Deca sa smetnjama u razvoju gaje odnos međusobne empatije

Deca sa smetnjama u razvoju gaje odnos međusobne empatije

„U našoj školi nema vršnjačkog nasilja, ali je potrebno i druge edukovati, kroz stalnu interakciju deliti informacije o deci sa smetnjama u razvoju – da su oni topli, da neće da vas povrede i da komuniciraju na neki svoj način; potrebno je razbijati predrasude jer mi živimo jedni sa drugima a ne jedni pored drugih“, kaže psiholog Škole „1. novembar“

0
Foto: Iz arhive Škole „1. novembar"

Škola za osnovno i srednje obrazovanje „1. novembar“ u Čačku bavi se obrazovanjem dece i mladih sa smetnjama u razvoju, a skraćenica ŠOSON govori da je to obrazovanje osnovnog, srednjeg ali i pripremnog predškolskog perioda, objašnjava Ljiljana Marić, psiholog u ovoj školi. Po njenim rečima, sa uvođenjem inkluzije porastao je i broj učenika u ovoj školi, što je dovelo do potrebe za inovativnim načinima rada i do promene u strukturi rada sa njima. Sagovornica ističe da je rad sa decom koja pohađaju ovu školu u poslednjih nekoliko godina postao veliki izazov, da vršnjačkog nasilja u školi nema već da se deca uče da gaje odnos međusobnog pomaganja.

– Najkritičniji problemi sa kojima se školstvo danas suočava su vršnjačko nasilje, zloupotreba psihoaktivnih supstanci, inkluzija dece sa smetnjama u razvoju i integracija dece Roma u obrazovni sistem. Sve škole su obavezne da rade po posebnom protokolu za zaštitu učenika od zlostavljanja, zanemarivanja i drugih oblika diskriminacije. Početkom školske godine formira se tim za prevenciju nasilja koji čine psiholog kao stalni član i ostali nastavnici odnosno defektolozi koji se bave ovim problemima i oni su obično iz srednjeg obrazovanja jer se pretpostavlja da na tom uzrastu može doći do vršnjačkog nasilja. Međutim, od kada smo formirali taj tim, u našoj školi nisu zabeleženi slučajevi vršnjačkog nasilja. Ono što je karakteristično za našu školu i za učenike u našoj školi jeste to da oni međusobno gaje odnos empatije, odnosno međusobnog pomaganja. Oni koji su sposobniji pomažu onim manje sposobnima, a jedini problemi u ponašanju su sitne čarke, uzimanje olovke, gumice i ostalih predmeta u učionici – što se ne sankcioniše i nije toliko strašno jer to govori o njihovim aktivnostima koje su, može se reći, i poželjne s obzirom na stanje u kome se ova deca nalaze.

Rad kroz radionice i simulirane situacije

Sve ono što zaposleni u ovoj školi žele da predoče deci sa smetnjama u razvoju, to čine na što konkretnijem nivou, kroz radionice i simulirane situacije koje će njima biti razumljive.

– Mi možemo da im govorimo o vršnjačkom nasilju ali na taj način što ćemo simulirati neke situacije i praviti radionice, igrati uloge. Na primer, govorim sada o srednjem obrazovanju i starijim razredima jer mlađi nisu na tom nivou na kome bi mogli to da shvate, poenta je da i sami igraju uloge, da pokažu da li su nekada doživeli vršnjačko nasilje, da simuliramo neku situaciju vršnjačkog nasilja i slično.

Deca koja iz redovnih škola pređu u školu „1. novembar“, često su već doživela neki oblik vršnjačkog nasilja, objašnjava sagovornica.

– To se dešava, bez obzira da li je u pitanju podsmeh, neka vrsta zloupotrebe, sugestibilnosti da urade nešto da bi im se druga deca smejala i slično. Posle izvesnog vremena imamo problem da ta deca počinju da ispoljavaju neki oblik nasilja prema deci u našoj školi. Tu postoji period adaptacije u kome mi moramo da ispravimo ta ponašanja koja su stečena, za šta deca nisu kriva jer su bila u toj situaciji kada su se branila i onda misle da moraju u svakoj situaciji da se brane. S druge strane, organizujemo različite radionice. Recimo, pošto je sada vreme pred novogodišnje praznike, imamo radionicu o zloupotrebi pirotehničkih sredstava. Imali smo slučajeve da druga deca sugerišu deci sa posebnim potrebama da koriste petarde a oni nekada ne shvataju uzrok i posledicu toga. Ne shvataju da to može da bude opasno i zato stalno moramo da im ukazujemo na opasnosti koje vrebaju a koje nekima mogu da izgledaju smešno i da se zabavljaju na taj način što njih zloupotrebljavaju. I kada ih ispratimo iz škole, donekle pratimo njihovo ponašanje, njihov odnos sa drugom decom, kako se ponašaju u autobusu ili kod kuće, o čemu dobijamo informacije od roditelja.

Budući da se danas nailazi i na slučajeve u kojima su deca sa smetnjama u razvoju žrtve internet nasilja, škola je organizovala radionicu „Bezbedan internet“, kroz koju je deci praktično dočarala sve opasnosti koje u ovoj sferi vrebaju, objašnjava Ljiljana Marić.

– Na jednom računaru sami smo otvorili Fejsbuk stranicu i objasnili kakve sve pretnje postoje, naročito za učenike srednjeg obrazovanja. I mi nastavnici imamo svoje profile, prijatelji smo sa decom i tu pogledamo šta se događa, na neki način ih i tu kontrolišemo, a nekoliko puta smo imali i signale od strane roditelja da im se neki neprihvatljivi sadržaji pojavljuju na Fejsbuk profilima. Savetujemo im šta od podataka smeju da ostave. Naravno, svi ti njihovi podaci su šturi jer oni sami po sebi ne mogu da daju neke mnogobrojne podatke . Ali ukazujemo im na to da stavljaju što manje fotografija i da te fotografije budu nekog prihvatljivog sadržaja, da to budu fotografije sa drugovima i sa roditeljima, kako bi te zloupotrebe bile svedene na što manju  meru. Na radionicama „Bezbedan internet“ praktično smo im sve to pokazali tako što smo doneli dve odbojkaške mreže i na taj način dočarali pojam mreže i simulirali kako i na koji način može doći do problema na mreži. Neočekivano dobro su shvatili o čemu se radi i kakve sve pretnje vrebaju sa interneta, kaže Ljiljana Marić.

Aktivnosti povodom Dana tolerancije – dobar primer interakcije
Foto: Iz arhive Škole „1. novembar“

Empatija koja je razvijena kod ove dece može da bude dobar primeri drugoj deci iz redovnih škola, koju treba edukovati u tom pravcu, pružiti im što više informacija o osobama sa posebnim potrebama, pre svega kroz interakciju, kaže sagovornica.

Foto: Iz arhive Škole „1. novembar“

– Mislim da je to obostrana korist i za jedne i za druge. Za Dan tolerancije, učenici redovnih osnovnih i srednjih škola posetili su našu školu kada smo sprovodili različite aktivnosti. U zavisnosti od sposobnosti učenika, neki su bili sa mlađim učenicima, crtali sa njima, pomagali im da boje, čitali priče. A učenici starijih razreda učestvovali su u igri na interaktivnoj tabli, takmičili se u znanju iz geografije i to je bilo veoma zanimljivo. Poenta i jeste interakcija. Ne da oni budu jedni pored drugih, već jedni sa drugima i da se zajedno bore za zajednički cilj – u ovom slučaju da budu pobednici u igri. Treća grupa je slušala predavanje o bezbednom internetu zajedno sa našim učenicima i na taj način smo ostvarili finu saradnju. Interakcija je veoma važna.

Foto: Iz arhive Škole „1. novembar“

Ono što je dobra strana inkluzije je da su deca sa invaliditetom postala transparentnija, ali je potrebno deliti više informacija o njima, objašnjava sagovornica.

Foto: Iz arhive Škole „1. novembar“

– Moramo da kažemo ljudima da ona nisu opasna, da neće da vas povrede, da su  jako topla, da vole da komuniciraju, naravno na svoj način. Moramo da prilagodimo svoje ponašanje njima kako bismo ostvarili što bolju komunikaciju. Potrebno je i drugu decu edukovati u tom pravcu i to treba da bude sistemski. Ja verujem da nastavnici građanskog vaspitanja ili kolege stručni saradnici govore deci iz redovnih škola o tome. Ali kada niste u kontaktu sa decom sa posebnim potrebama vi to ne možete na pravi način da doživite. To što vam neko priča vi niste osetili, ali kad zaista osetite onda možete da se odredite prema tome. Dakle, potrebna je veća tolerancija ali pre svega interakcija dece iz redovnih škola sa decom sa posebnim potrebama, jer samo na taj način može doći do većeg razumevanja, međusobne empatije i opšteg boljitka u toj sferi, zaključuje Ljiljana Marić.

POSTAVI ODGOVOR