Као вид помоћи сточном фонду у Србији, држава је 1. јануара увела меру укидања царине на увоз живих свиња из Европске Уније. Домаћи узгајивачи кажу да се на овај начин само стимулишу узгајивачи из страних земаља, а да ће сточарска производња у Србији наставити да пропада док не буде бесповратно изгубљена.
Према расположивој статистичкој евиденцији, сточни фонд у Србији мањи је за 50 одсто у односу на осамдесете године. Бројни су разлози за то, а опадање броја животиња евидентно је на терену, и то код свих врста, наводи Небојша Брајовић, саветодавац за сточарство из чачанске Пољопривредне саветодавне и стручне службе.
Акумулација производње мала за реалну одрживост
– Тачно је да смо у мањку и опадању бројног стања свих врста животиња. То је евидентно на терену и сваким даном се потврђује. Прави разлог је у томе да је веома мала акумулација те производње да би сама по себи била одржива. Ту пре свега мислимо на говедарство, односно произвођаче који се баве узгојем млечних крава, односно музних крава и производњом млека. Иста је ситуација и код произвођача који се баве товом.
Све топлија лета без падавина отежавају снабдевање сточном храном, а са друге стране, очигледна је незаинтересованост младих произвођача за сточарску производњу, наводи Брајовић.
– Један од разлога су климатске промене које се дешавају из године у годину. Топла лета без много падавина отежавају снабдевање сточном храном, а самим тим и производња постаје неконкурентна и непрофитабилна за газдинства да могу нормално да функционишу и опстају. Други разлог је незаинтересованост млађих произвођача да се одлуче да крену у тај вид производње. Производња која је тренутно на терену заснована је на пракси старој готово две деценије, људи се тешко одлучују да је гасе и тако настављају да носе ту производњу.
Као вид помоћи сточном фонду у Србији, држава је 1. јануара увела меру укидања царине на увоз живих свиња пореклом из Европске Уније. Домаћи узгајивачи кажу да се на овај начин само стимулишу узгајивачи из страних земаља, а да ће сточарска производња у Србији наставити да пропада док не буде бесповратно изгубљена.
Милијан Лазић, потпредседник Савеза пољопривредних произвођача Западне Србије, није оптимиста по питању обнове сточног фонда у Србији.
Како наводи, а на основу искуства са терена, овом мером се само наставља деценијско системско уништавање српског села и малог произвођача.
– Сточарство је уништено и у катастрофалном је стању. Поготову говедарство. Највећи проблем код говедарства је тај што је потребан дуг временски период да би се обновило и вратило на неке нормалне позиције. Свињарство и овчарство су у мало бољем положају јер је бржи циклус обнове и репродукције и брже могу да се врате на нормалу, под условом да постоје неке разумне мере. Али када је реч о говедарству, мислим да је оно бесповратно изгубљено. Што се тиче ове нове одлуке државе о укидању царине и прелевмана на увоз живе прасади, то ће коначно докрајчити и ово мало свињарства које је остало. Ко је још увозом покрио сточни фонд? Проблем лежи у нефункционисању система. Готово 400.000 газдинстава у Србији је угашено у протеклих 15 година и нико за то није одговарао. Министарство пољопривреде већ деценијама у Србији не постоји. То је канцеларија која штити интересе увозничког лобија и ради на штету села. Ја сам имао 12 крава, данас немам ни једну. Пред Нову годину сам добио папир преко Ветеринарске станице да потпишем изјаву да више нећу држати краве. Формулар је послала Управа за ветерину, а стигао је из Брисела. Чак није ни преведен, већ на полеђини тог листа пишете изјаву својом руком. Шта има Брисел са тим да ли ћу ја држати краву у својој штали или нећу?
Зашто међу младим пољопривредницима влада незаинтересованост за бављење сточарском производњом у Србији?
– Млади знају математику. Узму оловку, ставе све на папир и виде да од тога нема ништа. Те генерације које су држале од 3 до 5 крава сада имају око 70-80 година и више не могу тиме да се баве. А млади одоше у иностранство. Нема засеока у Западној Србији из кога за ове три године није отишло бар пар породица. Они се више неће враћати.
