Mnogi Čačani, zbog besparice, sve češće krpe i prekrajaju staru garderobu, zbog čega šnajderi u krojačkim radnjama i kućama u poslednje vreme imaju pune ruke posla. Šnajderi su zadovoljni, jer posla ima, jedino što se drastično promenilo je klijentela. Gospode koja šije po meri skoro da i nema, a sve je više onih koji krpe i prepravljaju odeću iz prošlog veka.
Za mnoge Čačane u vreme sveopšte krize kupovina novog odevnog predmeta postala je pravi luksuz. Krenula su odricanja od svega što nije nužno za život, pa i od garderobe.
Krojački saloni u Čačku se mogu sresti na svakom koraku. Samo u neposrednoj blizini kafane „Car Lazar“, na svega par stotina metara, rade četiri krojačke radnje i njihovi vlasnici tvrde da imaju posla, ali da situacija nije ni nalik ranijim vremenima.
Čačani su nekada „odelo u paru“ šili kod proverenih šnajdera. Na probe se odlazilo po nekoliko puta sve dok sako ili suknja na mušteriji ne budu stajali „kao saliveni“. Više iz nužde nego iz prestiža, šili su oni „bucmastiji“, za koje u prodavnicama nije bilo odela po meri. Poslednjih par godina redovnim mušterijama ovdašnjih krojača pridružila se i sirotinja koja odavno ne kupuje novu garderobu. U krojačkim salonima, sadašnja brojna klijentela, na prepravke donosi garderobu koja miriše na naftalin. Zahtevaju se prepravke bakinih kaputa, skraćuju se i sužavaju suknje i odela koja decenijama niko nije obukao.
„Sve je manje gospode koja je nekada naručivala odela po meri, doduše, šiju se „kompleti“ i danas, ali mnogo ređe. U poslednje vreme prava je najezda ljudi koji donose staru garderobu na prekrajanje. Štepaju se aplikacije na dečiju odeću, obično na laktove i kolena odeće koju mališani nose u vrtić. Prepravke su ipak najčešće, mušterije donose odeću koja je kupljena kod Kineza da se ponovo prošije ili skrati.“- ispričala nam je krojačica Nada, čiji je salon u Ulici Cara Lazara, a u kome najjeftinija popravka košta 150 dinara.
Na samo par desetina metara od ovog salona, preko puta kafane „Car Lazar“ radi jedna druga radionica za šivenje, u vlasništvu Radunke Gerzić, koja se ovim zanatom bavi više od dve decenije. Ona se ne žali na promet i obim posla, ali kaže da klijentela nije ni slična kao ranijih godina.
„U salon za šivenje danas najčešće svraća sirotinja. Imam primere gde unuke donose kapute i haljine svojih baka, a čiji je štof kvalitetniji od većine koji se danas prodaje. Prepravljamo garderobu koja je dobro očuvana i koja je stara i po nekoliko decenija, međutim ima i onih koje je muka naterala pa donose da im se „proštepa“ ono što smo ušivali pre mesec dana, jer je tkanina sada pukla na drugom mestu.“ – kaže Radunka.
