Depresija ili adolescentna kriza?

Depresija ili adolescentna kriza?

Nije svaka tuga i promena raspoloženja depresija, a takvu dijagnozu može postaviti isključivo lekar; Decu i adolescente u depresiju ne uvode spoljašnje okolnosti već odgovor i reakcija na njih; Ne možemo zaštititi decu od života, a to i ne treba da radimo, ali u okviru mentalne higijene moramo ih naučiti zdravim reakcijama na teške životne događaje

0
Ilustracija

Danas veoma uobičajeno reč „depresija“ koristimo za različite promene raspoloženja i različita stanja. Često, kao kolokvijalan izraz, postavljamo pitanje: „Jesi li u depresiji?“, ili često možemo čuti kako neko kaže „Zapao sam u depresiju“. Ovu reč koristimo nepromišljeno, iako su zapravo u pitanju tuga i utučenost koje su prisutne kod velikog broja adolescenata. One nisu isto što i depresija, naglašava naša sagovornica, Vesna Kuveljić geštalt psihoterapeut.

– Ja bih apelovala da prestanemo da nazivamo bolešću svaki oblik ispoljavanja neraspoloženja, tuge i blagih do umerenih simptoma depresije. Jer koliko god nam je važno da u startu budemo oprezni i postavimo dijagnozu, ono što je jako bitno je da se ta dijagnoza nikako ne sme laički postavljati jer je period razvoja protkan mnogim razvojnim krizama pa ne smemo svaku razvojnu krizu pretvarati u dijagnozu mentalnog poremećaja. Ako to počnemo na taj način da radimo, tada osoba počinje da živi život nekoga ko je depresivan. Mlad čovek postaje sklon da mnoge stvari koje mu se dešavaju u životu opravdava dijagnozom i ne preuzima odgovornost za svoj život. U tim slučajevima nanosi se veća šteta nego korist.

Nije svaki oblik depresije bolest, a važno je naglasiti da dijagnozu može postaviti jedino i isključivo lekar, ističe Vesna Kuveljić.

– Ono što je vrlo značajno je da kod dece i adolescenata dijagnoze postavlja isključivo lekar, psihijatar, u odnosu na dijagnostičke kriterijume koji su vrlo jasni i specifikovani u okviru određenih klasifikacija mentalnih poremećaja i poremećaja ponašanja, kliničkih opisa i dijagnostičkih uputstava. To su klasifikacije mentalnih poremećaja u tipičnim depresivnim epizodama, koje mogu biti blage, umerene i teške, kada osoba obično pati od gubitka interesovanja i zadovoljstva, smanjene energije odnosno negativno orijentisane energije usmerene protiv sebe, što dovodi do povećanog zamora i umanjene aktivnosti. Često je upadljiv zamor nakon i najmanjeg napora. Drugi česti simptomi mogu biti oštećena koncentracija i pažnja, smanjeno samopouzdanje i samopoštovanje, osećanje krivice i bezvrednosti, sumoran i pesimističan pogled na budućnost, ideje o samopovređivaju ili suicidu, poremećen san, smanjen apetit.

Kako se ove manifestacije razlikuju od onoga što nazivamo adolescentna kriza koja je sastavni deo odrastanja?

– Jedino stručna osoba može da proceni i intenzitet i kvalitet tih ispoljavanja i učestalosti. Ono što je u toj kliničkoj slici moguće, to su značajne varijacije i atipične prezentacije naročito kod adolescenata, jer u nekim slučajevima to ne bude tipična slika depresivnog izgleda i ponašanja već preovladava anksioznost, uznemirenost, motorna agitacija, iritabilnost, preterana upotreba alkohola, histerično ponašanje, itd. Za depresivne epizode obično je potrebno trajanje od najmanje dve nedelje. Jasno nam je da za neke promene u raspoloženju kod adolescenta ne treba odmah da postavljamo dijagnozu. I sami znamo da raspoloženje varira u toku dana i da je to potpuno normalno. Ali, ako sve ovo navedeno traje više od dve nedelje, to je već neka sumnja da treba da se obratimo stručnjaku.

Iako se dijagostikovana depresija karakteriše kao poremećaj raspoloženja kada dete ili adolescent ne mogu pravilno da reaguju na unutrašnji i spoljašnji stres, ona utiče na čitavo telo, kaže Vesna Kuveljić.

– Depresija remeti sve telesne ritmove, prekida normalan ciklus spavanja i potrebe za hranom. Ono što roditelji adolescenata treba da vide kao alarm i znak za uzbunu jeste gubitak apetita i poremećen ciklus spavanja. Ovi mladi ljudi se na društvenim okupljanjima osećaju isključeno, nisu u stanju da izraze svoja osećanja, a vreme provedeno u društvu kod njih se stapa u neprijatnu izmaglicu. Depresiju izaziva određeni okidač koji može da bude sasvim beznačajan i može da izgleda bezazleno. Dovoljno je da jednom nešto pokrene depresiju pa da mozak počinje da se menja. Svaki sledeći put je dovoljan sve manji povod, a posle izvesnog vremena gotovo nikakav povod nije potreban. U toj fazi, mlad čovek postaje zatvorenik nepokornih emocija koje izazivaju poremećaj raspoloženja. Kod adolescenata koji pate od kliničke depresije, bilo da je u pitanju akutna odnosno kratkotrajna ili hronična depresija odnosno epizode koje se ponavljaju, raspoloženje prestaje da varira prema uobičajeno obrascu. Mladom čoveku ne polazi za rukom da se otarasi tuge, bespomoćnosti, osećaja beznadežnosti. Svakodnevne rutinske aktivnosti, počevši od održavanja lične higijene, postaju previše zahtevne.

Često se dešava da depresija i tuga posle nekog vremena prođu same od sebe. Ali ako to nije slučaj, osoba dočekuje svaki dan bez nade da će joj biti lakše.

– Mlad čovek je sklon da tada vidi svoj život kao potpuni promašaj, zbog čega gubi želju za životom, i moram da naglasim da je, nažalost, blizu 80% samoubistava uzrokovano ozbiljnom depresijom. Iz mog iskustva, adolescentna ubistva sa kojima sam se ja susretala nisu bila propraćena, onoliko koliko ja znam, nekom ozbiljnom kliničkom slikom depresije i snažnim naznakama da bi moglo da dođe do fatalnog ishoda. Ali kada se takav slučaj desi, onda se svi preispitujemo da li smo nešto mogli da uradimo da pomognemo.

Slika toga koliko mlad čovek pati, koliko je nesrećan i koliko mu je život sivo obojen, ne izgleda drugima toliko dramatično koliko to izgleda njemu, pa na kraju odlučuje da sebi oduzme život.

– Ono što mi kao terapeuti znamo je da je adolescentno samoubistvo uglavnom kazna za roditelje. Imali smo početkom godine slučaj dečaka koji je izvršio samoubistvo i ostavio oproštajno pismo u kojem je roditeljima napisao „Nadam se da ćete sada biti srećni kada me nema“, jer je konstantno dobijao poruke od roditelja da nije dobar, da nije vredan, da ako ne donese dobre ocene iz škole to neće biti pokazatelj da on vredi. Ovde nije reč o lošim ocenama, već o kritikama koje je dobijao da on kao ličnost uopšte ne vredi. Te poruke su jako važne i zapravo se u kasnijem dobu nalaze u osnovi toga da se neko razboli od depresije. Te poruke mlad čovek prima u detinjstvu i u mladosti a depresija se onda samo pokaže kao posledica takvih životnih uverenja – „sve je moja krivica, nisam dovoljno dobar čovek, ništa neće ispasti kako treba, ne čudi me što je sve pošlo naopake, ništa ne mogu da preduzmem, bilo je pitanje vremena kad će stvari da krenu naopako“. Kad se ovakve reakcije pojave kod dece i mladih njima one deluju ispravno. Dete na ovaj način pravi neku vrstu kreativne adaptacije. Ono se kreativno adaptira na neke okolnosti koje ga nadilaze i nešto sa čim ono ne može da se nosi. Ako ova uverenja ostanu kasnije kao vodilja kroz život, velika je verovatnoća da će ona kasnije oblikovati reakcije na životne situacije koje vrlo lako mogu da ga odvedu u depresiju, naglašava sagovornica.

Postoje tri razloga zbog kojih depresija može da se razvije u bolest.

Spoljašnji činioci.

– Svako može pasti u depresiju zbog nekog spoljašnjeg povoda. Verovatnoća da će neko postati depresivan raste ako je duže vremena izložen velikom stresu. To mogu da budu dešavanja u školi, vršnjačko nasilje – primer je slučaj dečaka Alekse iz Niša koji je izvršio samoubistvo zbog vršnjačkog nasilja kome nije mogao da se odupre – zatim to može biti loša partnerska veza jer mladi neretko ulaze u veze koje su disfunkcionalne i dugo ostaju u njima, zatim duge epizode usamljenosti i društvene izolovanosti, hronična bolest.

Reakcija.

– Ono što je jako bitno je da nas u depresiju može gurnuti samo naša reakcija na spoljašnje okolnosti. Bilo šta od događaja koje sam pomenula može dete da snađe u životu ali to ne znači da će se ono nužno razboleti od depresije. Depresivni ljudi su u najranijem detinjstvu i mladosti stekli neadekvatne odgovore na životne nevolje, a takvi odgovori su u kasnijoj životnoj dobi doveli do depresije. Zato na njih treba obratiti pažnju. Ovu vrstu odgovora može izazvati i nedovoljna roditeljska ljubav ali i neka teška situacija u porodici, kao što je smrt. Ako se ovi odgovori pojave u odraslom dobu to znači da prošlost podriva budućnost – ono što smo u prošlosti iskusili oblikuje i podriva našu budućnost odnosno oduzima nam šansu da u budućnosti kreiramo nešto novo da se prošlost ne ponavlja.

Depresija kao navika.

– Ako se jednom usvoji depresivno reagovanje na događaje, navika će jačati svaki put kada pod pritiskom spoljašnjih okolnosti budemo tako reagovali. Depresivni odgovor nastaje po navici i po automatizmu. Kada postoji prisutna navika znači da imamo šemu u ponašanju i da se depresivni način reagovanja ustalio i fiksirao. Depresivne ljude ponekad rastuži čak i dobra vest. Uglavnom oni čekaju da se nešto loše desi jer su postali taoci depresivne navike. Određeni problemi u životu i loši događaji su neizbežni ali pojedini faktori mogu da ih pogoršaju. To su stres koji se ponavlja, stres koji nastupa iznenada i gubitak kontrole nad stresom. Kad su deca i mladi u pitanju posebno bih naglasila slučajeve nasilja u porodici. Tu imate sva tri faktora koji pogoršavaju situaciju – stres koji se ponavlja, nastupa iznenada dakle dete nikad ne zna u kom trenutku će nasilnik u porodici biti nasilan i ono kao žrtva nema nikakvu kontrolu nad njim.

Kako da ova saznanja iskoristimo ako želimo da izbegnemo depresiju?

– Ne treba se izlagati stresu koji se ponavlja. Treba se skloniti iz tih situacija, odnosno izbegavati nepredvidive stresne situacije. Tačno je da je život nepredvidljiv ali postoji granica prihvatljive nepredvidljivosti. Zato je jako važno, kada su deca i mladi u pitanju, da postoji što više događaja koji služe kao brana od stresa. To je redovan san jer je jako bitno da se deca naspavaju i da mlad čovek ima normalnu rutinu sna – da je danju aktivan a noć koristi za san i odmor, da se redovno bave fizičkim aktivnostima, zatim, ukoliko se radi o adolescentima i ako imaju partnerske veze da imaju vezu koja je kvalitetna. Dakle, ove navike pomažu da se izbegne depresija navikavanjem mozga na pozitivne reakcije.

Mnogi terapeuti smatraju da je dete ili adolescent, ukoliko ispoljavaju depresiju, žrtva porodičnog scenarija i da se sa njim ne može mnogo uraditi ukoliko se porodica ne podvrgne terapiji.

– Ja smatram da mi ne treba da odustajemo od deteta ili adolescenta ukoliko porodica ne može iz nekog razloga da bude uključena. Obično se desi da porodica dovede dete i ponaša se kao da nema ništa sa tim, i kada pozovete roditelje vi se suočavate sa njihovim otporom. Porodične seanse su potrebne ako su moguće. Ali to ne znači da ne treba da radimo sa mladom osobom i bez porodice. Seansa sa porodicom može da bude veoma korisna jer mi možemo da vidimo kakva je interakcija i komunikacija između članova porodice. Ali ako nam to nije na raspolaganju i ako roditelji ne žele da sarađuju, moje iskustvo pokazuje da adolescent koji ima problem može mnogo toga da učini i sam za sebe. Mi znamo da su adolescenti nešto između odraslog čoveka i deteta. Kao odrastao, što on skoro i jeste, usvojio je mnoge pogrešne poruke koje pogađaju njegova osećanja u vezi sa sobom. To su ta uverenja da on nema snage, da nije dobar, da će stvari krenuti loše. Često mu je potrebna pomoć da izrazi osećanje anksioznosti, usamljenosti, frustriranosti, samopotcenjivanja i straha. Mi pomažemo adolescentu da preuzme odgovornost za sopstveni život koliko god je to moguće i da vidi kako sam utiče na to da se depresivni odgovor pojavi. Kod porodične seanse, obično tokom prvog susreta ustanovim da su opažanja deteta i odraslih o životu dosta različita i da oni uopšte ne mogu da razgovaraju. Zato je važno potražiti pomoć stručnjaka, jer taj stručnjak sluša i jednu i drugu stranu i pomaže im da čuju jedni druge. Onda kada počnu da slušaju jedni druge, da razgovaraju i dele svoja osećanja tada će biti bolje.

Mnogi roditelji adolescenata nerado prihvataju činjenicu da im deca rastu.

– Roditelji koji vole svoje dete uplaše se kada treba da ga prepuste svetu a znaju da je to neizbežno. I svaki put vidim to kada radim sa roditeljima. Oni ne mogu da preuzmu odgovornost za uspeh svog deteta u školi, za izbor prijatelja, za njihove planove za budućnost. Ne mogu stalno da ga prate i kontrolišu ali ono što mogu je da kažu detetu šta oni misle o tome. Mogu da se dogovore oko određenih ograničenja koja su važna, da pokažu da su svom detetu uvek tu da pruže ljubav i podršku. Proces separacije odnosno odvajanja je jako bitan. Roditelji moraju da počnu da se odvajaju i da opažaju svoje dete kao punopravno ljudsko biće.

Decu ne možemo zaštititi od života, a to i ne treba da radimo, ali u okviru mentalne higijene moramo ih naučiti zdravim, konstruktivnim reakcijama na određene teške životne događaje, naglašava sagovornica.

– Sam događaj, kakav god da je, nužno ne vodi u depresiju. U depresiju vodi reakcija na taj događaj. Ako smo dete ojačali i od rođenja mu usadili pozitivan i dobar odnos prema sebi, da ono ima osećaj da može da kontroliše svoje reakcije, mala je verovatnoća da će se učvrstiti depresivni odgovor. Dete veruje u ono što mu plasiraju porodica i sredina jer je ono po prirodi nemoćno i zavisno od odraslih i ono se ponaša u skladu sa tim uverenjima. Ali ako su ona negativna, postoji verovatnoća da će ga kasnije u toku života uvesti u veliki rizik od obolevanja od depresije i ozbiljnih bolesti. Zato je važno da porodica komunicira sa svojim detetom, da deli osećanja sa njim i razgovara. Tako se neguju pozitivne poruke koje se šalju detetu u smislu jačanja samopoštovanja i to je siguran put u prevenciju bilo kakvih poremećaja pa i depresije. A tamo gde roditelji ne obraćaju pažnju na dete, gde nema razgovora, gde se dete oseća usamljeno i izolovano, gde mu se upućuju poruke da je u redu samo ako postiže dobre rezultate, kada ono ima doživljaj da nije vredno – tu će se vrlo lako razviti krhko samopoštovanje. Dete će imati predstavu da šta god da uradi nije dovoljno i stalno će učvršćivati pesimističan odgovor na sve što život nosi, zaključuje Vesna Kuveljić.

POSTAVI ODGOVOR