Sećanje na prvi Dragačevski sabor trubača

Sećanje na prvi Dragačevski sabor trubača

„Ko nije zaigrao, zaigraće na Drgačevskom saboru, ko nije zagrlio, zagrliće na Saboru, ko nije poljubio poljubiće na Saboru, a ko ništa od toga nije uradio, ne treba ni da dolazi“

0

U porti crkve Svetog Arhangela Gavrila u Guči sutra će biti organizovano sećanje na prvi Dragačevski sabor trubača. Tom prilikom će, između ostalog, biti dodeljene i povelje Kulturno–prosvetne zajednice Srbije, a među dobitnicima je i devedesetogodišnji Nikola Nika Stojić, jedan od osnivača Sabora koji kaže da sećanje na prvi Sabor u njemu budi i tugu i radost.

– Ja to doživljavam na jedan uzbudljiv način, i tužan i radostan. Tužan što mnogi trubački majstori više nisu živi. Od deset osnivača, samo smo nas dvoje živi, Stanojla Jovanović  iz Čačka i ja. Mnogi značajni ljudi koji su prolazili i pomogli Saboru, pisali knjige, više nisu živi. Ne mogu da  shvatim da je prošlo 60 godina, a ipak ima malo i radosti što sam ja to dočekao. Sabor trubača u Guči je druga manifestacija po broju godina, ispred njega je Vukov sabor. Mnoge  manifestacije su forsirane i kratko se održavale, pa se pogasile, a naš Sabor se održao, iako nije uvek pomagan kako treba, a u poslednje vreme je otišao malo u neku drugu stranu od one osnovne. Naš Sabor je sabor Srbije i on mora da prikazuje dušu Srbije, umetničke, tradicionalne i ostale vrednosti naše zemlje.

Tog 14. oktobra 1961. godine dan je bio lep, bilo je toplo i išli smo u kratkim rukavima. U porti smo podelili desnu stranu za šatre i zanatlije, a leva strana je čuvana za gledalište. Kod crkve je bila velika pozornica, a iza nje centar koji smo opredelili za novinare. U jednoj tada poznatoj kafani smo pravili izložbe, tu su izlagale naša Poljoprivredna zadruga, „Milan Blagojević“ je po prvi put izlagao cevi za vodu, a došla je i Rajka Borojević, nažalost sada pokojna, i donela svoje proizvode i to je bila njena prva izložba.

Narod je dolazio u crkvu jer je bio praznik, obavljeno je jutrenje, a potom su otišli u portu, a crkvu su popovi po naređenju zatvorili. Sve više naroda je dolazilo da gleda izložbe i svi su bili u narodnoj nošnji. Prvi put posle rata pojavljuju se moji Dragačevci u narodnoj nošnji. Najviše ih je bilo iz okoline Guče, nismo mi imali onda čime da razglasimo i najavimo sabor. Radio nas nije hteo primiti, a drugih sredstava nije bilo. Popodne se napunila porta i počeo je naš prvi Sabor na kome su nastupila četiri orkestra iz Dragačeva. Žiri je došao iz Beograda, zahvaljujući Branku Radičeviću koji ih je poznavao, a predsednik je bio Miodrag Vasiljević, profesor koji je skupljao narodne muzičke umotvorine. Popeli se trubači, uzbuđenja rastu, bilo je malo dobacivanja jer ne znaju o čemu se radi. Orkestar za orkestrom je svirao, a tada naša himna „Sa Ovčara i Kablara“ svirala se u takmičarskom delu, išla je pesma „Bledi mesec zagrlio zvezdu danicu“, zatim su svirali kolo i marš. Publika se ućutala, po neki navijač se čuo, završi se sve to a naš predsednik žirija sa suzama u očima kaže: „Sa ovog mesta počinje renesansa srpske narodne trube. Ovo mora da bude ne vaš sabor, nego srpski, tražite još orkestara“. A u to vreme ih je bilo malo.

Sabor trubača u Guči je za sve ove godine doživljavao uspone i padove, ali se i pored svega održao do današnjih dana.

– Političari nas nisu podržavali i nisu se složili sa nama. Bili su ljuti što se Sabor održava u crkvenoj porti, što je narod u narodnim nošnjama, jer ne nose se više šajkače nego titovke. Bilo je raznih gluposti, ali mi smo izdržali. Na drugi sabor je došla Zapadna Srbija, došao je čuveni Radovan Babić  iz Milićevog sela. Išli smo i u Tubiće, selo iznad Kosjerića, pronašli Radojka Arnatuovića i bilo je šest orkestara. Za najboljeg trubača proglašen je Radovan Babić, a najbolji orkestar je bio orkestar Radojka Arnautovića. Naši orkestri su bili slabiji i počeše da se bune. Koliko sam mogao branio sam se, ali smo se mi iz organizacionog odbora dogovorili da ćemo  kao Odbor podržavati samo one koji su najbolji, bez obzira odakle su. Posle nekog vremena počinje malo i štampa da objavljuje o našem saboru i to sve pozitivno. Dragoslav Dević, pokojni profesor muzike, bio je muzički urednik u Radio Beogradu, snimao je tonske zapise i Radio Beograd je ipak pustio neke delove sa Sabora. Za treći Sabor planula je čitava  trubačka Srbija. Dolazi Bakija Bakić iz Vranja, Raka Kostić iz Lukova iz istočne Srbije a učestvovali su i naši orkestri. Nije bilo predtakmičenja, ali se skupilo nekih 16 orkestara. Nismo mogli da pravimo pozornicu u porti pa smo prešli preko reke na fudbalski stadion i tamo smo napravili pozornicu ispod šume u kamenu. Tu se održao treći Sabor trubača. Međutim, još uvek se za nas niko ozbiljno nije interesovao. A onda, na peti Sabor došla je italijanska televizija „RAI“. Mi se uplašili svi redom. Oni ostanu nekoliko dana, snime šta su hteli, i krajputaše i druge znamenitosti i naprave nekoliko lepih emisija i svet tada sazna za nas. Posle njih dolazila je japanska televizija, a potom i iz Sovjetskog Saveza da vide šta se to ovde događa. Rusima nije bilo jasno da to obični ljudi prave, a ne političari. I tek posle toga, dolazi naša televizija koja hoće sve da promeni. Hoće da se sve posveti Titu, da se pevaju partizanske pesme i tako smo se mi raspravljali i borili protiv toga i  nismo popustili. Ja sam u jednom trenutku rekao: „Napravite vi na drugom mestu to kako vi zamišljate, pustite nas seljake u Dragačevu da  mi pravimo naš seljački narodni sabor“. Pokušali su oni to u Leskovcu pa je propalo, na Zlatiboru pa je propalo, tako da je naš Sabor uspeo da prebrodi mnoge krize. Kitili su ga lažnim perjem, ali se on otresao. Dolazili su ovde ljudi iz celog sveta, igralo se u Dragačevu svi zajedno od jutra do večeri. Sabor nije bio samo zvanična manifestacija, igralo se i pevalo na svim jezicima, zagrljeni niko nikoga nije dirao. Ja sam tada rekao jednu šalu: „Ko nije zaigrao, zaigraće na Drgačevskom saboru, ko nije zagrlio, zagrliće na Saboru, ko nije poljubio poljubiće na Saboru, a ko ništa od toga nije uradio, ne treba ni da dolazi“.

POSTAVI ODGOVOR