У Галерији Народног Музеја у Чачку, вечерас у 19 часова биће одржано предавање под називом „Здрав живот и здрава логика – Петар и пријатељи”. На предавању ће бити речи о томе на који начин се музикотерапија користи у превентивне, дијагностичке и терапијске сврхе, као и за побољшање психофизичког и духовног стања.
Учесници предавања су доктор Предраг Ненадић, Славиша Павловић Стенли и Петар Гојковић, професор музике и опште културе, кларинетиста, човек познат српској заједници у расејању не само као врхунски музички уметник, већ и као покретач и организатор више стотина културних манифестација које повезују Србе у расејању.
Као уметник који је обележио 50 година каријере и неко ко се може похвалити одличним познавањем музике и њеним утицајем на све сфере живота, професор Гојковић својим предавањима настоји да подигне свест људи о значају који музика има на психофизичко здравље, како у превентиви тако и у лечењу. Иако се о музикотерапији код нас мало зна, ова техника се данас често користи у свету у терапијске сврхе објашњава професор Петар Гојковић.
– То је једна техника која постоји већ много година уназад, а којом се баве многи стручњаци по свету. С обзиром на то да сам ја професор и сматрам да је људима и те како потребно да се кроз музику осећају добро, њихово емотивно стање, њихово дневно стање зависи од тога шта све слушају. При томе, не мислим само на музику. Ту спада и све оно што чујете кад изађете у природу. Треба ослушкивати природу, треба се вратити нормалном животу где не морамо да зависимо само од слушалица и разних апарата, него да једноставно музика буде све оно што је око нас. Терапеутски је познато да је музикотерапија добра и као превентива, али и за одржавање доброг људског односа између деце и одраслих, а поготово ако се десе неке аномалије у којима можемо да помогнемо музиком у лечењу разних болести које су, нажалост, у последњих 50 година присутне свуда, у целом свету.
Суштина музикотерапије је враћање себи, а то подразумева враћање утемељеним вредностима породице, дечјег васпитања, али и враћање природи и њеним звуцима који у музикотерапији такође имају велики значај, каже саговорник.
– Управо и јесте то моја прича. Када говорим пред аудиторијумом, отварамо једну јако битну будућу причу коју може свако да понесе – а то је да се треба вратити неким нашим старим начинима живота. Пре свега да очувамо породицу, да водимо рачуна о томе да, како сване, деца могу да добију нешто лепо од родитеља. Да се пусти нека лагана музика, да се послуша неки дечји програм попут оних који су се емитовали некада на Радио Београду, да се обави једна прича, да се викендом изађе у природу са децом, да се одведу да слушају природу. Да чују како жубори поток, звук дрвећа, да се врате природи и породици. Сама музикотерапија подразумева све категорије. Пре свега, можемо да је посматрамо кроз природу, али и у односу на одабир музике која је данас направљена под притиском тако да ми више и не знамо шта наша деца од малена слушају. Колико ће то према њима да буде агресивно? Данас је присутна агресивна музика, а ми не знамо ни зашто се наша деца понашају онако како се данас понашају. А томе морамо стати на пут, управо оваквим предавањима.
Да ли „музикотерапија“ заслужује да добије више простора и да јој се посвети већи значај у едукацији младих у школама, не само музичким, већ и у основним школама као део програма музичког образовања?
– Ја у својим скриптама имам опис како данас можемо од свега да се спасемо музиком. А то је управо оно што сте ви рекли. Да уведемо бар један део наставе о музикотерапији. Да васпитавамо децу како је то било некада. Ми смо имали посебне васпитаче још од обданишта, па у средњим школама и факултетима. Обављају се разговори или са психијатром, или са децом која практично имају већ проблем па мора да се ради и са доктором. Све је у оптицају, само морамо пратити ситуацију у којој се они налазе. Вратимо поверење деце, пре свега у нас одрасле, одаберимо им одаберемо оно што би требало да слушају и дајмо им добру слику будућности. Јер дете не реагује на оно што се данас дешава, већ само прима информације и не зна да прави разлику шта је добро а шта није. Не зна колико је значајно слушати, рецимо, класичну музику. Не мора она да буде интензивна, већ је потребно само вратити наша чула ономе што јесте природно, дакле или слушати природу или добру музику. Ја имам одабир класике коју нудим и важно је то практиковати од почетка, од најранијих узраста.
Традиционална српска духовна музика може имати велику терапијску моћ на нас који одрастамо на овом подручју, каже профессор Гојковић.
– Пре свега се треба вратити духовности. Ми имамо срећу да смо народ који има аутокефалност осам векова. И осам векова се развија наша духовна музика. Она има посебност кад се слуша у цркви и посебност кад се слуша у некој другој ситуацији, у свакодневном животу. Нека то буде тиха позадина која потврђује само оно што ми јесмо. Не мора патриотизам да се доказује само тако што ћемо ми говорити о томе да смо Срби, да знамо шта је композиција која обележава нешто кроз историју. Не. Духовност се, пре свега, гради од малена код деце ако слушају духовну музику. И класику треба добро посматрати, односно начин на који је приближити деци. Већ до 5. године ви сте створили личност. Данас имамо индиго генерације које се већ рађају са генијалношћу, само треба водити рачуна о томе у ком правцу ће они кренути.
Да ли је живот без музике могућ?
– Ја мислим да је немогућ. Оно што јесте доказ данашњице је то да, практично, хтели ми то или не, свакодневно имамо пуно музике око нас али и могућност да то мало средимо – шта ће и када да се слуша и на који начин. Без музике се не може живети. Ја ћу вечерас и свирати и певати и донети вам директно музику која треба много да вам значи. А деца ће све то схватити ако им ми то покажемо.
Предавање „Здрав живот и здрава логика – Петар и пријатељи” одржава се у оквиру Каравана културе, једнe од бројних манифестација коју је професор Гојковић покренуо са циљем повезивања Срба у расејању.
– Са Караваном културе смо кренули пре четири године. Пре тога смо имали, а имамо и дан данас, манифестације Дани Србије и српске културе у Паризу, идуће године ће бити 25 година, као и Светосавски бал, једини који плови Сеном. На крају је дошла заједничка иницијатива да направимо Караван културе који би кренуо из матице по свету где су наши у расејању. Ми већ 4 године практично путујемо и за те четири године око 15000 људи нас је чуло. Караван чине музичари, сликари, глумци, рукотворичари, око 30 људи који носе своје радове са собом и показују их по салама код наших домаћина. Сви су прихватили ту идеју. Од следеће године имамо три локације, односно три сегмента по којима ћемо организовати Караван – мало у регион, мало на запад, а мало у Америку и Канаду.
