[rstr_selector]

АГРОСАВЕТНИК, 5. јануар 2019.

Еколошко друштво „Драгачево“ и друге организације које са њим сарађују, прошле године су организовали бројне активности са циљем стицања нових знања из области пољопривреде и екологије. Најбољи начин је да се током стручних путовања у друге земље размене искуства са пољопривредницима и стручњацима из те области, а прошле године је организовано шест путовања у Словенију и Италију, каже Душан Ивановић, председник Извршног одбора Еколошког друштва Драгачево. Наши пољопривредници су се тамо упознали са производњом и прерадом хране на пољопривредним газдинствима, са подизањем квалитета производа, њиховом промоцијом и продајом са самих газдинстава.

– У току претходне године, организовали смо шест стручних путовања у Словенију и Италију, на тему села, пољопривреде, екологије, културе, туризма и целог пакета локалног развоја. Са нама су били и пољопривредници и стручњаци из нашег краја, али и из других делова Србије, тако да смо имали прилику да видимо добре примере из праксе у Словенији и Италији. Како функционише сама производња, прерада хране, промоција, подизање квалитета и продаја са пољопривредних газдинстава, како на самим газдинствима, тако и у локалним трговинама или путем интернета, односно кроз друге канале продаје.

Крајем августа прошле године у Гучи је основано удружење Локална акциона група Драгачево – Јелица – Западна Морава према конкурсу Министарства пољопривреде. Душан Ивановић каже да се кроз оснивање таквих удружења повезују јавни, цивилни и привредни сектори, са циљем подстицања руралног развоја.

– Према важећем правилнику, потребно је да се на територији најмање две општине повежу сеоска, односно рурална подручја, како би могла да оснују посебно удружење, као што су ЛАГ-ови, односно локална акциона група, а они су инструмент за рурални развој или алат који помаже повезивање јавног, цивилног и привредног сектора, у смислу оснивања таквог удружења, дефинисања територије подручја на ком ће се бавити тај локални рурални  развој и израда саме стратегије руралног развоја за наведено подручје. Ми смо, у договору са колегама из Чачка, дефинисали подручје, а оно покрива 36 насеља Драгачева, односно целу територију садашње општине Лучани и 29 насеља са територије Чачка, сва насеља од Овчар бање до Горичана, без самог Града Чачка, који по правилнику не учествује у таквом облику рада, јер није рурална заједница већ урбана. Ми смо сада у фази комплетирања документације према Министарству. Процес регистрације удружења је завршен, процеси добијања сагласности од локалних самоуправа и других институција су такође завршени. Сада радимо усклађивање потребних докумената и ми се надамо да ћемо врло брзо, можда чак на самом почетку ове године добити сагласност да уђемо у тај трећи корак а то је израда саме стратегије руралног развоја за подручје Локалне акционе групе Драгачево – Јелица – Западна Морава, која обухвата 65 насеља. Дакле, третира се као јединствено подручје са око 37.000 становника, и да ћемо са самом израдом стратегије, негде до половине ове године добити и лиценцу за директно конкурисање за фондове ЕУ или друге домаће и међународне фондове. Посебна вредност овог алата, односно локалне акционе групе,  јесте да та иницијатива, предлози за пројекте или дефинисање проблема, управо долази од самих мештана. Они препознају проблеме, али знају и вредности око којих се окупљају и са тим својим предлозима могу конкурисати за финансијска средства како би их решавали. Тако да је то један посебан алат који је врло значајан за опстанак и развој сеоских средина.

Помоћ женама са села

У сарадњи са Женским центром из Ужица, претходне године су основана сеоска удружења жена. Прво удружење у Моравичком округу је основано под именом Удружење сеоских жена Драгачева са циљем да се помогне женама из сеоских средина да учествују у свим активностима заједнице и на тај начин промовишу свој рад и своје производе.

– Управо је један од циљева био да помогнемо тим угроженим организованим циљним групама, као што то и јесу сеоске жене, које имају врло ограничене могућности за развој и побољшање свог статуса, почевши од тога да немају ни здравствено ни пензионо осигурање, да немају бројне могућности са којима се свакодневно суочавају, од здравствене заштите, осигурања или новчане накнаде за свој рад. Оне су „невидљиве“ и немају ни економску, али ни другу врсту сатисфакције.

Сеоски туризам – најбрже растућа допунска делатност

Када је у питању сеоски туризам, Душан Ивановић је навео пример из Словеније која је своју пољопривреду поделила на основну и допунску делатност. По његовим речима, у многим земљама, основни извор прихода више није производња сировине већ допунска делатност у коју спада и сеоски туризам.

– Поменућу пример Словеније која је то одлично решила. Они су своју пољопривреду поделили на основну и допунску делатност.  Основна делатност јесте сама производња у свим врстама области пољопривреде, од повртарства, ратарства, воћарства и сточарства, а допунске делатности су управо оно што је надоградња, односно додата вредност на те производе, почевши од прераде хране и пића на сеоским газдинствима, сеоског туризма, женских рукотворина – да ли је то израда сувенира или предмета које саме жене израђују, до остале врсте прераде, да ли је у питању риба или дрво, уколико неко има своју шуму или било каква додатна вредност на ту сировину. Тако да су они, у ствари, после неких више десетина година дошли до тога да главни извор прихода више није основна делатност, производња сировине, већ управо та допунска делатност, међу које спада и сеоски туризам. Ако са самим почетком производње било које културе, не планирате њену промоцију, прераду, подизање квалитета и сам процес продаје, онда ћете ући у проблем. Ако зависите од продаје само од једног купца, ту такође настаје проблем. Једноставно, та универзалност, или како наш народ каже – сваштарење у пољопривреди, је нужна мера да бисте могли да опстанете, да имате неки одрживи развој јер нема сигурности, нико не може да обезбеди сигурност у једној врсти пољопривредне културе. Тако да, сеоски туризам, што се тиче Словеније и других земаља, укључујући и нашу, је најбрже растућа допунска делатност у пољопривреди.

Питали смо нашег саговорника на који начин млади данас могу да се задрже на селу и колико је српски домаћин у финансијској могућности да обнавља своју механизацију у складу са потребама све савременијих начина обраде земље и одржавања сеоских домаћинстава.

– Посебна вредност оваквих облика удружења односно локалних акционих група у оквиру тог лидер програма јесте што иницијативу премешта на саме становнике и њихове организације тих средина, да они кажу какве су њихове потребе и проблеми и да они кандидују такве врсте пројеката које би могли да им поправе живот и рад у тим срединама. Што се тиче механизације, ми смо имали прилику да видимо путујући у иностранство у Аустрију, Немачку и Словенију, да се људи жале да имају проблем са механизацијом, али са једне стране поставља се питање и рационалне употребе те механизације, постоје алати,  разни инструменти или облици организовања као што су машински прстенови, па се скупе машине или скупа механизација не купују ако имате мали обим производње на годишњем нивоу. Не купује се велики трактор ако вам он треба за пет дана у години, већ се то ради на нивоу посебног удружења које се зове „Машински прстенови“, па се скупе машине купују за два или три села, па се направе удружења. На тај начин, експлоатација те машине је потпунија да би што више дана у току године она била ангажована. Јер ако купите скупу механизацију а она стоји, питање је када ће се она исплатити, њена вредност брзо губи на значају и долазе нове машине, нова механизација.

Задругарство је кључно

Тешко ћемо покренути одрживост, опстанак и развој пољопривредних газдинстава без две кључне ствари а то су организовање и враћање међусобног поверења, наводи саговорник.

– Нажалост, код нас су задруге пропале после Другог светског рата када су престале да буду задруге већ су постале пољопривредна друштвена предузећа којима је неко други постављао директоре. О свом капиталу, имовини и будућности, људи треба сами да доносе одлуке и да се око тога договарају, а не да им неко са стране намеће шта је боље за њих и шта је за њих исправно. Зато су то све нови алати које ми покушавамо да донесемо из окружења, почевши од самог организовања удружења задруга. Ово је време тимског рада. Човек ништа сам не може да учини, поготово са великим играчима на тржишту. Не можете се ви супротставити великим трговинским ланцима. Ево сада и ЕУ признаје да су трговачки ланци врло штетни по рурални развој јер користе врло оштре и непоштене услове у куповини производа, почевши од дугих рокова плаћања до скидања цена производа, до разних подстицања акција у својим објектима, али које увек иду на штету произвођача. Тако да од тога купац нема велике користи. Онда је боље радити та директна повезивања између произвођача и купца.

Једна од кључних активности коју је Еколошко друштво „Драгачево“ спровело током прошле године је учествовање на конкурсу за најбољу технолошку иновацију са партнерима из Републике Српске. Финално такмичење је одржано средином децембра у Бањалуци, а управо је пројекат са идејом повезивања домаће производње, прераде, трговине, продаје и доласка до потрошача, победник тог такмичења.

– Наступали смо са новом идејом повезивања домаће производње, прераде, трговине, продаје, до самог доласка до потрошача, са пројектом који се зове „Друштвено-информациона мрежа“, или „Мрежа паметних домена“. Ми смо годинама уназад припремали концепт српске мреже, а то је скуп више домена из разних области, почевши од повезивања наших људи са дијаспором, до развоја српских села, заштите традиционалног народног градитељства, подизања квалитета производа и услуга, програма „Купујмо домаће“ и на крају до програма развоја српског туризма. То је неких шест пакета разних области које треба да прате Интернет домени, да информисање, образовање, повезивање, промоција, и електронска продаја самих производа преко Интернета помогну на директан начин људима, од организовања и образовања, до директне продаје и повезивања са купцима. То је алат који постоји у многим земљама, није посебно измишљен, али јесте прилагођен нашим условима и потребама. Да ће људи заиста моћи да бирају, да се приближе домаћем производу са старим квалитетом хране који их враћају у детињство. Тако да ћемо путем ових алата у текућој години покушати да помогнемо произвођачима да имају неке нове алате у информисању, образовању, промоцији својих производа и услуга. Наш пројекат је изабран за најбољу технолошку иновацију и он обухвата, за сада, Србију и Републику Српску, али наравно биће окренут и другим српским газдинствима у региону и дијаспори.

Душан Ивановић наглашава да опстанак и развој пољопривредника треба да буду примарни циљ државе, а због непредвидљивог тржишта треба тражити нове и савремене начине прераде и продаје хране.

– Што се тиче саме прошле године, била је шаренолика, ако гледамо са једне стране родност, људи нису незадовољни, са друге стране нису задовољни ценама, у принципу доста проблема се ту јавља. Ако се деси да је година родна за неке културе, онда се то негативно одрази на цену, људи су незадовољни ниским ценама и онда та родност не доноси очекивану зараду. Од 01. јануара 2018. године постоји Правилник за прераду млека и меса у Србији, тако да се на пољопривредним газдинствима у мањем обиму могу прерађивати, што је заиста одличан алат. Према најави Министарства пољопривреде очекује се доношење Правилника за прераду воћа и поврћа, чиме би се комплетирала могућност прераде свега онога што се произведе на пољопривредном газдинству, да се може легално прерађивати и продавати – на пијацама, у трговинама, ресторанима, на директној и индиректној продаји. То омогућава да не притискате тржиште великим количинама сировине коју произведете у одређеним временским периодима, већ да можете да разложите ту продају. Такође, самом прерадом се повећава вредност и рок трајања тог производа, тако да је то вишеструки ефекат а самим тим и понуда ће бити разноврснија. Имаћемо сви више канала у продаји, почев од директне продаје, индиректне, до продаје путем друштвених мрежа, Интернета. Све су то неки нови алати који омогућавају  напредак. Сви ови проблеми опстанка села или његовог урушавања нису преко ноћи настали. Они су производ вишегодишње небриге о селу и пољопривреди, јер смо се окренули неким другим стварима, али сада трагамо за неким новим вредностима и алатима који би могли да помогну опстанак и одрживи развој пољопривредника. Тако да бих рекао да можда и ова година пролази у трагању свих нас, почевши од људи у малинарству које је овде јако заступљено, али и у другим областима воћарства, да ће тражити неке нове начине прераде и канале продаје, јер се тржиште стално мења и непредвидиво је. Неки купци одлазе, неки нови долазе. Новина је у томе да тражимо нове начине у преради, у продаји, у новим изворима прераде и продаје хране.

Поделите вести

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *