U porti crkve Svetog kneza Lazara u Ljubiću, sutra od 19 časova biće predstavljena najnovija knjiga Rodoljuba Petrovića, pod nazivom Ljubićki vekovi, objavljena povodom dva veka od Boja na Ljubiću.
Na promociji knjige, koja se održava u okviru Letnjih dana kulture, pored autora biće prisutni i čačanski istoričari koji su dali svoj doprinos da knjiga ugleda svetlost dana. Najnoviji književni opus čačanskog publiciste sadrži brojne još neobjavljene priče o Čačku i Ljubiću, među kojima su i kazivanja o vremenu kada je ovaj deo Šumadije, bio granica između turske i austro-ugarske imperije. Knjiga sadrži i pisane motive o tome kako je izgledala jedna srpska kuća i porodica pre 300 godina, na levoj obali Morave.
– Čak i nama žiteljima ovog dela Srbije, malo je poznato da je ovuda punih 20 godina, pre tri veka, prolazila granica između dve moćne carevine, Turske i Austrije. Ove dve carevine su ratovale pune dve godine, pa je sklopljen “Požarevački mir”, i prema tom ugovoru granica je išla od Stalaća, sve do ispod Čačka, levom obalom Zapadne Morave. Po tom razgraničenju čitav Ljubić je bio u austrijskoj carevini, deo Čačka takođe, dok su neka okolna sela, kao što su Kulinovci, Atenica, Loznica i Beljina pripadali Turcima. Granica je od Ljubića, preko Trbušana išla prema Pranjanima i dalje prema Drini. U to vreme kroz ovaj kraj je prošao jedan austrijski oficir, Jovan Anton, slovenskog porekla, koji pominje kod Ljubića most preko kamenite Morave koji je bio dug 140 koraka, šest koraka širok, drven i veoma čvrsto građen. On je zapazio i veoma lep, prirodan, položaj Ljubića, na osunčanim padinama pitomog brda, što je nešto kasnije zapazio i knjaz Miloš, pa je pred kraj svoje vladavine predložio da se novo, zdravo, gradsko naselje podiže na toj strani Morave, za razliku od onoga preko Morave gde je današnji Čačak, koji je tada bio močvara i baruština. Ova želja mudrog vladara biće delimično ispunjena tek sredinom 20. veka – priča Rodoljub Petrović.
On dodaje da će mlađoj generaciji biti interesantni podaci o opremljenosti jedne seoske kuće u Ljubiću s kraja 19. veka, o čemu on takođe detaljnije piše u svojoj knjizi.
– U avliji, kako se nekada zvalo dvorište, nalazila se glavna kuća, gde se spremalo jelo u jednoj prostoriji, a u drugoj su obitavali, bila dnevni boravak i istovremeno spavaća soba za domaćina i njegovu ženu. Kako je izgledala ta glavna kuća…dakle, jedan njen deo je bio od brvana na čijem se sedištu nalazilo pročelje, to je bilo ognjište, a okolo pored zidova od debelih brvana stajale su naćve za brašno i police sa posudama od pečene gline, to su bile ćase, činije, testije, lonci, i ćupovi. Voda za piće je držana u drvenim bakvicama. Iznad otvorenog ognjišta, na pročelju, o metalnim verigama visio je bakarni kotlić, bakrač, za kuvanje jela. A šta se tada kuvalo, pa kuvalo se ono čega je bilo u to vreme. Koristio se beli mrs, najčešće skorup, ili kako bi se na turskom reklo – kajmak, zatim sok, to je bila surutka sa malo mleka i bungur, a to je bilo vrlo interesantno jelo, kuvano je u zemljanom loncu, od krupno mlevenog ili lomljenog zrnevlja pšenice i kukuruza sa dodatkom slanine, soli, mleka i kajmaka. Na trpezi se veoma često nalazio i grah, pasulj, krompir ili kakvo drugo varivo. Sve to služeno je uz proju, odnosno hleb od kukuruznog brašna. Pšenična pogača ispečena ispod crepulje, zatrpane žarom, dospevala je na sobru samo u posebnim prilikama, za praznik ili nekim drugim, svečanim povodom. Na jednoj strani prostrane sobe nalazio se veći astal, sa klupama od grubo tesane hrastovine i ponekom stolicom. Sa belo okrečenih duvarova mirisali su strukovi osušenog bosioka, pored kandila, ispod slavske ikone. Na drugom kraju dva drvena kreveta, sa slamaricama i perjanim jastucima, zastrti guberima ili ćilimima. Eto, tako je izgledala ta glavna kuća, a okolo bili mlekar od brvana i zgrada namenjena za mlade bračne parove – kaže naš sagovornik dodajući da je tako izgledala srpska kuća u Ljubiću, ali i u drugim selima čačanskog kraja i Šumadije, sve do uoči i posle Drugog svetskog rata.
