AGROSAVETNIK, 3. avgust 2020.

AGROSAVETNIK, 3. avgust 2020.

„Od voćarstva može da se živi, ali da li je to dovoljno ili ne, to je već pitanje kriterijuma kakve je neko postavio i prohteva koje ima“

0
Foto: Iz lične arhive

Porodica Bogdanović iz Trbušana se dugo godina bavi ozbiljnom poljoprivrednom proizvodnjom. Nekada su na svojim parcelama najviše uzgajali krompir, na čemu je bio angažovan Isidor Bogdanović koji je uz svog oca važio za jednog od najvećih proizvođača krompira u čačanskom kraju. Njegov, danas osamdesetogodišnji  otac, decenijama je ulagao u svoje poljoprivredno gazdinstvo koje je održavao i unapređivao kako bi ga ostavio svojim potomcima da na njemu rade i od njega pristojno žive. Iako su nekada bili rekorderi po proizvodnji krompira, Isidor je odlučio da sa povrtarstva pređu na voćarstvo. Njegov stariji sin Miloš krenuo je stopama svog dede i oca i nakon završene srednje Poljoprivredne škole „Ljubo Mićić“ u Požegi, upisao je Agronomski fakultet, smer prehrambena tehnologija, gde je master studije završio 2012. godine. Od tada se sa svojim ocem i dedom bavi voćarstvom. Na gotovo 38 hektara u nekoliko čačanskih sela, Bogdanovići gaje kruške, kajsije, šljive, trešnje, višnje i dunje, dok na 8 hektara uzgajaju krompir.

– Na voćarstvo smo prešli iz razloga što je prilikom proizvodnje i prodaje krompira došlo do težeg plasmana i pada cena, pa je voćarstvo u tom trenutku izgledalo kao lakši posao gde neće biti velikih obaveza baš preko cele godine, a i manje je potrebno fizičke radne snage do samog momenta branja.  Sve drugo može da se odradi i mehanizovano, ako uzmemo u obzir zaštitu, obradu zemlje i ostalo.

Foto: Iz lične arhive

Od voćnih vrsta koje gaje najviše finansijskih sredstava zahteva kruška, dok kod trešnje, višnje pa u poslednje vreme i kajsije, ulaganja mogu da se smanje, objašnjava Bogdanović.

– U zavisnosti od kulture koja se gaji, takva su i ulaganja. Ko ima jabuku, njemu su najveća ulaganja u zaštitu. Od ovoga što mi radimo, a najviše imamo kruške, kajsije, šljive, trešnje, višnje i  dunje, nasjkuplja zaštita po hektaru je kod kruške. Sve u zavisnosti i od vremenskih uslova – nevremena, grada, mraza, ali bez obzira, opet je kruška najskuplja. Sa druge strane, kod koštičavih vrsta voća ulaganja mogu da se smanje i da se prođe i duplo jeftinije. Jedino što je olakšavajuće kod kruške i kod tih voćnih vrsta koje imaju krupan plod je berba, gde može da se ostvari veliki učinak. Međutim, za krušku se na branje čeka, evo recimo za viljamovku, do polovine avgusta, što znači da imamo celo proleće i dobar deo leta da gledamo šta će bit sa njom, da li će biti nevremena ili kruškine buve koja pravi najveće probleme u zasadima kruške. Ono što je po meni poslednjih godina malo lakše za rad su trešnja, višnja, pa možda i kajsija, nešto od tih koštičavih vrsta, gde ulaganja mogu da se smanje, pa i ako naiđe loša godina da se izbegne veliki trošak.

Navodnjavanje je velika stavka i veoma važna agrotehnička mera u poljoprivrednoj proizvodnji. Miloš Bogdanović kaže da za njih veliki problem predstavlja to što kanal za navodnjavanje iz Parmenca već nekoliko godina nije u upotrebi.

– Kajsija nam je sva vezana za Milićevce, a tamo vode nema ni za prskanje. Imamo nekih desetak hektara u zalivnom području kanala koji ide iz Parmenca do Mrčajevaca i Katrge, međutim taj kanal nije u funkciji od poplave 2014. godine i tu smo ograničeni sa navodnjavanjem. Iz tog razloga smo se bazirali na prvom mestu na podloge na kojima se sade pojedine vrste koje mogu barem delom da trpe sušan period, da ne zavise isključivo od navodnjavanja, jer dok se ne reši to pitanje kanala, preostaje nam kopanje bunara ili ovakvo stanje kakvo jeste.

Ovogodišnji rod višnje je bio dobar, ali je otkupna cena bila veoma niska, naročito oblačinske višnje.

– Proizvođači oblačinske višnje čija je namena pretežno za industriju su bili u problemu jer otkupna cena je bila samo 25 – 30 dinara, dok je otkupna cena kalemljene višnje, kao što je šumadinka, sorta koja je stvorena u Institutu za voćarstvo u Čačku i pojedine mađarske sorte krupnijeg ploda koje se gaje kao konzumno voće, bila od 80 do 100 dinara. Što se tiče roda trešnje, imamo možda nekih 2 hektara pod rodom, a 2 hektara koja tek kroz nekoliko godina stižu na rod. S obzirom na to da je bilo više mrazeva tokom proleća, od voćnih vrsta koje gajimo trešnja i višnja su bile kulture koje su najmanje osetile taj mraz.

Foto: Iz lične arhive

Ove godine nije bilo velike štete od grada kao prethodnih, ali je pozni prolećni mraz desetkovao rod kajsije, a uticao je i na smanjenje prinosa šljive.

– Kajsije gajimo na oko 11 hektara od kojih je 6 hektara na rodu i sa tih 6 hektara smo ove godine imali 2 tone, tako da se može reći da nismo imali ništa, jer da je normalna godina trebalo ja da bude 90 ili 100 tona. Najmanje voćnjaka imamo u Trbušanima, ostali su u Prijevoru, Vranićima, Milićevcima i Miokovcima. Provukli smo se ove godine bez grada, ali što se tiče kajsije i šljive njih je skinuo mraz, a krušku je dosta proredio.  Ako uporedimo sa poslednjom godinom kada je bilo preko 200 tona šljive, ove godine ne očekujemo preko 10 tona. Kada počnete da sadite i gajite kajsiju, svesno ulazite u neki rizik od mraza  jer je ona najosetljivija, dok to sa šljivom nije bio slučaj do sada. Mraz je zakačio šljivu 2017. godine i evo ponovilo se i ove, tako da već za četiri godine mraz  dva puta skida rod – 2017. u potpunosti, a za ovu godinu mogu da kažem da je ostalo 5% ukupnog roda koji se očekivao. Mi još uvek nismo osigurali zasade jer su nam voćnjaci razbacani na različitim stranama i dolazimo u situaciju da se pitamo šta osigurati, a ako krenemo da osiguramo sve, onda treba pokriti te polise ako ne bude štete. Što se tiče protivgradnih mreža nemamo ih za sada, ali razmišljamo šta bi trebalo pokrivati, odnosno da li ići na osiguranje ili da ulažemo u mreže. Mislim da mogu da se dobiju subvencije za protivgradne mreže preko IPARD-a ili nešto manje  preko lokalne samouprave, mada su i tu povraćaji oko 500.000 dinara, tako da ne možemo za veliku površinu da konkurišemo. Sve u svemu, ako se budemo odlučili da pokrivamo protivgradnim mrežama ili da osiguravamo u nekom skorijem periodu, ići će se na one voćne vrste i sorte u okviru tih vrsta koje imaju dužu vegetaciju, koje kasnije stižu za branje. Nije isto, ako uzmemo primer kruške, ona koja će se brati krajem juna ili početkom jula ili ona koja će ostati za kraj septembra.

Subvencije su uvek dobrodošle

Državne ili subvencije koje dodeljuje lokalna samouprava, su i tu uvek dobrodošle kaže Miloš Bogdanović, ističući da bi mogle da budu i veće ali da poljoprivrednici na to ne mogu da utiču.

– Koristili smo subvencije Grada za nabavku atomizera pre tri-četiri godine, ove godine smo takođe konkurisali za nabavku električnih makaza za rezanje. Kod države smo konkurisali za mehanizaciju, ali kada je trebalo da objave liste proglašeno je vanredno stanje tako da je pitanje sada šta će biti i da li će se svi ti zahtevi koji su predati uzimati u razmatranje.

U godinama kada je rod dobar, za berbu je potrebno angažovati dodatnu radnu snagu, kaže Bogdanović i dodaje da su ove godine koja je jedna od lošijih, na tom poslu angažovani ukućani i bliži rođaci.

– Ne možemo sve sami da odradimo. Možemo da dovedemo do berbe i možda recimo trećinu rezanja da odradimo u starijim zasadima i u gotovo svim mladim zasadima, ali za sve ostalo mora da se angažuje još ljudi. Pogotovu za berbu, jer je to najsporiji posao. Ove godine je mraz završio dobar deo posla što se tiče berbe tako da nemamo potrebe za angažovanjem više ljudi. Kod trešnje je trebalo možda još sedam-osam ljudi jer smo je brali više od mesec dana, a za ovo ostalo stižemo sami. To su sporiji i opipljivi poslovi i kada je bila berba pojedinih sorti letnjih krušaka uglavnom smo brali mi iz kuće i još dvoje-troje ljudi, ali da je godina onakva kakva treba da bude trebalo bi nam znatno više ljudi kao ispomoć u berbi.

Od voćarstva može da se živi

Bogdanović objašnjava da su poslednje četiri godine u voćarstvu veoma teške, ali se nada da loše stanje ne može da potraje i da će se uskoro popraviti u svim granama poljoprivrede.

– Ne bih hteo da ulepšavam situaciju, već da kažem onako kako jeste. Posle 2017. kada je bio veliki mraz, 2018. je bila rodna godina, ali je bila teška za prodaju. Cene su bile veoma niske, a pri tome je doneta uredba da izvozom mogu da se bave samo oni koji imaju hladnjače kapaciteta preko 500 tona, tako da se u tom momentu, sa 200 firmi koje su radile izvoz, sve svelo na nekih 26 ili 27 firmi koje to mogu da rade, tako da je 2018. godina  za ovaj period od kada se ja bavim ozbiljno voćarstvom bila jedna od najtežih za prodaju. Prodaju smatram obavljenom tek onda kada čovek sve naplati, a desilo se da nije sve naplaćeno iz te godine. Onda se 2019. godine desio grad. Iako su nam voćnjaci na različitim stranama, sve je zakačio. Ove godine je bio mraz, tako da, sve u svemu, poslednje četiri godine ne ulivaju optimizam, ali opet se radi i čovek se nada da to ne može biti tako doveka, nego da će se nešto promeniti. Od voćarstva može da se živi, ali da li je to dovoljno ili nije, to je sad već pitanje kakve je ko postavio kriterijume  i kakve prohteve ima.

PODELI

POSTAVI ODGOVOR