[rstr_selector]

Топла зимска прича са Градске плаже у Чачку: Срећа је у малим стварима и великим људима

У мору лоших вести, дезинформација, разних надгласавања, пребројавања и сврставања у категорије подобних и неподобних – на првом месту оних политичких који се неизбежно преливају даље на медијске, комшијске и родбинске – лепа прича некако све ређе исплива на таласу свега и свачега. Ако занемаримо чињеницу да смо сви различити и да у то „све и свашта” сврставамо другачија интересовања, прича из живота „малог” човека, топла и људска, лишена сваке сензације, има ту снагу да, бар накратко, надјача свакодневну халабуку због које више не чујемо ни своје мисли, а ни своје мишљење.

Радња једне такве приче одиграва се пре два дана на Градској плажи у Чачку. Млада мама и дечачић од 3-4 године уживају у сунчаном зимском дану поред реке. Он насмејан и разигран, живахно трчкара наоколо. Његову радост буди лопта која је, у том тренутку, његов цели свет. А њену радост буди сâм поглед на њега. И не можете да им не завидите на том тренутку који је, без сумње, непролазан и ванвременски, јер је јасно и очигледно да су далеко од свакодневице. Мамин циљ је дечакова радост, а дечаков циљ у његовој радости и разиграности је гол. Где су биле стативе гола у његовом свету без граница – то не знамо, али је лопта завршила у мрежи хладне Мораве. Тајац и изненађење трајали су један трен. Бар из угла посматрача. Из дечаковог угла, можда је прошла и вечност…

А онда је наишао неко ко је, без размишљања, кренуо у поход да спаси лопту и врати дечаку радост и осмех на лице. А није морао – јер то је само лопта. Нико му то није тражио. Нико га није молио. Није калкулисао, није питао: „А где сам ту ја?”. Није размишљао о великим изазовима и великим идеалима, није спашавао нечији живот, већ је једноставно, људски, кренуо на сопствени ризик да спаси једну гумену лопту. Јер претходно је сведочио томе да је управо та гумена лопта у том тренутку дечаков цели свет.

И како се хероји на путу свог херојског чина обично суочавају са бројним препрекама пре него што дођу до несебичног циља, тако је било и овог пута. У настојању да лопту спаси пре него што отплива у заборав, човек је завршио у загрљају хладне Мораве. И то је изгледало као један несмотрени тренутак. Бар из угла посматрача. А из угла пожртвованог човека, вероватно је прошла вечност. Хладна и језива вечност…

Човек је спасио лопту, а спасио је и себе из загрљаја хладне реке. Вратио је велики осмех дечаку, али и посматрачу. А ни задовољство на његовом лицу није било ништа мање. Није прихватио понуду ужаснуте младе мајке да га одвезе на топло, није тражио ништа заузврат, није калкулисао. Он је своју људску вредност доказао овим несебичним гестом који се, сва је прилика, никада неће наћи на страницама и таласима медија. Јер према данашњим критеријумима вредности, то не завређује.

Али, по мишљењу посматрача који се на тренутак изместио из свакодневног лудила „свега и свачега”, који је испливао из мора лоших вести, дезинформација, надгласавања, пребројавања и сврставања у категорије подобних и неподобних, ова прича то завређује… Јер како је неко једном рекао, за срећу је потребно мало. А то мало, у овој причи оличено у једној гуменој лопти, довољно је да врати осмех на лице једног детета, а тиме и наду посматрачу да још увек постоје они, колико год били ретки, који су спремни да без калкулисања и питања „А где сам ту ја?” врате осмех и наду беспомоћнима.

Поделите вести

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Сродне вести

Kултура | Вести | Одабране вести

Концерт хора чачанске Гимназије

28.02.2024
Вести | Одабране вести

Воће цвета кад му време није

28.02.2024