Како чачанска села живе данас? Да ли су им задовољене основне потребе, или остају у сенци неких урбаних приоритета? Одговоре на ова питања потражили смо код оних који на селу остају и опстају упркос свим препрекама.
Село Горња Горевница ове године обележава 500 година од када се први пут помиње у једном турском спису. Прво је у тадашњој општини Чачак добило фискултурну салу, још 80-их година прошлог века, познато је по мото-кросу на Јељену и стази која је захваљујући природној конфигурацији терена у бившој Југославији важила за једну од најбољих. То би, укратко, била лична карта Горње Горевнице. А како се у њој данас живи, разговарали смо са Миланом Ђевићем, председником Савета ове Месне заједнице.
– Горња Горевница је једно од старијих села у овом крају које се први пут помиње 1525. године у турским пописима као једно од насељенијих села на овом подручју. Данас је друго по површини на подручју Чачка, одмах иза Бреснице. Налази се северозападно од града Чачка, око 8 километара од центра на старом путу Чачак-Ваљево, односно на путу према Равној Гори. Припада селима брдско-планинског типа. Има два врха која су израженија – Цветни врх и Јељен. У селу данас имамо осмогодишњу школу, Дом културе који је одржаван и у добром стању и код кога се већ неколико година одржава манифестација „Млечни пут“. Ту је и сеоски Фудбалски клуб „Јединство“, основан 1981. године, који има млађе категорије, први тим и ветеране. Такође имамо и своје купалиште које је последњих година све популарније и које је намењено рекреацији и уживању.
Депопулација је данас највећи проблем са којима се села суочавају. Слична је ситуација и у Горњој Горевници, али није критично, каже Ђевић и додаје да је сеоска основна школа добар и охрабрујући знак да село има перспективу.
– Број становника у селу је последњих година у паду. По задњем попису, село броји 118 становника, односно око 450 домаћинстава. После Другог светског рата имали смо близу 2500 мештана, али број се осипа, као и у другим селима. Чак у поређењу са другим селима можемо да кажемо да је то осипање мање, а охрабрује чињеница да и данас имамо сеоску школу, ОШ „Степа Степановић“, која броји око 140 ђака, као ретко која осмогодишња школа у селу. У Миоковцима, Милићевцима и Вранићима имамо истурена одељења наше школе која броје по 10-ак ученика. Становништво је углавном запослено у граду, а пољопривредом се баве само као додатном делатношћу.
На падинама Јељена, као једној од две највише коте у Горњој Горевници, налази се стаза „Милош Лијескић“, на којој се од 1959. године одржавају мото-крос трке, а која је у бившој Југославији важила за једну од бољих стаза. Захваљујући специфичности и конфигурацији те стазе, Чачак се од ове године налази на мапи европских градова организатора међународних такмичења и додељена му је организација Европског првенства југоисточне зоне за млађе категорије.
Оно што је први синоним за село и што би, у теорији, требало да буде мотор његовог развоја, у пракси је данас више његов терет. Пољопривреда у Горњој Горевници опстаје, али су њен обим, њена улога као извора егзистенције и њен значај, на знатно нижем нивоу у односу на неке прошле деценије, каже саговорник.
– Мештани села се баве воћарством, повртарством, мало сточарством иако је оно прилично посустало. Имамо око 70 хектара засада кајсије, толико и шљива, а остало је све ратарска производња углавном за сопствене потребе. Што се тиче воћа, буде ту и вишкова за откуп, али све се своди на пољопривредну производњу за сопствене потребе.
Велико село захтева и велика улагања. Али имајући у виду брз развој цивилизације, улагања у путну инфраструктуру села које се налази на само 10 километара од центра Чачка требало би да буде један од приоритета. Путна инфраструктура у Горњој Горевници је углавном добра, али има и започетог посла чија реализација се чека, каже Ђевић.
– Село је велико и има велику километражу путева. Највећи број њих је асфалтиран, али има и оних који чекају на реконструкцију. Када је рађен ауто-пут ,материјал је тешким возилима превожен сеоским путевима, па су неки од њих уништени. Један део је враћен у првобитно стање, чекамо да се среде и остали. Обећано је да ће се то урадити, али још увек чекамо. Али када је у питању инфраструктура, ту се посао никад не завршава и увек ће бити путева који чекају на реконструкцију.
Проблем са одлагањем отпада је једна од карактеристика нашег краја и поступање са отпадом нам није баш јача страна. И мештани Горње Горевнице се муче са овим проблемом, а решење му се не назире.
– Мало је проблем до „Комуналца“ који не односи смеће редовно, а мало и до нас мештана који не поштујемо поступак одлагање отпада. Мештани одлажу шта год им падне на памет, чак и стари намештај који ту не би требало да се налази. Међутим, најгоре је то што долазе људи са стране, неке мање фирме и приватници са камионима, па напуне наше контејнере тако да мештани немају у шта да одлажу отпад. Разговарао сам са комуналном милицијом и тражио да поставе камере како би се стање пратило и довело у ред. У незваничном разговору су ми рекли да то више немају право да раде, да је то надлежност „Комуналца“ и полиције.
Оно што се истиче као горући проблем у Горњој Горевници је водоснабдевање, а ситуација постаје критична током лета, посебно топлог и сушног какво је било прошле године.
– Пројекат „Рзав“ је започет 2007. године, али још није завршен. Проблем је увек или недостатак финансијских средства, или је нешто друго приоритетније. Прошла година је била изузетно сушна, па су се са овим проблемом суочили чак и они мештани који су ранијих година били мирни када је у питању водоснабдевање. И тај проблем је погодио цело село. Имали смо разговоре у локалној самоуправи и њихова обећања да ће се пројекат завршити, али одлаже се сваке године. Главне цеви су доведене, односно главна линија је стигла до базена, базени су направљени, али разводна мрежа по домаћинствима није урађена.
Мештани Горње Горевнице се снабдевају водом са неколико мањих водосистема, али проблем прави недостатак воде. А помоћ коју је локална самоуправа пружила прошле године у виду цистерни за пуњење базена водом, само је краткорочно решење, објашњава Девић.
– Имамо водосистем Бачевце, Мандића чесму, Парлог, који обухватају од 80 до 100 кућа. Град нам је прошле године излазио у сусрет са цистернама које су пуниле поједине базене, али то је све „гашење пожара“. Требало би трајно решити овај проблем. Ти водови покривају један део села. Други део покривају неки мањи извори у Милићевцима и Срезојевцима, али и они су пресушили. Људи су вукли техничку воду како су могли, сналазили су се. Није у питању само Горевница. У једном систему су Вранићи, Милићевци и Горевница. Базени су давно изграђени, пре неколико година су цеви повезане, али то све иде споро. Има већ 18 година како је пројекат „Рзав” започет и када су поједина домаћинства уплатила пун износ за прикључење на мрежу, али славине су и данас суве.
Локалне манифестације које се организују са циљем помоћи унапређењу одређене делатности која је специфична за неки крај, могу бити покретачи раста и развоја села. Једна од таквих је и манифестација „Млечни пут“, односно фестивал млечних производа, који поред излагачког дела обухвата и предавања о томе на који начин би сточарство и прерада млека могли да се сналазе и изађу из кризе.
– Туристичка организација Чачка и Месна заједница Горња Горевница заједнички организују ову манифестацију. Појавила се потреба да село има неку своју манифестацију, своју специфичност. Дошли смо на идеју да покренемо фестивал млечних производа. Већ трећу годину он протиче доста успешно. Из целе Србије долази велики број произвођача белог мрса и прерађевина од млека, а поред њих ту су и излагачи пољопривредне механизације. Циљ је да се промовише село и да се врати, колико је могуће, на старе стазе.
Задовољавајућа инфраструктура у селу захтева и редовна одржавања али и унапређења, каже саговорник. А све то, повлачи са собом и неопходна финансијска средства. Мештани су генерално задовољни, а локална самоуправа, како каже Ђевић, помаже тамо где може и у оквиру својих надлежности.
– Без обзира на то што пољопривреда није на високом нивоу, субвенције у пољопривреду су последњих година добре, 50% је за механизацију, нешто што је корисно и потребно. Локална самоуправа на тај начин помаже. Остале ствари су више везане за државу и општу ситуацију на селу. За неки наредни период, локалној самоуправи смо упутили захтеве за асфалтирање појединих путева, за реновирање и проширење паркинга поред гробља и за постављање осветљења у једном делу села.
Судећи по тренутном стању, проблемима са којима се суочава али и њеним неискоришћеним потенцијалима, да ли Горња Горевница има преспективу?
– Да ће неко ко је отишао са села да се врати, не верујем. Ко оде, тај се обично не враћа. Оду из Чачка у Београд па се не враћају, а камоли на село. Треба сачувати ово становништво које већ живи у селу. Горња Горевница је близу Чачка, добар је пут до града, добра инфраструктура и треба да задржимо мештане. Углавном сви који данас живе у Горњој Горевници, раде у Чачку и свакодневно путују. Брзо се стигне. Сигурно је да село има перспективу. Имамо основну школу, прошле године је реновирана фискултурна сала, постоји фудбалски терен и терен за кошарку, имамо Дом културе, тако да има разлога да људи остану на селу. Ни сад се не баве искључиво пољопривредном производњом, да би морали да живе од пољопривреде. Али ако живе у Горњој Горевници, раде у граду, допунски се баве пољопривредом за сопствене потребе, мислим да је то изводљиво и да у том смислу село има перспективу.
„Овај пројекат је реализован уз подршку Града Чачка. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не одражавају ставове органа који је доделио средства”
