Verovatno ste nebrojeno puta bili u prilici da u objektima državnih organa kao što su sudovi, škole, javna preduzeća i državne uprave zateknete stranke ali i zaposlene, neprimereno odevene.
U Čačku jedino se još sudovi i Policijska uprava pridržavaju kodeksa odevanja. Portiri na vratima vraćali su stranke u atlet majcama i papučama. Međutim, u mnogim drugim institucijama, recimo u banku ili poštu, strankama je najčešće dozvoljeno da uđu neprimereno odeveni ili obuveni.
Kako se treba obući za odlazak na posao, u pozorište ili za bilo koju drugu priliku, na kraju je ipak pitanje kulture, dobrog ukusa i osećaja. Kada kultura izostane na scenu bi trebalo da stupe institucije i da propišu pravila odevanja i ponašanja. Pre nekoliko godina pošte su uvele obavezu da svi njihovi šalterski radnici moraju biti uniformisani. Zaposleni u poštama od firme su dobili moderne košulje dugih i kratkih rukava i džempere, međutim u mnogim poštama radnici se ne pridržavaju kodeksa odevanja u ovoj ustanovi.
U gradu na Moravi utvrđenih pravila odevanja na radnom mestu pridržavaju se jedino zaposleni u malobrojnim stranim kompanijama. U tim firmama na posao se ne dolazi u suknjama dubokih šliceva, u dekoltiranim bluzama i majicama na bretele, kratkih pantalona, u papučama za plažu i sa neprimerenim modnim detaljima. U Čačku, naročito u letnjem periodu, ne pridaje se dovoljno pažnje kulturi odevanja. Za to postoje brojni, nažalost, loši primeri.
Čačanska javnost nedavno je imala priliku da vidi da su se na komemoraciji istaknutom članu jedne stranke pojavljivale dame, članice iste te partije u mini suknjama i bluzama bez rukava. Ovdašnja javnost bila je svedok i da su pojedini viđeniji gradski funkcioneri nekadašnjeg ruskog ambasadora Aleksandra Konuzina dočekali u farmerkama i kariranoj košulji.
Recimo, obezbeđenje u Skupštini Srbije, ima pravo da vrati apsolutno sve, uključujući novinare i fotoreportere koji se pojave u patikama, sandalama, papučama „za plažu” ili farmerkama.
Jedna od retkih u Čačku kojoj je posao da brine i ukaže na pravila odevanja, ponašanja iz kulture komunickacije je Milica Voinović koja već duži niz godina radi na mestu šef protokola u gradskoj upravi. Od nje saznajemo koja su to osnovna pravila odevanja bez kojih se ne može zamisliti poslovna ali ni bilo kakva druga komunikacija.
– Postoji izraz da odelo ne čini čoveka, međutim odelo i te kako čini čoveka jer ga ono određuje po pitanju stila, kulture, garderoba govori mnogo o nama. Poslovan čovek mora da poštuje pravila oblačenja, a za to postoji i određeni kodeks da ne bi bilo improvizacioja. Briga o odevanju ne podrazumava lickanje već je to obaveza svakoga ko radi, poslovno odevanje je naročito bitno kod zaposlenih u svakodnevnoj komunikaciji sa građanima. Postoje mnoga pravila u neverbalnoj komunikaciji, koja se nažalost ne poštuju. Jedno od njih je da je najmanje dozvoljena dužina suknje „Šanel“, a dubina dekoltea dva prsta ispod pazuha, sve drugo smatra se za nepristojno. Poslovan muškarac mora biti odeven formalno na sastancima, jer način na koji se obukao govori ne samo o poštovanju gosta, već i o poštovanju situacije u kojoj se nalazi. Papuče, majica bez rukava, kratke pantalone, otvoreni prsti na cipeli i odelo bez čapara, nezamislivi su u savremenom poslovnom svetu – izjavila je Milica Voinović.
U poslu, kao i u životu, veoma je važan prvi utisak koji ostavimo na sagovonika. Milica Voinović navodi da su za razliku od čačanske mnoge gradske uprave u Srbiji uvele obavezu nošenja uniformisane odeće, a razlozi su sledeći.
– U nekim gradskim upravama i opštinama u Srbiji već postoje uniforme i obavezne identifikacije na reveru svakog zaposlenog, već se polako ulazi u taj pravi poslovni svet koji nas okružuje. Opet, u pojedinim opštinama ljudima je ostavljeno da sami odlučuju o tome kako će se ko obući za posao. To sada zavisi od pojedinca, jer oni koji prave greške na tom polju, nisu imali koga da im na to ukaže. Nažalost, poslednjih godina imali smo poslovni bonton koji je više ličio na odevanje na estradi, protiv koga nemam ništa, ali samo ako je reč o estradi – kaže Voinovićeva.
Bonton koji bi bio primenljiv svuda na svetu ne postoji, ali postoje pravila čije poštovanje definiše ljude, gradove pa i narode. Recimo, najčešće greške u komunikaciji i u protokolu pojedinih skupova prave se upravo zbog nepoznavanja tih strogo propisanih načela. Neka od njih propisuje i država. Na primer, Ministarstvo rada propisalo je da se na memorijale ratnicima polažu lovorovi venci za ratove u kojima smo pobeđivali ili bili na strani pobednika. Međutim, uprskos ovome, svake godine pojedine organizacije u Čačku na grob vojvodi Stepi Stepanoviću, polažu vence neprimerene za takve prilike.
