Село Станчићи се налази на обали Мораве, на магистралном путу према Мрчајевцима. Броји око 330 становника чија је просечна старост око 40 година. Домаћинства се махом баве пољопривредом, немају велике поседе. У питању је по пар хектара. Млађи нараштаји су махом запослени у околним фирмама у граду, јер немају значајнију егзистенцију од пољопривреде. Та величина поседа је недовољна за неки оптималан живот, тако да је додатна делатност неопходна. „Ја сам се овде родио и школовао, ту сам провео 56 година, радим и на земљи и у фирми и упознат сам са реалним условима живота на селу данас”, испричао нам је Војислав Петровић, председник Савета Месне заједнице Станчићи.
Одлив младих у градске средине највећи је проблем са којим се села суочавају данас, а тај проблем не заобилази ни Станчиће. За останак на сеоском домаћинству и живот и рад на селу потребна је мотивација, а ње нема без основних услова за живот, каже саговорник.
– Млади напуштају село ради школовања у граду, ради запошљавања, мањих трошкова путовања. А како да их задржимо? Мора да постоји пратећа инфраструктура, потребни су основни услови за школовање на селу. Ми смо само на 10 километара од града и мало је специфично причати о недостацима. Нама су проблем канализација и одводне воде. У последње време се поред магистрале праве нове фирме које немају решен одвод фекалних вода, тако да су то проблеми у најави. То треба да решавају Град и надлежне службе. Такође, потребно је посветити већу пажњу организованом превозу. Када сам ја ишао у школу, постојао је организовани превоз, редовне линије. Сад се све мање путује аутобусима, гасе се линије, а то није добро. Потребно је увести линијски превоз да радници могу редовно одлазити на посао по сменама. Овако морају да буду везани за лични превоз. И то утиче на одлив сеоског становништва.
Без основних услова, живот је тежи не само младима већ и старијим мештанима који, како каже Војислав Петровић, очекују од локалне самоуправе да има мало више слуха за њихове проблеме.
– Сви путеви су у лошем стању. То су асфалтни путеви, а главни пут нам је приоритет. Тешко је прилазити домаћинствима јер су ти путеви уништени будући да се њима превози тешки терет који је потребан за изградњу ауто-пута. Велике су ударне рупе и мештани се с правом жале. Ја сам се обраћао Граду и добио сам обећање да ће по завршетку ауто-пута то да се среди. Такође, хитно нам је потребна канализација. Сви имају септичке јаме, али оне се изливају и људи се муче. Специфична је ситуација са канализацијом у равничарским пределима и зато је потребна помоћ Града, а ако треба и мештани ће учествовати у томе, само да се ситуација са канализацијом што пре реши.
Мештани Станчића су свесни да се не могу сви проблеми решити одједном, али уз разумевање надлежних, како каже саговорник, простор за решавање проблема постоји.
– Имали смо некада извориште преко Мораве које су наши преци користили. У поплави 2014. године оно је уништено, па смо на иницијативу Града успели да се превежемо на градски водовод. То смо решили и стабилизовали смо се. Имамо рзавску воду и то је у реду. Али постоје бројни други проблеми у селу. На пример, на гробљу се налазе храстова стабла која треба уклонити. Стабла су стара по неколико стотина година, гране са њих већ отпадају, а за њихово уклањање је потребна платформа без које ми то не можемо да урадимо сами. Недавно смо имали хаварију када је пала једна грана и уништила неколико гробних места. С обзиром на старост стабала, штета убудуће може бити и већа, па морамо уз помоћ Града наћи решење за то. То су огромни храстови и мештани су се сложили да се они уклоне, али тај посао не можемо да урадимо сами. Потребно је и проширење сеоског гробља. Није реч о некој великој површини. Око 10-15 ари би било довољно с обзиром на број становника у Станчићима.
Станчићи су претходних деценија били познати по повртарској и воћарској производњи. Ова делатност данас није у замаху. Један од разлога за то лежи у изградњи државне инфраструктуре, односно деонице ауто-пута која је прошла кроз најплодније парцеле у Станчићима, и тиме ускратила мештане за даљи развој примарне делатности села.
– По дну села, испод кућа са задње стране пролази ауто-пут. Једним делом до саме обале Мораве где се изводи санација ауто-пута јер је река један део однела, па је то потребно реконструисати. Поједини мештани су због незадовољства приликом давања земље за изградњу ауто-пута данас у процесу на суду. Да ли је упитању реална исплата, не знам, ја нисам меродаван да коментаришем јер мени нису одузели ништа за потребе изградње ауто-пута. Од оних који су своју земљу дали за те потребе, има и задовољних и незадовољних. Иначе, ауто-пут иде кроз најплоднију земљу са које су се претходних година убирали повртарски производи. Ми о томе нисмо могли да одлучујемо. Прилично смо ушорени и једно од ретких села које има домаћинство до домаћинства. А испод тих кућа са задње стане села имали смо поље на коме су се обрађивале парцеле за повртарске производе. Ауто-пут је наишао баш преко тих поседа. Мештани су сада приморани да мењају делатност, или да подижу пластенике. Шта је остало од имања, остало је.
Изградња ауто-пута преко најплоднијих парцела ланчано је довела и до проблема са наводњавањем.
– Тамо где смо имали прилив воде у бунаре за потребе наводњавања, те парцеле више немамо. На осталим парцелама људи имају проблем са наводњавањем јер је мали капацитет подземних вода. И сада се сналазе, премошћавају од бунара до бунара, прокопавају подземна црева. Најбоље би било када би се урадила електрификација и омогућило заливање на струју.
Да би повртарска и воћарска производња у Станчићима поново добила на замаху, потребна је помоћ државе у виду субвенција, каже саговорник и додаје да те субвенције не би требало да буду неизвесне, као што је то случај данас.
– Држава треба, по мом мишљењу, више да регресира семе, ђубриво, опрему за наводњавање. Један произвођач који добије своју субвенцију треба да оде и приложи је у неку фирму, тамо где треба, да плати само разлику и да узме материјал. А не да чека када ће субвенција да му се додели. Све папире треба средити раније, јер било шта да добије он може са картицом да оде и купи, плати разлику и тако себи обезбеди материјал. Тако је сигурнији. А на овај начин на који се то врши, све је неизвесно. Не знате да ли да позајмите новац, да ли да уђете у кредит, свакако долазите у проблем. Пример је прошла година у којој нису додељене субвенције на време, па је обећавано да ће се новац пребацити у следећу годину и онда то у људима буди неповерење. Неће да се задужују јер не знају каква ће ситуација бити.
Помоћ Града од које зависе, не изостаје, али је мала да би задовољила основне инфраструктурне потребе, каже саговорник.
– Не додељује се претерано велики износ који би покрио наше потребе. У питању је пар стотина хиљада. Ми немамо никакав прилив средстава, ни самодопринос, већ искључиво зависимо од Града. Шта нам дају, са тим располажемо. Ја сам у Савету Месне заједнице 20 година, а председник сам од 2018. године. Свестан сам да у 69 месних заједница постоји доста приоритета и различитих проблема, али ваљало би неких пар ситница одрадити. И кад се нешто започне, треба посао завршити до краја. Започели смо реконструкцију Месне заједнице и дошли смо у ситуацију да прекинемо посао. Ако један проблем делимично решите, па онда решавате други док овај први још није комплетиран….од тога нема ништа.
Одлазак млађих генерација из села због услова који више не задовољавају њихове потребе, а и захваљујући близини града, утицао је на гашење издвојеног одељења основне школе у Станчићима.
– Школа се није затворила због тога што нема сеоске деце, већ зато што родитељи одлазе у град због посла, па дете поведу у вртић или у школу у Прељини. Махом иду у Прељину јер им је то успут. Ту ситуацију, нажалост, не можемо да променимо.
И поред свих проблема, мештани Станчића се труде да задрже своју изворност и сачувају традицију.
– Немамо своју цркву, али пошто је мали број становника имали смо идеју да направимо једну малу дрвену цркву будући да село има свој дан који обележава, 29. август, сутрадан по Госпојини. Парохија нам је црква у Мојсињу којој припадамо. Њихов Дан села је 28. август. Некада је у селу организован вашар и обележаван је Дан села. Ми смо ту манифестацију оживели, правили смо скуп гостију који су долазили са стране, али то праксу смо прекинули 2020. године због избијања короне. Данас тај дан обележавамо у оквиру села, у кругу од неких 50 људи.
У Станчићима се, каже Петровић, генерално лепо живи. Још кад би се задовољиле основне потребе и решили приоритети, мештани не би имали разлог да брину, а ни да се жале.
– Данас су људима потребни пут, вода и струја. То су основни параметри нормалног живота на селу. Међутим, данашња омладина мисли другачије. Старији су имали обичај и да се помуче, али млади би данас да им је све надохват руке.
„Овај пројекат је реализован уз подршку Града Чачка. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не одражавају ставове органа који је доделио средства”
