Национални комитет за нематеријално културно наслеђе Републике Србије усвојио је предлоге регионалних координатора да се елементи „Пливање за Богојављенски крст” и „Сарачко-седларски занат” заштите као вредно нематеријално културно наслеђе. Од пре неколико дана, ова два елемента се и званично налазе у Националном регистру нематеријалног културног наслеђа Србије.
Иницијатива за упис Пливања за Богојављенски крст на националну листу потекла је управо из Чачка, града на Западној Морави који ову традицију баштини још од времена пре Другог светског рата, који има своју Богојављенску академију и бележи све веће интересовање младих да традицију сачувају од заборава, каже Снежана Шапоњић Ашанин, етнолог Народног музеја у Чачку и регионални координатор за нематеријално културно наслеђе за Централну Србију.
– Посебну пажњу Богојављење ми је привукло када сам радила пре много година изложбу под називом „Вода у народној традицији”, где сам се осврнула и на тај сегмент. Од тада сам желела да се пливање за Богојављенски крст обнови. И тачно пре 20 година ми смо били други град у Србији који је, после Београда, обновио пливање за Богојављенски крст после Другог светског рата. Захваљујући тој нашој доброј локалној организацији, ми смо ту манифестацију направили посебно лепом. А значај и чар јој даје Богојављенска академија, кроз коју желимо да представимо све те храбре момке који су пливали за крст у леденој Морави. Пре Другог светског рата, након пливања за Богојављенски крст, победник је добијао титулу носиоца Богојављенског крста за ту годину, а после тога се у центру града организовало народно весеље. Ми смо тај дух народног весеља преточили управо у Богојављенску академију. Када је Србија 2010. године потписала Унескову конвенцију о заштити нематеријалног културног наслеђа, од тада смо већ почели да размишљамо да би један од елемената могао да буде и Пливање за Богојављенски крст, каже Снежана Шапоњић Ашанин.
Предлагачи за упис Сарачко-седларског заната на Листу нематеријалног културног наслеђа Србије били су Народни музеј у Чачку и Народни музеј у Сомбору. Са циљем да се сачува овај занат, за којим данас не постоји толика потреба као у прошлости, али и да се подстакну нове занатлије које би училе вештину заната, важно је да се његова традиција настави. А стављање на Националну листу је управо основа за тако нешто, закључила је Снежана Шапоњић Ашанин.
– Знамо добро да је тај занат веома стар. До 70-их година је у нашем граду било много сарача. Данас је остао само један. У појединим градовима Србије и даље постоје и раде сарачи. Конкретно, елемент се зове сарачко-седларски занат јер су то сродни занати израде опреме за коња – амови, каишеви, седла…Самим тим тај занат је везан за потребе за тим производима. Крај 20. и почетком 21. века постојала је опасност да ће овај занат да нестане јер је било све мање потребе за сарачима како је број коња за вучу и радове опадао. Последње деценије догодио се значајан преокрет на боље, који обећава да ће овај занат бити одржив. Све већи је број људи који се спортски баве узгојем коња, јашу, имају своје приватне ергеле, тако да се и потреба за опремом за коње повећала. Сарачи производе и опрему за ловце – фишеклије, ловачке торбице, торбице за оружје, каишеви на које се качи оружје и слични производи. И то је добра гаранција да ће се сарачки занат сачувати. Циљ је да се подстакну нове занатлије које би училе вештине заната јер је јако битно да се знање и вештине преносе са старијих на млађе. А то је оно што овом елементу даје одрживост.
