[rstr_selector]

Предавање посвећено потпуковнику Акександру Глишићу у Горњем Милановцу

У галерији Музеја рудничко-таковског краја у Горњем Милановцу, вечерас ће са почетком у 19 часова бити одржано предавање „Потпуковник Акександар Глишић – Заборављени херој Кумановске битке 1912. године”. Предавање ће одржати др Милош Тимотијевић, историчар чачанског Народног музеја, који каже да је Кумановска битка одлучила судбину Првог Балканског рата и била почетна победа српске војске у борби за национално ослобођење и уједињење. Међутим, за веома истакнуте појединце ослободилачких ратова Србије од 1912. до 1918. године, се мало тога зна.

– Предавање је посвећено потпуковнику Александру Глишићу, јунаку Кумановске битке из 1912. године, која је одлучила судбину Првог Балканског рата и свих осталих бојева. Заправо то је прва победа која нам је донела ослобођење и уједињење. Јунаци из Кумановске битке су потпуно заборављени, о њима се деценијама не говори, а потпуковник Александар Глишић је официр са највишим чином који је погинуо, не само у тој битци, већ и у читавом Првом Балканском рату. Поред тога што ћу говорити о најстаријем од браће Глишић који је и најчувенији, његовом школовању, каријери, јуначкој погибији и култури сећања која се конструисала после 1912. године, биће речи и о пореклу те породице, али и о томе како је једна сељачка Србија створила значајну варошку грађанску класу која се масовно жртвовала у ослободилачким ратовима. Наиме, половина официра која је ушла у Ослободилачке ратове 1912. године је погинула до 1918. и то је било једно потпуно жртвовање за отаџбину која је те године доживела и ослобођење и уједињење. Александар Глишић је заиста промовисан у једног од највећих јунака Ослободилачких ратова између два Светска рата. У његовом VII пешадијском пуку, који је носио име „Краљ Петар Карађорђевић”, свако јутро када је вршена прозивка официра и војника, прво је читано име потпуковника Александра Глишића, и потом би дежурни официр одговарао: „Славно погинуо на Куманову”. Војска је све до 1941. године неговала сећање на његово јунаштво, а наравно, после 1945. године дошло је до ерозије свих сећања. Глишић није заборављен и није избрисан из наших сећања, међутим то је имало једну сасвим другу улогу и на један други начин се све обликовало, каже саговорник.

Александар и његова браћа Душан и Милутин су рођени у Чачку, у који се њихов отац Марко доселио из Доњих Бранетића, где је носио презиме Глишовић. У Чачку су живели до 1900. године у данашњој Улици браће Глишић, која се некада звала Чупићева улица.

– Браћа Глишићи су пореклом из Чачка. Алесандар је рођен овде 1873. године, исте године када је рођена и Надежда Петровић, и то као Алекса Глишовић. Тако је записано у црквеним књигама и када би сада неко желео да проучава његово порекло, а да нема те податке, никада не би могао ни да га пронађе. Глишићи су пореклом из Доњих Бранетића код Горњег Милановца и презивали су се Глишовићи. То је фамилија која постоји и данас и која слави Ђурђевдан. Они су презиме скратили на Глишић тек после 1875. године. У 19. веку презимена нису била фиксна као данас. Тек 1851. године кнез Александар Карађорђевић је донео закон, наредбу да се не могу мењати презимена. Пре тога је свако узимао презиме по свом оцу и то је била нека традиција. Како је узнапредовала држава, државна бирократија је схватила да мора дисциплиновати становништво, да га мора обликовати како би могла да га контролише. Међутим све до краја 19. века људи су често мењали презимена. Глишићи су уз презиме Глишовић, имали још једно презиме, Миловановић. Александрова мајка Петрија, рођена Којић из Штавице испод Рудника, је за 18 година имала 11 порођаја, али су нажалост само три њена сина доживела зрелост. Имала је ту несрећу да сву тројицу сахрани између 1912. и 1915. године, а онда је и она 1915. године, као избеглица у Призрену преминула.
Глишићи су у нашем граду живели до 1900. године када је преминуо Марко након чега су се преселили у Београд. Живели су у Чупићевој улици која је 1932. године променила име у Улица браће Глишић. Тада је постављена и спомен плоча која и дан данас постоји, а која није уклоњена ни после 1941. године, иако на њој стоји грб Краљевине Југославије све са двоглавим орлом. Чачани нису хтели да уклоне сећање на јунаке из своје вароши, рекао је на крају др Милош Тимотијевић.

Поделите вести

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *