Kako prepoznati decu koja trpe nasilje i decu koja vrše nasilje?

Kako prepoznati decu koja trpe nasilje i decu koja vrše nasilje?

Deca koja trpe nasilje od svojih vršnjaka najčešće su povučena i veoma osetljiva, izolovana u društvu i na neki način i prezaštićena od strane roditelja; deca koja vrše nasilje imaju želju da pokažu da su jača i superiornija, često su neprijateljski nastrojena i imaju tendenciju da postanu agresivna

0
Ilustracija

Tema vršnjačkog nasilja i rada na njegovoj prevenciji je neiscrpna i uvek možemo da čujemo i saznamo nešto novo. Važno je da decu sačuvamo od svakog oblika nasilja, pa i onog koje se dešava između njih samih. Koškanja, ogovaranja, gurkanja, pa i fizičkih obračuna je bilo uvek među decom, ali ukoliko je to u razmerama koje mogu da se drže pod kontrolom i ukoliko se ne ponavljaju duže vreme, donekle mogu da se tolerišu.

Vršnjačko nasilje je ozbiljna tema i treba raditi na njegovoj prevenciji da ne bi došli u situaciju kada je kasno za bilo kakvo reagovanje, ističe Marija Vulović, pedagoški savetnik i školski psiholog u OŠ „Vuk Karadžić“ u Čačku. Po njenim rečima, najčešći oblik vršnjačkog nasilja je verbalno nasilje koje često može biti uvod u fizičko nasilje koje je i najvidljivije, i nekako smo skloni da u tim situacijama najviše reagujemo.

– Najčešći oblik nasilja jeste verbalno nasilje. Svedoci smo da čak i učenici nižih razreda u svom rečniku imaju veliki broj psovki, veliki broj neprimerenih reči. Tu su vređanja, pretnje i onda je iz tako nekog rečnika i obraćanja neminovno da dođe i do fizičkog nasilja. Postoje razlike između mlađih i starijih učenika. Obično su mlađi učenici skloniji fizičkom obliku nasilja, dok stariji učenici, kako se uzrasno razvijaju, postaju malo mirniji što se tiče fizičkog nasilja, ali verbalno nasilje je prisutno. Takođe, postoji i razlika između dečaka i devojčica. Devojčice su sklonije nekim oblicima verbalnog ili socijalnog nasilja. To su oblici izopštavanja iz grupe i neprihvatanja nekoga u grupi i među devojčicama je takav oblik nasilja vidljiviji. Sa druge strane, kod dečaka su vidljiviji fizički oblici nasilja. Oni su skloni fizički da se obračunavaju. To su neke generalne tendencije što se tiče uzrasta i pola.

Danas su prisutni svi oblici nasilja, kaže sagovornica i navodi socijalno, emocionalno i sve prisutnije digitalno nasilje.

– Nažalost, digitalno nasilje se spušta na mlađe uzraste. Imamo osnovce 2. i 3. razreda koji već imaju oformljene grupe na društvenim mrežama i ono što se tu dešava često se prenese na fizičko nasilje i obračun ili na neku drugu vrstu nasilja u školi.

Kako prepoznati dete koje trpi nasilje?

Deca koja trpe nasilje od svojih vršnjaka najčešće su povučena i veoma osetljiva zbog čega i jesu meta onih malo jačih i samopouzdanijih, kaže Marija Vulović i ističe da deca koja trpe nasilje često ne smeju da ga prijave jer se stide.

– Deca koja trpe nasilje obično su ona za koju u školi kažemo da su povučena, tiha, mirna. To su osetljiva deca koja su obično i fizički slabija, često reaguju plakanjem i povlačenjem. Obično su izolovana u društvu, imaju mali broj prijatelja i na neki način su i prezaštićena od strane roditelja. Deca koja vrše nasilje upravo ih tako i opažaju – kao slabije, kao metu, odnosno kao nekoga na koga mogu da ispolje neki oblik nasilja baš zbog ovih njihovih karakteristika. Postoji mnogo znakova koji mogu da nam ukažu da dete trpi nasilje u školi čak i onda kada ono to ne prijavi. Javlja se dosta slučajeva kada se deca, bar u početku, stide da prijave da ih neko maltretira ili misle da to i drugi doživljavaju. Ili se potpuno povuku u sebe. Kada se nasilje otkrije, onda se svi pitamo kako to nismo primetili ili zašto to dete nije reklo. Ali ako se bavite decom i ako ih posmatrate, možete da uočite znake da se nešto dešava – ili kod učenika u školi ili kod svog deteta u kući.

Roditelji ili staratelji moraju posmatrati svoju decu, analizirati njihovo ponašanje i propratiti svaku promenu jer postoje znakovi koji mogu ukazati na to da dete ima neki problem.

– Dete obično promeni ponašanje. Dete koje je bilo spontano i veselo postaje povučeno, zamišljeno, često se promeni san i apetit. Dete koje je bilo mirno i poslušno može da postane razdražljivo, da nestrpljivo odgovara na pitanja, da se svađa. Imate dece koja ispoljavaju regresivno ponašanje, pa kod njih može da se pojavi i noćno mokrenje. Ta deca često mogu da promene put od kuće do škole da bi izbegla nasilnike na tom putu jer često se nasilne situacije dešavaju na putu od škole do kuće. Ako vaše dete odjednom počne da izbegava školu pod izgovorom da ga boli stomak ili glava, to takođe može biti signal da mu se možda nešto loše dešava u školi. Ako dete postane rasejano, počne da zaboravlja, plaši se iznenadnih zvukova, postaje nervozno, ne uči mu se – puno je znakova koji mogu da govore o tome da se detetu nešto ozbiljno dešava u školi a ne želi to da prijavi. Svim tim signalima koje primećujemo treba se pozabaviti i videti koji su uzroci tome. Može da bude nasilje, ali može da bude i nešto drugo. Zato je neophodno da pratimo ponašanje i razvoj deteta i da uočavamo promene koje se dešavaju pa da otkrijemo uzrok tome.

Kako prepoznati dete koje vrši nasilje?

Deca koja imaju želju da pokažu da su na neki način jača i superiornija od svojih drugara, često su neprijateljski nastrojena i imaju tendenciju da postanu i agresivna, kaže Marija Vulović.

– Ono što prvo obično vidite, i to se često dešava, je da su to fizički jača, snažnija i krupnija deca. To su deca koja imaju nagle reakcije, neki put i nepredvidljive. Vidite u njihovom ponašanju želju da budu glavni u odeljenju, da ih slušaju, da imaju kontrolu i pokažu moć. Ta deca su često vidljivo neprijateljska prema okolini, ne moraju odmah da budu agresivna. Obično vidite da uvek imaju neki komentar, da uvek žele da bude po njihovom. I kod njih često nailazite na manjak saosećanja. Recimo, kada razgovaram sa detetom koje je povredilo druga i kada ga pitam zašto je to uradio i da li zna kako se to drugo dete oseća i da li uopšte zna da ga je povredio, često dobijam odgovore :,,I mene udare pa ja ne plačem“ ili „Malo sam ga udario, to nije ništa strašno i mene udaraju“….I jednostavno imate manjak saosećanja za druge. Kod neke dece koja vrše nasilje javlja se i težnja da ostvare neku korist. To je recimo iznuđivanje novca ili razne druge stvari. Obično su to deca koju možemo da okarakterišemo kao decu koja imaju visoko mišljenje o sebi, vole da se takmiče i da uvek budu pobednici, obično se time i hvale a kada izgube često se dešava da budu agresivna. A to su obično deca koja nisu baš omiljena među vršnjacima, kaže Marija Vulović.

POSTAVI ODGOVOR