Мало је оних који се могу похвалити тиме да су чувари традиције. Поготово ако им та традиција није породично дата, не преносе је с колена на колено, већ је негују кроз посао који су сами бирали – или који је изабрао њих – а који и после готово три деценије с љубављу обављају.
Брачни пар Симић из Ужица, Драгослав – надалеко познат под надимком Кишко и његова супруга Весна, власници су вуновлачарске радње „Клупко”, која је међу ретким чуварима старог заната.
– Да, то је стари занат којим се ми бавимо још од 1998. године – влачање и предење вуне. Правимо вунено предиво од већ опране вуне. На крају добијамо готов конац, од ког баке после плету чарапе, прслуке, мајице и разне друге ствари. Тим послом се бавимо већ 27–28 година. Али са ове дистанце, осећа се велика разлика, јер, нажалост, тај занат полако изумире. Њиме се углавном баве баке које су још увек живе. Има и млађих плетиља, али их је све мање. Многи људи нам доносе вуну да им урадимо услугу предења. Донесу опрану вуну, а ми им направимо предиво. Радимо предиво за чарапе, прслуке, капе – за практично све што се традиционално плете од вуне. Радимо више нумерација жица, у зависности од намене, каже Драгослав Симић.
Вуна је најбоље што природа даје, па није ни случајно што су наши стари носили вунену одећу и зими и лети, у пољу и у кући.
– Вуна је најквалитетнији, најтоплији и најбољи природни изолатор. Вунене чарапе су одувек биле најбољи производ од вуне. Свашта се данас прави, додаје се синтетика, али вуна је – вуна. Најбољи термоизолатор. На селу се и лети носе вунене чарапе, па се обују пироћани. И нико нема гљивичних обољења, никоме се ноге не зноје. Такође, вунени прслуци се носе како зими тако и лети. Кад на селу лети пласте сено, обуку вунени прслук. Нико се у њему не зноји. И мајице од вуне се плету директно за ношење уз тело, а у последње време почеле су да се раде и мушке вунене боксерице. Вуна је, једноставно, најбоља.
С обзиром на сезонску природу вуновлачарског посла, Весна и Драгослав употпуњују своје слободне дана на интересантне начине. Њихов живот је све, само не монотон, а по неким мерилима данашњег начина живљења, може се рећи и несвакидашњи. Родитељи су три ћерке, бака и деда три унуке, а уз то – пасионирани бајкери који моторима крстаре Европом и велики хуманитарци.
У рукама им је вредан занат, под точковима најудаљеније трасе континента, а у срцу породица и велики круг пријатеља, познаника, бајкера из Србије и целог региона.
– Да смо бирали неки посао, лепши од овог за који смо се определили, односно предионице, не бисмо изабрали. Тај посао нам је најзаступљенији зими, тада се највише ради. Лети је посла мање јер људи више раде у пољопривреди, око малине и слично, па је тада мирнији период. Тај период користимо за путовања. Доста путујемо по свету, а наша велика љубав је мотор.
Супруга и ја смо мотором обишли готово целу Европу. Не знам где све нисмо били – то нам је адреналин. Од онога што зарадимо преко зиме, део одвојимо да потрошимо и да се проведемо. Многи људи који раде и зараде неки новац, одвајају га и чувају. Ми то користимо максимално да наградимо себе. Имамо троје деце и три унуке. Свему смо се посветили – и њима и послу, али мотори су наш хоби и нешто што највише волимо, каже Симић.
Када крену на пут, за Весну и Драгослава не постоје одреднице близу и далеко. Километри се не броје, већ се памте приче, сусрети, дружења, скупови бајкера на којима је присуствовало чак 35.000 људи, путеви којима се ретко иде. На точковима мотора су стигли до самог севера Европе, али и до бројних градова и земаља широм континента.
– Најудаљенија тачка до које смо стигли је Нордкап – најсевернија тачка Европе. Прешли смо Литванију, Летонију, Естонију, Талин, Хелсинки, Финску, Норвешку, Немачку… То је била наша најдужа тура, око 10.500 километара. После тога смо ишли у Минск, Санкт Петербург и Москву. У Москви смо били на рођендану клуба код Путинових Ноћних вукова, где смо били позвани. Били смо и у Бољшој театру, на прослави 80 година Севастопољске битке. Прокрстарили смо цео Португал. Били смо у Ници, Тулону, Андори, Шпанији све до Барселоне. Из Барселоне смо бродом ишли до Ђенове. Обишли смо целу Турску, Корзику, Сардинију, Француску… Не знам где све нисмо били.
Бајкерска путовања су специфична сама по себи. Са различитих страна Србије и региона окупљају се људи исте страсти, договарају се и крећу на пут. Жељни нових авантура и дружења, исписују успомене које остају за цео живот.
– Имамо своју екипу са којом путујемо. Када смо ишли за Португал, екипа је била шаролика – ја из Србије, један из Сремске Митровице, из Словеније, Брчког, Беча. Нађемо се, рецимо, у Словенији и одатле крећемо на туре. Тако се увек организујемо, заједно. Имамо и другу групу са којом путујемо, из Србије. Увек се договарамо, свако даје свој предлог и тако правимо лепа путовања и лепе приче. Прошле године смо такође путовали, али нисмо ишли далеко –Брач, Хвар, мало кроз Хрватску… Бајкери из целе Србије нас знају. Ових дана имамо бајкерску журку у Чачку на коју смо позвани, а на којој ће бити бајкери са свих страна. Чачак има добар скуп, удружења су се удружила и заједно га организују.
За дуга и озбиљна путовања потребно је поуздано превозно средство – мотор који носи километре, штити возача и даје сигурност на путу.
– Возим Hondu Gold Wing од 1.800 кубика. У питању је мотор „шестак”. То је путни мотор, веома сигуран и безбедан за путовања. Није за јурњаве по путу, јер је тежак, али је изузетно удобан. Тај мотор возимо већ двадесет година. Наравно, не исти мотор, али тај модел. Мотор има све – темпомат, рикверц, грејање седишта, музику, интерком за комуникацију. Осећај је као да сте у најбољој Мерцедес С класи. Без таквог мотора не бисмо могли да пређемо толике километре. За дуга путовања је потребан добар, сигуран и удобан мотор.
Дуга путовања захтевају и психичку спремност.
– Када идете на тако дуг пут, потребно је да се одвојите од куће и породице 10, 15, па и 20 дана. Када смо ишли до Нордкапа, путовали смо 20 дана. Треба се психички одвојити од свакодневних брига и бити потпуно посвећен путу. Често разговарамо са млађим бајкерима и саветујемо их да возе опрезно и да мисли усмере на вожњу, да не дају гас без потребе. Мада смо сви прошли те године, свако воли мало да појури…
Испод бајкерских кацига и кожних јакни куцају велика срца. По томе је бајкерска заједница нашироко позната. Наши саговорници су друштвено ангажовани у различитим активностима, како у Ужицу тако и шире, а редовно учествују и у хуманитарним акцијама, доносећи радост, осмехе и утеху тамо где су најпотребнији.
– Организујемо различите хуманитарне акције. Сваке године носимо деци новогодишње пакетиће – маскирамо се као Деда Мразеви. Ове године смо били у болници, прошле године у дому за незбринуту децу. Када нас виде, увек су одушевљени. Одзивамо се и другим акцијама у граду, увек када је потребно. А већ неких десет-једанаест година, традиционално, учествујемо у акцији „Дај педалу раку”, као вид подршке женама оболелим од канцера дојке. Трудимо се да помогнемо колико можемо и у тим нашим хуманитарним акцијама смо увек сложни, каже Драгослав Симић.
Иако се свет бајкера некада везивао искључиво за мушке припаднике ових група, та слика се последњих година изменила. Има ли данас разлике у томе да ли сте жена или мушкарац на мотору, питали смо Весну Симић.
– Има разлике. Мушкарци су сигурно искуснији и имају више снаге, издржљивији су. Ми жене смо пратиоци, учествујемо у саобраћају. Кад сам ја возила мотор, 80-их и 90-их година, није било жена. Ни данас их нема много, али су све присутније као возачи мотора. То су углавном млађе генерације, наводи Весна Симић.
Весна и Драгослав Симић се могу похвалити великим кругом пријатеља и познаника, бајкера, из целе Србије и региона.
– Кад упознам неког новог другара, поведем супругу, он поведе своју и тако се ствара пријатељство. У готово сваком граду имамо неког пријатеља или познаника кога, у случају да затреба нешто око мотора, можемо да позовемо и да рачунамо да ће нам притећи у помоћ. Иначе, мотор је наш хоби, нешто што највише волимо и возићемо га докле год будемо могли, каже за крај Драгослав Симић.
И док у ове зимске дане кроз посао чувају занат који је у изумирању, Симићи већ праве план за летње авантуре када ће кренути ка новим дестинацијама. Живот којим живе је доказ да се традиција и авантура не искључују – оне се преплићу, као влакна у предиву које време не кида, већ га припрема за плетење нових прича.
Фото: Из приватне архиве
