Na današnji dan pre 55. godina, u Guči je održan prvi Sabor trubača. Na skromnoj manifestaciji, u duhu pravih narodnih vrednosti, tada su nastupila četiri orkestra. Profesor srpskog jezika i književnosti u penziji i jedan od osnivača Dragačevskog sabora, Nikola Stojić, na slikovit način je opisao kako je sve počelo.
Dragačevo kroz pesmu i igru
– Danas se pitam kako je moguće da sam, evo, doživeo 56. Sabor. To su godine koje su prošle… Mi smo tada živelu u jednoj maloj varošici u brdima iznad Čačka, u Dragačevu, povezani sa Čačkom jednim makadamskim putem. Ujutru je autobus išao u Čačak, uveče se vraćao i to je bila jedina naša veza sa svetom. To je bilo vreme kada se odlazilo prema Čačku i prema Beogradu, ali je bilo vreme i kada se dolazilo u rodni kraj. U to vreme 1961. godine, u Guči smo imali već kadrove prosvetnih radnika, profesora, sudija, agronoma, imali smo elitu koja je bila nezadovoljna životom koji se tada živeo, posebno na planu kulture. U razgovorima šta da radimo, kako da se snađemo došli smo na ideju i prvo smo napravili jednu manifestaciju koja se zvala „Dragačevo kroz pesmu i igru“. Tada su dva sela, Rti i Goračići, doveli i trubače. E, tada smo se mi setili naših trubača. Pred Drugi svetski rat u Dragačevu, u okolini Guče bilo je 16 trubačkih orkestara. To su bili uglavnom trubači koji su se demobilisali iz vojske i bili su trubači u vojsci. Oni su prvo svirali sa seoskim „bandama“, pa su onda pravili i svoje orkestre, priča Nikola Stojić. Međutim, malo smo se razočarali jer je rat učinio svoje i trubača više nije bilo kao nekad. Ipak, nismo odustali. Uspeli smo da nađemo četiri orkestra, da se sa njima dogovorimo, da napravimo program kako bi se znalo šta sviraju i kako sviraju. Tu nam je najveću pomoć pružio naš veliki književnik Branko V. Radičević. Sa njim smo u Beogradu pravili program za prvi Sabor. On je bio zadužen da nađe i žiri i sve ono što mi nismo odavde mogli da uradimo. Tada smo se setili da ipak za takmičenje Sabor treba da ima neke poznate melodije. U to vreme je bila poznata pesma iz 19. veka, a to je pesma „Sa Ovčara i Kablara“ koja je nastala kada su dobrovoljici iz Vojvodine dolazili u Srbiju da se bore protiv Turaka. Ona glasi: „Sa Ovčara i Kablara čobanica progovara. Srpski kneže primi naske u redove srbijanske….“ Uzeli smo tu melodiju, pa smo se dogovorili da trubači sviraju „Bledi mesec zagrlio zvezdu Danicu“, jednu lepu pesmicu, a onda su trubači po svom izboru mogli da sviraju kolo i jedan marš.
Mi smo to pripremali, oteglo se, dolazi jesen, nismo uradili ono što treba i onda smo se osmelili i rekli uradićemo naš prvi Sabor na dan Presvete Bogorodice u Guči. Tada se u crkrvenoj porti održavao poslednji narodni crkveni sabor i mi smo se ustvari priključili tom Saboru. Sve smo pripremili i napravili da bude kao što su bili seoski sabori – da ima šatri, da se momci takmiče u skoku u dalj, u vis, da se puca, da se kroz prsten obori jabuka i razne zabave. Zatim smo napravili izložbe naših starih zanata. To je bilo jedno simpatično događanje u Guči.
Oni koji su došli na Sabor i koji su bili u crkvi, koju smo posle morali da zaključamo po naredbi vlasti, ostali su da vide šta mi to radimo. Nas je bilo deset koji smo događaj organizovali i niko te noći nije spavao. Svi smo bili uzbuđeni i čekali šta će da bude. Naš sabor je počeo u crkvenoj porti, bilo je nekoliko hiljada ljudi uglavnom Dragačevaca. Trubači su svirali, a bilo je tu i izvornih grupa starijih i mlađih, birali smo i najlepšu nošnju itd… Kada se završilo sviranje i proglašen pobednik, a to je bio Desimir Perišić iz Goračića, narod ga je digao na leđa i počeo da mu kliče. To je bio znak da je narod naš sabor prihvatio, a mi smo videli i da je naš žiri isto tako bio uzbuđen. Predsednik žirija, (Miodrag Vasiljević profesor muzičke akademije Iz Beograda, prim.aut.) koji je sve snimio na magnetofon imao je u očima suze, a mogu da vam kažem da sam i ja počeo da plačem… Posle toga on nas zove i kaže: „Čuvajte i negujte ovo. Ovo je povratak srpske trube, renesansa srpske narodne trube. Vi ne znate šta se na ovom malo saboru dogodilo”. I ko bi mogao i da pomisli, mi smo profesora poslušali, bili smo podržavani i od štampe, nismo od politike, ali nismo mnogo ni tražili od njih.
I tako je krenulo… Drugi sabor Zapadna Srbija, treći sabor zapalio celu trubačku Srbiju, sa juga dolazi Bakija Bakić, sa istoka Raka Kostić, to je već senzacija, 16 orkestara na trećem saboru. I mi vidimo da to više ne može da se održava u porti crkve i selimo se preko reke na fudbalski stadion gde se i danas održavaju sabori trubača.
Tako je sabor sa tom narodnom trubom, narodnom muzikom, sa narodnim stvaraocima, pevačima, igračima, majstorima, kovačima, kolarima, dragačevskim tkaljama iz Dubca, postao jedan brend, jedan zaštitni znak Srbije koji neguje to izvorno narodno stvaralaštvo. Sabor je pozvao svet u Guču, za razliku od naših današnjih televizija koje to mogu drugačije da rade. Nama se kao prva televizija na saboru pojavila televizija Rai iz Italije, a ne TV Beograd. Zatim su se javile televizije iz Japana, Sovjetskog Saveza, pa tek onda počinju i naši da shvataju šta to znači ali stalno su nam govorili da ipak mi tu srbujemo, da se naša braća preko Save i Dunava ljute… Ali sve je to prevaziđeno, sabor je uvek otvarao srce Srbije i nudio ono što je najlepše, što može ljude da obraduje, da ih rastereti briga, muka, relaksira… Ovde se ljudi napune nekom pozitivnom energijom koja ih drži za čitavu godinu dana. Ovde ljudi dolaze sa svih strana sveta, vesele se i igraju svak na svom jeziku. Kako se razumeju ja to ne znam, ali znaju zajedno da igraju i pevaju. Ja imam običaj da kažem: „Onaj ko nije zapevao, na saboru će zapevati. Ko nije zaigrao, na saboru će zaigrati. Onaj ko nije poljubio, pa na saboru će poljubiti. A onaj ko to ne uradi, on ne treba ni da dolazi na sabor“, rekao je na kraju osamdesetšestogodišnji Nikola Stojić.
