Најудаљеније село на територији Чачка, Брезовице, смештено је под самим гребеном планине Јелице, на њеној североисточној страни. Иако не тако мало по површини, по насељености је можда и најмање на чачанској територији, са свега 50-ак сталних мештана. Сеоска школа је угашена па тако малобројни малишани у школу путују ван села. А како мештани кажу да даљина школе одређује живот младих на селу, поставља се питање да ли Брезовице имају перспективу и како се данас живи овом у селу. О томе смо разговарали са Гораном Бојовићем, председником Савета ове Месне заједнице.
– Брезовице је планинско село које је добило име по брезовим шумама које се саме репродукују. До 60-их година прошлог века територијално је припадало Драгачеву, а после тога је донета одлука да припадне Чачку. Имали смо срећу што смо припали развијеној општини. Много тога смо урадили у селу, управо захваљујући Граду Чачку. Село се налази на обронцима планине Јелице. Обухвата око 5 километара планинског венца. Броји око 50 кућа, од којих су 25 кућа стални мештани који живе у селу, а остали долазе у летњем периоду. То је родбина мештана и они који имају пребивалиште овде код нас. Кад крене сезона пољопривредних радова и током лета, село броји до 200 људи, посебно кад крене берба малина.
Без обзира на одлив мештана и генерално тешке услове живота на селу, ситуација у Брезовицама је данас много боља у односу на претходне године, захваљујући ангажовању мештана али и потенцијалима природе која је овом крају великодушно даровала различита богатства.
– Основна делатност је узгој малина, а ради се и експлоатација шума. Ту је пар ћумурана где се врши прерада дрвета и добија се ћумур који се користи за припрему роштиља. Експлоатацију шума врше „Србијашуме”. Такође, у селу имамо засаде воћа. Једна енглеска компанија је посадила велики број стабала шљиве, заступљени су и пчелари са пчелињацима, долазе и друге пчеле на пашу јер Брезовице обилују багремовим дрветом.
А како природна богатства представљају и велики привредни потенцијал, под условом да се као таква препознају и правилно искористе, Брезовицама и њеним малобројним мештанима донела су нови привредни замах у последњих неколико година, наводи Бојовић.
– Захваљујући доласку енглеске и италијанске фирме, као и једне консултантске куће, али и чињеници да имамо успешну задругу „Моравка”, хладњачу, фарму моравке, село је у последњих пар година оживело. То је допринело препознатљивости села и донело нам бројне награде. Летње село Брезовице је пројекат који смо радили и који је дао огроман резултат. Такође, умрежено је више од 90 домаћинстава који сваког тренутка имају на телефону временске услове и упутства за рад. Све то говори да идемо узлазном путањом. Велики је и број повратника, па је и ситуација у селу другачија у односу на претходне године.
Старосна структура Брезовица типична је слика српског села данас.
– Тренутно имамо двоје деце која похађају школу у Каони, возе се у школу сваког дана. Бринемо се о њима, редовно се чисти пут за Каону, из Каоне се снабдевамо струјом и телефонском мрежом, најближа продавница нам је у Каони, тако да у многочему зависимо од Каоне. Међутим, и школа у Каони има све мање ученика, али то је нажалост слика целе Србије.
Брезовице последњих година привлаче све већу пажњу, како љубитеља нетакнуте природе, тако и оних који у овом селу виде потенцијал за развој свог предузетничког духа. Али као и свако село, и Брезовице имају своје проблеме. Неке инфраструктурне потребе су задовољене, друге чекају на решавање.
– У овим зимским периодима имамо највеће проблеме са струјом. Снабдевамо се струјом из Гуче а то је велика удаљеност, преко 50 километара мреже на којој има доста кракова који се каче, на пример из неприступачних села, па се дешава да континуитет у електроснабдевању не може да се одржи. Што се тиче водоснабдевања, урадили смо артерске бунаре, хлоринатор и цистерну и ове године имамо у плану да засеоке Милекићи и Бојовићи покријемо сеоским водоводом. Заселак Мајсторовићи већ има задњих 40 година има сеоски водовод. Циљ је да се тиме заокружи прича са покривањем свих домаћинстава пијаћом водом. Градски водовод је дошао до школе још пре 40 година, али није проширен на други део села. Сада би тај други део села требало умрежити, јер у летњем периоду остаје без воде, поготову кад су суше. Онда се врши преузимање из артерских бунара. Није лако, али надам се да ћемо тај проблем ове године решити.
Кад си мали, најмање ти припадне, каже Бојовић, наводећи да једно мало село попут Брезовица не може да очекује да буде једна од приоритетних месних заједница. Али, како наводи, локална самоуправа на њих није заборавила.
– Имамо у оквиру пројекта неких 700.000 динара да завршимо насипање дела за асфалтирање, чим време дозволи, затим средства од око 1.000.000 динара за водоснабдевање. Мали смо, увек нам је недовољно, али ипак смо задовољни јер су данас много бољи услови него у прошлости. Бољи су путеви, бољи је прилаз селу, не би се многи одлучивали да овде улажу своја средства и да купују имања да нису задовољни тиме чиме село располаже и што су видели. Иста је ситуација и са онима који тек треба да дођу, јер има планова и најава оних који ће доћи да овде граде своје викендице.
Бројни су привредни послови у селу започети у последњих неколико година, а све захваљујући природним богатствима и предузетничком духу мештана, чији пројекти су били ветар у леђа многима да своје пословање поставе управо овде, под Јелицом.
– Енглеска компанија је овде направила објекте, на 4,5 хектара су урадили засаде воћа. Биће ту прерада, дестилерија, имају рибњак. Италијанска компанија овде такође има своје засаде. Био је у плану и јагодичасти део, али било је проблема са радном снагом. Радили су и ископе где лагерују воду у зимском периоду да би имали у летњем за заливање. Ту је и хладњача, која омогућава да се воће заледи како би могло да се извезе. То су неке ствари које дају ветар у леђа. И ова прерада меса коју радимо, број моравки које овде гајимо у оквиру својих парцела, затим шумско пространство око нас, све то позитивно утиче. Дакле велики број пројеката смо реализовали.
Горан Бојовић на свом газдинству гаји аутохтоне расе свиње моравке. Како каже, од малих ногу памти ову расу која је некада и једина гајена у овом крају. Моравка није захтевна за узгој, а Јелица и подјеличка села су за њу идеално место.
– Четири газдинства у селу овде око мене гаје моравку. Узгој је заживео и у околним селима, гаје и беле, али примат преузимају црне свиње. У питању су околна села – Властелице, Каона, Дубац, Премећа, Рајац, која су у овоме што је радим препознала предност и корист. Обновили смо наше некадашње свињогојство. Захваљујући моравки, ја сам проглашен за најдомаћина Србије. То је наша стара, угрожена раса, која је поново дошла на трон у Србији. Увећали смо њену бројност, женки данас има преко 100.000, а кад сам ја почињао 2018. године било их је око 100. Давао сам своје свиње широм Србије и тако је наша моравка сваким даном све заступљенија у сваком делу земље.
Оно што моравка узгајивачима доноси данас, не може се ни по обиму ни по вредности поредити са богатством које је доносила сељанима у Србији у време владавине кнеза Милоша Обреновића. А у том историјату, донекле лежи и мотив за оживљавање овог посла, објашњава Бојовић.
– Од 1853. године када је Милош Обреновић увезао из Енгелске бекшира, неселективним укрштањем са шумадинком, шишком и ресавком створена је нова раса свиња, моравка, која је у то време представљала експанзију у свињогојству. Сваки заселак је имао свог трговца који је гајењем по 200.000 свиња поред тадашње мангулице, која је увезена из Мађарске, за Аустроугарску извозио месо. То је дало много новца појединцима који су живели у тешким условима у оно време. И шљиве су тада доносиле богатство, овај крај је обиловао шљивама, џемови су кувани и стављани у дрвену бурад. Није постојало ништа друго за опстанак на овим теренима. То је мене мотивисало јер сам био свестан поднебља на коме живим, желео сам да оживим и вратим оно што је било најбоље. И мислим да је то начин да оживимо село. Треба да се вратимо ономе у чему смо били најбољи. Кад имаш нешто своје онда дајеш све од себе да то своје браниш и трудиш се да посао иде узлазном путањом, да буде све бољи.
И поред тешког живота на земљи и бројних неприлика са којима су се сељани суочавали, пољопривредна богатства домаћина у селу у прошлом веку су била неупоредиво већа него данас.
– Само 1943. године, кад смо били под Немцима, имали смо 24.000 литара ракије, а то је било богатство. Нажалост, домаћинство је спаљено, сва ракија, бурад и каце су страдали. Све је нестало. Мој деда је завршио у логору Матхаузен, страшна је то ратна судбина била. Остао је тунел који је копан 1943. године и који је обележио скривање људи у то време.
Мештани Брезовица се труде да сачувају своје манифестације од заборава, како би село живело и за оне који ће доћи са стране да се са њим упознају или да му се сваке године враћају, каже Горан Бојовић.ж
– Обележавамо летњи Стевандан, 15. августа. Ранијих година, у центру села се одигравала штрапаријада, и била је толико посећена да Брезовице никада, колико се памти, нису имале толико гостију са свих страна. О тој манифестацији се прича и дан данас. Али последње две године нисмо имали срећу да је организујемо. Што се тиче угоститељског дела, људи могу доћи и донети шатре, све им је овде обезбеђено, имају и воду и струју бесплатно, плац им је бесплатан, па ко жели ове године може доћи. Имамо и хладњачу за хлађење пића, све дајемо бесплатно.
„Овај пројекат је реализован уз подршку Града Чачка. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не одражавају ставове органа који је доделио средства”
