсанта од стране Бајера. Србија је потенцијално суфицитарна када је у питању храна. Зашто Србији требају генетички модификовани организми? Кажу да не морамо производити, можемо увозити. Али зашто да увозимо? Значи ми ћемо тим јефтинијим производима препустити наше тржиште и повући наше произвођаче са половине тржишта? Јел треба „на тацни“ да им поклонимо половину тржишта вредног 5 милијарди евра на годишњем нивоу? Зашто би Србија то радила?
Обратите пажњу на декларацију производа
Свакако треба обратити пажњу на то шта пише на декларацијама производа које купујемо. Међутим, по речима нашег саговорника, проблем је када грађани купују робу у ринфузи.
– Једна могућност да је производ ГМО је кад се купује у продавници као упаковани производ. Али је проблем кад купујете робу у ринфузи. Рецимо, дођете до витрине са месом у комадима, где треба да стоји земља порекла тог меса. Као што имате на декларацијама комерцијално упакованих производа. Овде тога нема, а наши продавци би били дужни да вам ставе на увид чак и декларацију, односно отпремницу одакле је тај производ. Па ако је то производ који није из Србије, већ је из земаља где се користи сојина сачма од генетички модификоване соје, сунцокретова сачма од генетички модификованог сунцокрета, генетички модификовани кукуруз за исхрану стоке – немојте то куповати.
Спас је у сопственој производњи хране
Професор Шеварлић саветује грађане да покушају сами да производе храну или да се организују са пољопривредницима да заједно тове домаће животиње за своје потребе и гаје пољопривредне производе, чиме би, уједно, помогли економској одрживости српског сељака.
– Грађанима саветујем да производе храну за себе, ако је то икако могуће, и да тако знају шта производе. На улазу у дечје обданиште у које су ишли моји унук и унука на улазу стоји слика тањира и натпис – Ако се не зна ко је отац, мајка свих болести је храна у тањиру. Према томе, оно си што једеш! Саветујем свим грађанима, ако је икако могуће, да производе своју храну. Довољно је 40 квадратних метара пластеника да се произведе сво поврће, изузев пасуља и кромпира, за годишње потребе четворочлане породице, чак и нешто мало ситног воћа – јагода, малина, рибизли и купина у плстеницима. И да имају гарантовано квалитетну храну. Друго, ако то не могу, да се повежу са својим рођацима и пријатељима у селима одакле су пореклом, да помогну њихову економску одрживост и договоре се са њима да им утове јунад, овнове, свиње, живину – ћурке, густе и тд, и да једу месо које је еколошки безбедно. Или, да се удруже станари једног улазе зграде и да се договоре са два-три пољопривредна газдинства шта је то што им треба, да уговоре њихову производњу за сопствене потребе и да једном седмично преузимају те производе, било да им они шаљу или да неко из тог улаза одлази једном седмично, наизменично, да доноси ту робу. То је такозвана солидарна производња и потрошња. Морамо учинити сви понешто да би било свима боље. Немојте се ослањати на туђе руке. Морате мислити о себи како бисте здрави дочекали старост. Морате мислити и о својим потомцима, јер која је сврха живота ако не обезбедимо здрав живот з а наше праунуке и генерације које долазе, закључује проф. др Миладин Шеварлић.
