На платоу испред Дома културе у Книћу данас је откривен споменик Стевану Петровићу Книћанину, војводи и вођи српских добровољаца у Мађарској револуцији 1848. године. У присуству мештана Кнића, као и младих из локалних школа, споменик су открили министар културе Маја Гојковић и председник Општине Кнић Срећко Илић.
– Кажу да је време најбољи судија. И ево, данас, само дан после 160 година од смрти великог војводе, у центру Кнића ће засијати његов споменик. Овај споменик је на част и понос садашњим генерацијама, али остављамо га и будућим генерацијама које долазе, да се увек сећају својих највећих људи. Јер Србија је вечна док су јој деца верна, поручио је у свом обраћању председник Општине Кнић.
Овај догађај, али и догађаји слични њему, од великог су значаја, не само за мештане већ и за цео крај, а нарочито за младе нараштаје код којих је важно пробудити културу сећања и личног идентитета, рекла је министар Гојковић.
– Пријатно сам изненађена поруком коју су учитељице и наставнице школа послале тиме што су данас овде довеле децу да буду део ове свечаности откривања споменика војводи Книћанину који је обележио историју овог краја, али и историју читаве државе и српског народа. То је управо оно што смо желели да пробудимо културом сећања. Да све оно што су наши преци урадили у прошлости предамо младим нараштајима да они буду поносни на то и да никада не забораве. А међу њима сигурно постоји неко ко ће једнога дана обележити историју наше државе.
Стеван Петровић Книћанин – биографија*
Рођен је 25. фебруара 1807. године у Книћу у кући богатог Петра Комадиновића.
За своје презиме „Петровић“ узео је име свога оца Петра. Надимак „Книћанин“ више је дошао по називу добијеном од Кнеза Милоша Обреновића код кога је Стеван био у служби као један од „Кнежевих момака“. Тако је Кнић у другој половини 19. века због Стевана постао надалеко чувено место, а ево како и зашто;
Стеван је био разборит, вредан, поверљив, храбар и као таквог Кнез Милош га је 1835. године водио у Цариград као члана своје пратње, а домаћини тамо се нису могли нагледати тако лепог момка. По повратку из Цариграда, Милош је Стевана поставио за начелника Среза јасеничког, Округа смедеревског, да би после две године постао начелник Смедеревског округа. Било је то давне 1837. године.
Због политичких немира, Стеван је напустио земљу 1840. године и у њу се враћа тек 1842. године, када постаје члан Државног савета у влади Кнеза Александра Карађорђевића и када му је поверена војна управа земље и брига за кнежеву сигурност.
Веома је брзо и успешно Стеван напредовао у војном усавршавању, тако да је, војнички обучен, могао доста да помогне Србима у Јужној Угарској чији је покрет био уперен против Мађара, а водио га је патријарх Јосиф Рајачић. Борба је трајала дуго и то са променљивим резултатима. Книћанин је прво отишао у Панчево где свечано дочекан. Онда одлази у Белу Цркву и утврди се са војском у селу Томашевац, где дође до велике битке са Мађарима који претрпеше тежак пораз. Командант војске Стеван Шупљикац је говорио да му је помоћ Книћанина упола смањила бриге и терет у борби против Мађара. Са друге стране, терет Стевана Петровића био је знатно већи након смрти Стевана Шупљикца. Ипак, Мађари су протерани из Баната 21. децембра 1848, а већ 30. јануара 1849. године, Книћанин је проглашен за генерал-мајора од стране патријарха Јосипа Рајачића.
Због следећег таласа одбране, Книћанин се враћа из Србије, а војска је била смештена између Титела, Вилова и Мошорина. Пре него што се укопала, његова војска уреди стан своме великом војсковођи. Овај стан је у његову част био назван „Книћевац“. Кнез Србије Александар, Карађорђев син, подари Книћанину златну сабљу вредну 300 дуката.
После победе над Мађарима код Вилагоша, Книћанин је био позван у Беч. Почашћен у Загребу од Бана Јелачића, стигао је у Беч где је изашао пред цара у богатом народном војводском оделу.
Овај книћански јунак из револуционарне 1848/49. године добио је многа одликовања и признања. Од Његоша је добио Обилићеву медаљу. Био је дични Србин и „каваљер аустријског Леополдовог реда и руског реда Св. Ане“. Од Турака добио је знамење „Нишан Ифтихара“. Био је витез крста Марије Терезије, највећег аустријског војничког ордена.
После пута по Бечу, Берлину и Прагу враћа се у Београд. Године 1851. Стеван Петровић постаје ВОЈВОДА, а то беше највиши чин који се у Србији могао стећи у то доба. За место становања, као војни командант, изабрао је Крагујевац. Маја месеца 1854. године, после дугог, упорног ратовања и бурног, а веома кратког живота, разболе се овај великан. Удари га кап. Залуд је тражен лек. За војводу лека није било; болест је била јача. Ову битку наша Книћанин, земљак и легендарни јунак са Мошорина, није добио. Умро је у Београду уочи Духова, када његов вољени Кнић носи „литије“. Било је то 1855. године, на Други дан Тројица.
Сахрањен је у Београду уз све почасти какве Београд до тада није доживео. На сахрани је био присутан кнез Александар са кнегињом Персидом, митрополит београдски Петар са многим свештеницима, чиновништво, војска, школе, а по наређењу цара Франца Јозефа И присуствовала је депутација од осамдесет официра из свих пукова у Војводини. Највише му је захвалности и почасти од свих дало граничарско Панчево.
Село Книћанин у Војводини је добило име по њему, а постоји у више места у Србији, међу којима и у Крагујевцу, улица која се зове „Стеве Книћанина”.
Живео је овај велики Србин – Книћанин свега 48 година. Из два брака имао је два сина и ћерку.
Умро је велики војсковођа, човек и хуманиста, али његово дело остаје заувек да се спомиње и нека се зна: Војвода Стеван Книћанин је један од стваралаца српске Војводине давне 1849. године. Он је понос српског народа, равне Груже и родног Кнића, Овакви људи се рађају и умиру, а њихова дела и заслуге остају. Они улазе у историју.
* Биографију приредила Општина Кнић
