Etnolozi čačanskog Narodnog muzeja i Muzeja Rudničko-takovskog kraja od 2019. godine sprovode istraživanja starih zanata na teritoriji Čačka i Gornjeg Milanovca. Tim povodom su tokom ove godine obišli teren grada i nekoliko sela u Čačku i Gornjem Milanovcu, kako bi evidentirali i zabeležili stare zanate koji polako izumiru. O ovom projektu razgovarali smo sa etnologom Ivanom Ćirjaković, višim kustosom u Narodnom muzeju u Čačku.
– Projekat „Istraživanja starih zanata na teritoriji opština Čačak i Gornji Milanovac – 2″ je zapravo nastavak istraživanja iz 2019. godine kojima je započet obiman posao istraživanja terena ove dve opštine sa temom starih zanata. Pet etnologa, tri iz Čačka i dva iz Gornjeg Milanovca, su u ovoj drugoj godini istraživanja obišli teren grada i nekoliko sela na teritoriji Čačka i Gornjeg Milanovca. Evidentirane su nekadašnje, kao i sadašnje zanatlije, intervjuisani su, a gde je postojala mogućnost, snimljeni su pri izradi proizvoda svog zanata. U drugoj godini istraživanja je snimljen i film na teritoriji Čačka pod nazivom „Kako usud kaže – umetnici u zanatu“ u kome su snimljene zanatlije i to abadžija iz Prislonice i limar i jorgandžija iz Čačka i licider iz Pranjana, sa teritorije opštine Gornji Milanovac.
Istraživanja i snimanje filma na terenu vršena su od početka juna do kraja novembra 2020. godine. Prikupljeni su novi podaci, fotografije i predmeti za popunjavanje etnoloških zbirki u oba muzeja. Istraživanje starih zanata ima za cilj da evidentira i zabeleži stare zanate koji polako nestaju, a planirano je da traje tri godine i da se na taj način popune podzbirke starih zanata u oba muzeja i izradi zajednička publikacija i izložba koja će zaokružiti priču o starim zanatim.
Po rečima Ivane Ćirjaković, veliki broj starih zanata je potpuno nestao.
– Na našoj teritoriji grada je nekada bio veliki broj zanata. Nestali su prvo zanati koji se tiču izrade narodnog odela i obuće kao što su opančari. Abadžija je ostao samo taj jedan u Prislonici koji povremeno radi i to najčešće za potrebe kulturno-umetničkih društava. Izumrli su svi oni zanati koji se više ne koriste ili koji nisu mogli na neki način da se preoblikuju i da se prilagode novom tržištu. Isto tako, dosta starih zanatlija koji više nemaju mnogo posla, izrađuju neke proizvode vrlo retko i po narudžbini pojedinaca i tako opstaju u radu sa svojim zanatom. To smo zapravo kroz ovaj film hteli da prikažemo, da su to ljudi koji su navikli da rade od ujutru do uveče i da se u svojim 80-im i 90-im godinama i dalje bave svojim zanatom. Postoji jorgandžijska radnja u Čačku koja je otvorena 1934. godine a koja i dalje izrađuje jorgane. Naravno sada u manjoj meri, ali ima srećom naslednika jer je unuk jorgandžije nastavio da se bavi ovim zanatom. To jeste izrada predmeta u manjem obimu nego ranije, ali i dalje imaju posla, i dalje dolaze ljudi koji dobro znaju vrednost tih pravih vunenih jorgana. Tako da ovo istraživanje pokazuje da je moguće održati neke od starih zanata. Naravno, izumrli su oni koji više nemaju nikakvu upotrebu u savremenom životu. Nemamo više rabadžija, bojadžija, oni su se preorjentisali i napravili neki novi posao kroz hemijska čišćenja i tako dalje. Zanat na neki način opstaje, malo je naslednika, ali ih ipak ima i naš je zadatak da ih zabeležimo, otrgnemo od zaborava, da pratimo njihov rad i da ih podržimo, a bilo bi dobro da to i država uradi na neki način, kroz nekakve subvencije, jer niko od njih nema podsticaje od države da bi mogao da nastavi da se bavi svojim zanatom.
U čačanskom i milanovačkom kraju nekada su bili najzastupljeniji zanati koji se bave obradom drveta, kaže Ivana Ćirjaković i dodaje da su se oni zadržali i danas, ali u modernoj formi.
– Mi ovde imamo u Čačku stolarsku radionicu u Atenici koja je osnovana 1922. godine, ali koja danas radi sa savremenim mašinama. U svakom kraju se održao onaj zanat koji ima najveće resurse u tom kraju. Ovde je drvo dosta zastupljeno tako da su zanati za obradu drveta opstali negde i naravno promenili svoju namenu. Imamo dosta drvorezbara, drugačije se radi, drugačije su mašine, ne radi se više ručno. Bilo je i onih koji su se bavili izradom narodnog odela i obuće ali to su neki zanati koji su obeležje ovog kraja. Imali smo i mi grnčare, ali zapravo svi grnčari u Srbiji poreklo vode iz Pirota, tako da su i u Čačku zapravo Piroćanci koji su došli kao pečalbari ostali ovde da se bave grnčarskim zanatom. Zlakusa je recimo jedan dobar primer kako održati stare zanate, ali to je ta priča podrške države, lokalne zajednice, prepoznavanja jer zapravo u Zlakusi je ponovo oživljeno nešto što je postojalo mnogo davno i novi majstori su se pridružili tom poslu. Sada se i žene bave grnčarijom što nekada nije bilo. To je jedan model kako očuvati stare zanate.
Na ovom projektu rade etnolozi Ivana Ćirjaković, viši kustos, Snežana Šaponjić Ašanin, muzejski savetnik iz Narodnog muzeja Čačak, Marija Pešić, kustos iz Čačka i Nataša Polomac Petković, kustos i Milan Brajović, viši kustos iz Muzeja Rudničko-takovskog kraja.
