Zavisnosti od alkohola kod mlađe populacije prosečno se javljaju oko 21 i po godine, dok na lečenje mladi počinju da dolaze između 25 i 27 godina. Od prvog kontakta sa alkoholom do pojave zavisnosti prođe u proseku oko 8 godina, koliko obično i traje faza umerenog konzumiranja alkohola, što govori da je ovo relativno dug vremenski period tokom kojeg bi se moglo dosta toga uraditi da do zavisnosti ne dođe, priča Vesna Kuveljić, čačanski psihoterapeut.
– Ono što je karakteristično za mlade kad koriste alkohol jeste da je kod njih često prvi kontakt sa alkoholom praćen i prvim opijanjem. Ono što je posebno interesantno u obrazovno-vaspitnom sistemu je to da prvi kontakt sa alkoholom pojedini učenici doživljavaju upravo na ekskurzijama. Iz svog iskustva imam i najdramatičnije situacije opijanja na učeničkim ekskurzijama gde oni pod dejstvom alkohola počinju rizično da se ponašaju. U školi gde sam radila imali smo i trovanje alkoholom koje se završio smrtnim ishodom. Ovo su situacije eksperimentalne faze kod mladih u kojoj su oni skloni da se takmiče međusobno, pa postoje specifičnosti u njihovom opijanju u odnosu na to kako stariji konzumiraju alkohol. To znači da mladi najčešće počinju da piju u društvu i nastavljaju da piju u društvu, vrlo retke su „solo“ varijante. U takvim fazama, zavisnost se razvija veoma brzo, za nekoliko meseci, pijenje se često odvija po takmičarskom principu što znači da se takmiče ko može više da idrži u pijenju alkohola. Imali smo situacije takođe u školi da tokom školskog odmora odlaze u ugostiteljski objekat, opijaju se i takvi se vraćaju na nastavu i onda se to manifestuje kroz određeno problematično ponašanje na času. Takođe, u svojoj praksi imam brojne primere učenika koji piju i izostaju sa nastave, pokazuju loš uspeh u školi, gube interesovanje za sticanje znanja, sužavaju sferu opšteg interesovanja i prekidaju dalje školovanje.
Ono što je važno istaći je da mladi ljudi koji su u sistemu srednjeg obrazovanja jesu u periodu adolescencije koji je posebno rizičan sa jedne strane, sa druge prolazak kroz ovaj period omogućava mladom čoveku da sazri i da razvije neke strukture koje će mu omogućiti da dalje nastavlja odgovorno i zrelo da ide kroz život. Međutim, adolescencija nosi sa sobom određene promene i u sferi biološkog i psihološkog i sociološkog aspekta u razvoju pa samim tim je period koji je rizičan u smislu da mladi ukoliko ne poseduju određene socijalne veštine i određenu emocionalnu zrelost, stabilnost, podršku u okviru porodice – navodnu podršku pronalaze u adiktivnom ponašanju odnosno koristeći psihoaktivne supstance uz pomoć kojih balansira taj emocionalni naboj koji je negativan i koji ne može na drugi način da izbalansira. Tada dolazi do mnogobrojnih problema.
Reakcija škole ne sme da bude samo kazna
Kada detektujemo da mlad čovek koristi alkohol ili drogu vrlo je važno da se ne ostane samo na tome što u velikoj meri bude prvi impuls koji nastavnici imaju ili škola kao institucija – da se takvo ponašanje kazni, da se pojedinac sankcioniše, već je vrlo bitno da se radi sa takvim mladim čovekom u smislu da mu se pomogne da prevaziđe ovakve oblike ponašanja. Jer to je od ključnog značaja. Mladi treba da uvide koji su to rizici ili karakteristike kada neko treba da posumnja da je zavistan od psihoaktivne supstance i kada je trenutak da se obrati za neku stručnu pomoć.
Zakonom o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja škole su u obavezi da imaju preventivne programe koji su sastavni delovi godišnjih planova rada škole. To su preventivni programi koji se odnose na korišćenje psihoaktivnih supstanci. Oni jesu propisani od strane Ministarstva ali je ostavljeno školama i akterima u procesu obrazovanja – učenicima, nastavnicima, roditeljima, lokalnoj samoupravi – da zajednički kreiraju taj preventivni program.
– Ono što je bitno u te preventivne aktivnosti nikada ne uključujemo samo učenike već i sve aktere u obrazovno-vaspitnom procesu. Zato što nam je jako važno da svi akteri budu uključeni i upoznati i sa rizicima korišćenja psihoaktivnih supstanci i sa pojavnim manifestacijama, vidovima pomoći mladima. Od najveće je koristi ako se učenici uključe u kreiranje tih preventivnih programa. Jer, ako mi sami kao nastavnici ili lokalna zajednica kreiramo programe i onda ih damo učenicima kao gotov proizvod i nešto u čemu treba da učestvuju, onda oni neće osećati da su deo toga. A naravno da će im motivacija za učešće u tim programima biti na mnogo nižem nivou nego što bi bila kada učenici zajedno sa nama kreiraju te programe. Iz mog iskustva rada sa učenicima, mogu da kažem da oni imaju i najkreativnije i najinspirativnije ideje kako na najbolji način dopreti do mladih ljudi, kako im ove programe plasirati tako da oni ne budu prihvaćeni u smislu kao nametanje na ionako obimno školsko gradivo i obaveza koju će gledati da izbegnu, dosadna predavanja i onda od takvih programa neće biti nikakve koristi, kaže Vesna Kuveljić.
