[rstr_selector]
Фото: Из личне архиве

АГРОСАВЕТНИК, 3. август 2020.

Породица Богдановић из Трбушана се дуго година бави озбиљном пољопривредном производњом. Некада су на својим парцелама највише узгајали кромпир, на чему је био ангажован Исидор Богдановић који је уз свог оца важио за једног од највећих произвођача кромпира у чачанском крају. Његов, данас осамдесетогодишњи  отац, деценијама је улагао у своје пољопривредно газдинство које је одржавао и унапређивао како би га оставио својим потомцима да на њему раде и од њега пристојно живе. Иако су некада били рекордери по производњи кромпира, Исидор је одлучио да са повртарства пређу на воћарство. Његов старији син Милош кренуо је стопама свог деде и оца и након завршене средње Пољопривредне школе „Љубо Мићић“ у Пожеги, уписао је Агрономски факултет, смер прехрамбена технологија, где је мастер студије завршио 2012. године. Од тада се са својим оцем и дедом бави воћарством. На готово 38 хектара у неколико чачанских села, Богдановићи гаје крушке, кајсије, шљиве, трешње, вишње и дуње, док на 8 хектара узгајају кромпир.

– На воћарство смо прешли из разлога што је приликом производње и продаје кромпира дошло до тежег пласмана и пада цена, па је воћарство у том тренутку изгледало као лакши посао где неће бити великих обавеза баш преко целе године, а и мање је потребно физичке радне снаге до самог момента брања.  Све друго може да се одради и механизовано, ако узмемо у обзир заштиту, обраду земље и остало.

Фото: Из личне архиве

Од воћних врста које гаје највише финансијских средстава захтева крушка, док код трешње, вишње па у последње време и кајсије, улагања могу да се смање, објашњава Богдановић.

– У зависности од културе која се гаји, таква су и улагања. Ко има јабуку, њему су највећа улагања у заштиту. Од овога што ми радимо, а највише имамо крушке, кајсије, шљиве, трешње, вишње и  дуње, насјкупља заштита по хектару је код крушке. Све у зависности и од временских услова – невремена, града, мраза, али без обзира, опет је крушка најскупља. Са друге стране, код коштичавих врста воћа улагања могу да се смање и да се прође и дупло јефтиније. Једино што је олакшавајуће код крушке и код тих воћних врста које имају крупан плод је берба, где може да се оствари велики учинак. Међутим, за крушку се на брање чека, ево рецимо за виљамовку, до половине августа, што значи да имамо цело пролеће и добар део лета да гледамо шта ће бит са њом, да ли ће бити невремена или крушкине буве која прави највеће проблеме у засадима крушке. Оно што је по мени последњих година мало лакше за рад су трешња, вишња, па можда и кајсија, нешто од тих коштичавих врста, где улагања могу да се смање, па и ако наиђе лоша година да се избегне велики трошак.

Наводњавање је велика ставка и веома важна агротехничка мера у пољопривредној производњи. Милош Богдановић каже да за њих велики проблем представља то што канал за наводњавање из Парменца већ неколико година није у употреби.

– Кајсија нам је сва везана за Милићевце, а тамо воде нема ни за прскање. Имамо неких десетак хектара у заливном подручју канала који иде из Парменца до Мрчајеваца и Катрге, међутим тај канал није у функцији од поплаве 2014. године и ту смо ограничени са наводњавањем. Из тог разлога смо се базирали на првом месту на подлоге на којима се саде поједине врсте које могу барем делом да трпе сушан период, да не зависе искључиво од наводњавања, јер док се не реши то питање канала, преостаје нам копање бунара или овакво стање какво јесте.

Овогодишњи род вишње је био добар, али је откупна цена била веома ниска, нарочито облачинске вишње.

– Произвођачи облачинске вишње чија је намена претежно за индустрију су били у проблему јер откупна цена је била само 25 – 30 динара, док је откупна цена калемљене вишње, као што је шумадинка, сорта која је створена у Институту за воћарство у Чачку и поједине мађарске сорте крупнијег плода које се гаје као конзумно воће, била од 80 до 100 динара. Што се тиче рода трешње, имамо можда неких 2 хектара под родом, а 2 хектара која тек кроз неколико година стижу на род. С обзиром на то да је било више мразева током пролећа, од воћних врста које гајимо трешња и вишња су биле културе које су најмање осетиле тај мраз.

Фото: Из личне архиве

Ове године није било велике штете од града као претходних, али је позни пролећни мраз десетковао род кајсије, а утицао је и на смањење приноса шљиве.

– Кајсије гајимо на око 11 хектара од којих је 6 хектара на роду и са тих 6 хектара смо ове године имали 2 тоне, тако да се може рећи да нисмо имали ништа, јер да је нормална година требало ја да буде 90 или 100 тона. Најмање воћњака имамо у Трбушанима, остали су у Пријевору, Вранићима, Милићевцима и Миоковцима. Провукли смо се ове године без града, али што се тиче кајсије и шљиве њих је скинуо мраз, а крушку је доста проредио.  Ако упоредимо са последњом годином када је било преко 200 тона шљиве, ове године не очекујемо преко 10 тона. Када почнете да садите и гајите кајсију, свесно улазите у неки ризик од мраза  јер је она најосетљивија, док то са шљивом није био случај до сада. Мраз је закачио шљиву 2017. године и ево поновило се и ове, тако да већ за четири године мраз  два пута скида род – 2017. у потпуности, а за ову годину могу да кажем да је остало 5% укупног рода који се очекивао. Ми још увек нисмо осигурали засаде јер су нам воћњаци разбацани на различитим странама и долазимо у ситуацију да се питамо шта осигурати, а ако кренемо да осигурамо све, онда треба покрити те полисе ако не буде штете. Што се тиче противградних мрежа немамо их за сада, али размишљамо шта би требало покривати, односно да ли ићи на осигурање или да улажемо у мреже. Мислим да могу да се добију субвенције за противградне мреже преко ИПАРД-а или нешто мање  преко локалне самоуправе, мада су и ту повраћаји око 500.000 динара, тако да не можемо за велику површину да конкуришемо. Све у свему, ако се будемо одлучили да покривамо противградним мрежама или да осигуравамо у неком скоријем периоду, ићи ће се на оне воћне врсте и сорте у оквиру тих врста које имају дужу вегетацију, које касније стижу за брање. Није исто, ако узмемо пример крушке, она која ће се брати крајем јуна или почетком јула или она која ће остати за крај септембра.

Субвенције су увек добродошле

Државне или субвенције које додељује локална самоуправа, су и ту увек добродошле каже Милош Богдановић, истичући да би могле да буду и веће али да пољопривредници на то не могу да утичу.

– Користили смо субвенције Града за набавку атомизера пре три-четири године, ове године смо такође конкурисали за набавку електричних маказа за резање. Код државе смо конкурисали за механизацију, али када је требало да објаве листе проглашено је ванредно стање тако да је питање сада шта ће бити и да ли ће се сви ти захтеви који су предати узимати у разматрање.

У годинама када је род добар, за бербу је потребно ангажовати додатну радну снагу, каже Богдановић и додаје да су ове године која је једна од лошијих, на том послу ангажовани укућани и ближи рођаци.

– Не можемо све сами да одрадимо. Можемо да доведемо до бербе и можда рецимо трећину резања да одрадимо у старијим засадима и у готово свим младим засадима, али за све остало мора да се ангажује још људи. Поготову за бербу, јер је то најспорији посао. Ове године је мраз завршио добар део посла што се тиче бербе тако да немамо потребе за ангажовањем више људи. Код трешње је требало можда још седам-осам људи јер смо је брали више од месец дана, а за ово остало стижемо сами. То су спорији и опипљиви послови и када је била берба појединих сорти летњих крушака углавном смо брали ми из куће и још двоје-троје људи, али да је година онаква каква треба да буде требало би нам знатно више људи као испомоћ у берби.

Од воћарства може да се живи

Богдановић објашњава да су последње четири године у воћарству веома тешке, али се нада да лоше стање не може да потраје и да ће се ускоро поправити у свим гранама пољопривреде.

– Не бих хтео да улепшавам ситуацију, већ да кажем онако како јесте. После 2017. када је био велики мраз, 2018. је била родна година, али је била тешка за продају. Цене су биле веома ниске, а при томе је донета уредба да извозом могу да се баве само они који имају хладњаче капацитета преко 500 тона, тако да се у том моменту, са 200 фирми које су радиле извоз, све свело на неких 26 или 27 фирми које то могу да раде, тако да је 2018. година  за овај период од када се ја бавим озбиљно воћарством била једна од најтежих за продају. Продају сматрам обављеном тек онда када човек све наплати, а десило се да није све наплаћено из те године. Онда се 2019. године десио град. Иако су нам воћњаци на различитим странама, све је закачио. Ове године је био мраз, тако да, све у свему, последње четири године не уливају оптимизам, али опет се ради и човек се нада да то не може бити тако довека, него да ће се нешто променити. Од воћарства може да се живи, али да ли је то довољно или није, то је сад већ питање какве је ко поставио критеријуме  и какве прохтеве има.

Поделите вести

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Сродне вести

Агро инфо | Агросаветник | Вести | Одабране вести

Воће цвета кад му време није

28.02.2024
Агро инфо | Агросаветник | Вести | Одабране вести

Рок за подношење захтева за подстицаје у биљној производњи продужен

26.02.2024