У понедељак 15. априла у Горњем Милановцу се обележавају два јубилеја – 165 година од када је град добио име и 30 година од оснивања Музеја рудничко-таковског краја. Тим поводом, у Музеју ће бити отворена изложба под називом „Од абаџије до чаругџије – занати у Горњем Милановцу од оснивања града до друге половине 20. века”, ауторке Наташе Поломац Петковић, кустоса етнолога. Она наводи да је Музеј рудничко-таковског краја у сарадњи са Народним музејом у Чачку у два наврата спровео истраживање старих заната на територији две суседне општине, са идејом да се утврди како су се занати развијали и мењали током периода од нешто више од једног века. Након тога, истраживања су настављена на градском подручју Горњег Милановца.
– У два наврата, 2019. и 2020. године, вршена су истраживања, односно обилазили смо терен обе општине и евидентирали занате који су и даље присутни и оне који су угашени. На основу тога су снимљена два етнолошка филма: „Све, све али занат“ 2019. и „Како усуд каже – уметници у занату“ 2020. године. Наш музеј је наредних година наставио са истраживањима која је ограничио на територију града Горњег Милановца и период од оснивања града 1853. до шездесетих година 20. века. Забележили смо занате који су били најразвијенији у том периоду, како су се једни гасили а други развијали и мењали, односно прихватили модерне токове да би данас постали нешто што не личи на оне занате од пре више од 60-70 година.
Изложба документује старе занате кроз фотографије, грађу, предмете, мајсторске дипломе познатих занатлија, каже ауторка и истиче да су у прикупљању података етнолози имали велику помоћ грађана и потомака занатлија.
– На изложби ће посетиоци моћи да виде све занате, које смо поређели по азбучном реду: абаџија, берберски занат, бојаџијски, вуновлачарски, воскарски, ћурчијски, ковачки, лимарски, столарски, пинторски, па све до чаругџије. Чаругџија је назив за опанчара, како су их називали у 19. веку. У 20. веку добијају назив мајстори који израђују опанке, а после тога опанчари. Данас у општини имамо вуновлачара који није само последњи вуновлачар у Горњем Милановцу већ и у читавом овом крају, имамо једног пинтора, двојицу ковача, ћурчија више нема. Лимара има у већем броју али тај занат којим се они данас баве није ни сличан оном од пре 50-60 година. Велику помоћ у истраживању су нам пружили наши суграђани и потомци занатлија који су били чувени у периоду између ратова. Они су нам изашли у сусрет, како са причом о занатима и својим прецима, тако и са предметима које су нам уступили – попут мајсторских писама, докумената, фотографија и алата.
Током истраживања, најмање података је прикупљено о грнчарима, а отежавајућа околност за етнологе Музеја рудничко-таковског краја био је недостатак архивске грађе, која је изгорела у Другом светском рату, каже Наташа Поломац Петковић. Саговорница додаје да прича о истраживању старих заната није завршена и да би истраживања у неком будућем периоду могла бити проширена и на сеоско подручје Горњег Милановца.
