Поводом 170 година Горњег Милановца и сто година од проглашења Рудника за ваздушну бању, у четвртак, 20. априла на малој сцени Милановачког позоришта биће изведена драма „Жигосана”.
Реч је о представи заснованој на извештају Специјалне полиције из децембра 1941. године са саслушања Десанке Десе Дугалић, првакиње Народног позоришта. Представу је, по идеји Александре Милошевић и Момчила Пауновића на сцену поставио Предраг Лошић (у представи тумачи иследника полиције). У улози полицајца појавиће се Лука Андријевић, док ће лик Десанке Дугалић, драмске уметнице, педагога и књижевнице отелотворити Зорица Петровић.
Деса је била једна од значајних уметничких личности која је обележила културни, посебно театарски живот између два светска рата.
Поред изузетне уметничке каријере имала је богат и лични живот у коме су се огледали бурни историјски догађаји и промене које су захватиле Балкан. Њен животопис подсећа на драмско дело необичног заплета у коме главна јунакиња, после мелодрамског монолога треба да стоички изнесе трагичне сцене.
Све чиме је била окружена раскош и беда, болест, признања и порази били су само кулисе међу којима се одвијао дуг, непредвидив, али испуњен живот Десанке Десе Дугалић.
Светло и тон потписују Горан Драгутиновић и Павле Манчић, а мајстор сцене је Милан Аћимовић.
Почетак представе је у 20 сати.
Биографија:
Десанка Деса Дугалић је рођена у Чачку 1897. године. Школовала се у Ваљеву, Београду, а потом и у Паризу где је завршила глумачку школу чувеног професора Ларшеа. По завршетку студија вратила се у Београд и 1920. године дебитовала на сцени Народног позоришта. Говорила је неколико језика и пропутовала више континената. Написала је путопис „Забелешке с пута кроз Палестину, Сирију и Египат”, као и неколико драма. Подучавала је младе људе глумачком занату и написала уџбеник о глуми. За непуне две и по деценије рада одиграла је 114 улога, носећи репертоар Народног позоришта заједно са великанима српског глумишта: Рашом Плаовићем, Миливојем Живановићем, Матом Милошевићем, Владетом Драгутиновићем, Жанком Стокић и Љубинком Бобић.
Српска Сара Бернар како су је многи звали је прошла пут од богаташице до сиромаха, од миљенице Београда и медија, до изгнаника без вољене земље и крова над главом. Након Другог светског рата, играла је у позориштима у Монтевидеу, Парагвају и другим местима где је била у изгнанству. Захваљујући предусретљивости Мире Трајловић, Деса се у земљу вратила након смрти супруга Милорада Недељковића, универзитетског професора економије. Колеге су јој помогле и повратак на сцену. У Атељеу 212 играла је у комадима: „Коктел”, „Сунчано јутро” и „Глуви и неми”. У шездесет и деветој години, први пут се опробала и на филму. Добила је улогу у остварењу Владе Павловића „Деца војоде Шмита”, а потом и у филму „Дим” Слободана Косовалића.
Десанка Дугалић, удато Недељковић, преминула је 22. априла 1972. године у Београду. Њој у част, Музеј позоришне уметности Србије 2003. године приредио је изложбу.
