Džekonja i Medonja – pouzdani analitičari stanja u Srbiji

Džekonja i Medonja – pouzdani analitičari stanja u Srbiji

Ili kako su dva ulična psa pokazala nepogrešivi njuh za tržišne promene

1
Medonja

Stara je istina da od životinja često možemo mnogo toga naučiti, kao i da su u pojedinim situacijama pametnije od ljudi. O tome svedoči i stvarnosna anegdota koju nam je ispričao sugrađanin, a radi se o psima koji su mu nepogrešivo ukazali na finansijsku situaciju u našoj zemlji. Za razliku od mnogih koji se nazivaju gospodarima ovih četvoronožaca, dve lutalice su jasno predočile deo društvenih fenomena, barem onima koji umeju i žele da vide.

Sreten Protić je među Čačanima mnogo poznatiji po nadimku Protka, a poslednjih nekoliko godina i po simpatičnim psima koji ga prate u stopu. Dva su se naročito dugo zadržala u njegovom domaćinstvu kao svojevrsnom konačištu, pa ih je nazvao Džekonja i Medonja, a oni mu na hranu, prijateljstvo i brigu uzvratili zanimljivom lekcijom, o kojoj pripoveda naš sagovornik.

Simbolična 2013. godina?

– Priča je nastala ovako: većinom psi koji su u komšiluku dođu kod mene i ja ih prihvatim. Ne bolujem od toga da bude neka posebna rasa i navikao sam na to, svi znaju da sam već dvadeset i nešto godina uvek sa životinjama. Ono interesantno se desilo 2013. godine, kada sam malo više obratio pažnju na njihovo ponašanje. Stanujem neposredno u blizini Nemanjine ulice, gde su dva bela solitera broj 31 i 33, sa po dve kante za đubre. Kada psi krenu sa mnom, kako su mi neki lovci objasnili, ja sam za njih „vođa čopora“ i tako me doživljavaju, budući da su mladi i sa mnom su odrasli. Čim izađu, pojure prema kanti za đubre, „obeleže teren“, a ukoliko se pojavi manje kuče, oteraju ga. U početku nisam obraćao pažnju, međutim, vremenom sam shvatio da se oni iz te kante hrane, pošto ih, da budem iskren, nisam redovno hranio. Kupovao sam hranu tu i tamo, a i oni su se dosta kretali za razliku od pasa koji se vode na povocu. Pritom, imaju strašan njuh. Uglavnom, sve to me nateralo da razmišljam šta oni jedu: susedi većinom namirnice proizvode na selu, pa često ispadne neka koščica od pileta, koja Džekonji i Medonji, pošto su „divljaci“, ništa ne smeta. Tako je trajalo sve do 2013. i to do početka odmora. Primetio sam da, od tog perioda, kučići sve slabije prilaze kanti za đubre, da bi za mesec-dva potpuno prestali sa tim, a i količina đubreta se gotovo automatski smanjila. Ono se nekada zadržavalo dan i po do dva – čak sam zapamtio kada bi jedan čovek vikendom sa strane okačio kesu sa četiri limenke piva. Sve je to postepeno nestalo, kaže Protić.

Ipak, njegovi psi su brzo pronašli novi izvor svakodnevne gozbe.

– Jednoga jutra, primetio sam da jedna fina žena sa torbom ima običaj da im odnedavno kupi kobasicu – i to baš onu dobru, veliku slaninsku, pa podeli na pola, tako da za oba psa bude dovoljno. To je trajalo bezmalo svaki dan, vremenom počelo da se proređuje, da bi na kraju ta žena sasvim prestala da ih hrani. Međutim, oni su se od ranije navadili da „napadaju“ druge žene sa torbama verujući da će dobiti obrok, pa sam morao da im objašnjavam kako nema razloga da se plaše jer psi samo traže hranu i nisu opasni. Sada su, zato, počeli novu priču: idu sa mnom, ja im dam hranu kada imam, a kada nemam ili sam u žurbi – ništa. Ali, kod tih životinja je interesantno to što im se očekivanja razlikuju od ljudskih. Ako im kažeš da će nešto dobiti u određeno vreme, tačno tada čekaju, ako nema ničega, opet se ne ljute. Ja sam isprva bio njihov „vođa čopora“ i zaštitnik, ali vremenom su naučili da se sami snalaze.

Protka i Medonja
Psi „preletači“

Brzo reagovanje ovih pasa po pitanju situacija od kojih im zavisi preživljavanje posebno je iznenadilo Protku. Tako je, posle kratkog vremena, uočio novu taktiku Džekonje i Medonje: umiljavanje po soliterima. Naučili su na kojim tačno mestima stanari zgrada ostavljaju hranu za ulične mačke ili pse, pa bi po svakom izlasku u šetnju jednostavno promenili putanju. Svi prodavci hrane su ih ionako već dobro upoznali, svaki kontejner kod pijace su „overili“.

– Međutim, pre nešto više od godinu dana, prilazi mi jedna žena sa pitanjem: „Jesu li ovo vaši kučići?“ Ja se nađem u neprilici, jer, možda su napravili neku frku, ko zna – životinje su to. Pitam zato u čemu je problem, primetivši na toj ženi osmeh, pa objasnim da su oni sa mnom non-stop, ali nisu moji u pravom smislu. „Nisam videla pametnijeg kera od ovog Medonje“, odgovara ona, pa priča o svom običaju da redovno ostavlja hranu mačkama i psima ispred ulaza. Ali, jednog dana, vidi da ovaj ker leži na pragu ispred stana, da li je bio šesti ili sedmi sprat u zgradi. I tako, malo-malo, tokom čitave sedmice je iščekivao da gospođa krene na posao i prethodno mu ostavi spremljenu hranu. Posle jedno mesec-dva, dolazi žena iz druge četvorospratnice u Nemanjinoj, sa istim pitanjem. I ponovo se ja zabrinem, jer imaju običaj neki put i da napadnu vlasnike manjih pasa, zbog ljubomore. Uplašio sam se da nije nekoga ujeo. Ali, ona reče: „Nisam ga čak ni vodila uz stepenice, sam me pronašao i tu leži“!

Kontejner pokazatelj stanja u društvu

Protka na ovaj način interpretira dogodovštine snalažljivih ljubimaca:

– Država nam je, dakle, pukla 2013. i ovi nam svašta pričaju: i političari i stručnjaci, ali kanta za đubre se više ne puni do vrha. Ljudi samo prodaju stanove ili umiru, pa u đubretu možeš da pronađeš escajg, džempere, još malo pa će biti i umetničkih slika, ali hrane više nikako. Interesantno je bilo kada mi je stari čistač ulica skrenuo pažnju na to da kamion „Komunalaca“ pokupi samo polovinu sadržaja od dve kante, kako bi sledeći put imali šta da rade! Sve u svemu, tako su me Džekonja i Medonja uputili u život: mislim da je najveća nauka koju mi Srbi sad ne shvatamo, a ti kerovi su je instinktivno razumeli – nauka o tržištu. Znači da ne možeš više da radiš nešto što nikom više ne treba, nego da se brzo prilagodiš i boriš da stalno budeš u toku, prihvatajući izazove. Džekonja i Medonja se uopšte više ne zanose sa mnom, znajući koliko hrane mogu da dobiju, nema više ni one žene sa kobasicom, pa sad „idu na emocije“! Ranije su išli na torbe, na kante za đubre, a sada „idu na emocije“ – i to je neverovatno, koliko danas čovek može da nauči od njih o tržištu i marketingu, zaključuje Sreten Protić Protka.

Potrebno je samo posmatrati, pa izvoditi pravilne, dobre zaključke. Tome nas, uostalom, uči i ova priča.

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR