Емисија прилагођена особама оштећеног слуха
Традиција се чува преношењем са колена на колено, кажу стари. Преношењем млађим генерацијама некадашњих знања и искустава у начину рада, живота, празновања, радовања и туговања, и за све то везаних обичаја који су карактеристични за ове наше крајеве. То је континуирани процес, без краја. А да би живео непрекинут, потребне су младе генерације жељне и спремне да слушају приче, уче из примера предака и научено практикују на начин на који то најбоље знају. Да би опстале у свету који се данас великом брзином развија и мења у смеру неких нових, другачијих вредности, неопходно је да комбинују традиционално са модерним. Да из свог порекла и својих корена извуку ону суштину која ће, у прилагођавању савременом начину живота, остати константа. Вредност која је непромењена и која опстаје без обзира на све.
То се данас не чини ни лаким ни једноставним. Али постоје примери добре праксе младих који су спремни, ако не да замене, а оно бар да комбинују традиционално и модерно. Младих захваљујући којима живот у руралним крајевима опстаје, а традиција наставља да живи.
Један такав пример је породица Мијаиловић, мештанима чајетинског краја већ добро познати као Сара и Мирко из Гостиља. Амбициозни, самоуверени, способни и вредни млади људи који градску вреву и ужурбани живот Београда постепено замењују животом у овом живописном чајетинском селу, иако још увек не у потпуности због специфичности посла, али који теже да своју базу поставе управо у овом руралном крају.
Њихова прича је необична. Њихова занимања су специфична.
Мирко се бави производњом аутентичног гостиљског сира, пореклом је из Гостиља у којем је траг оставило осам генерација његових предака. Сара је инжењер и возач хеликоптера. Рођена је и одрасла у Београду, тренутно живи на релацији Гостиље – Београд, а судећи по њеној причи, гостиљска природа и тамошњи начин живота привукли су је толико да је пожелела да се овде трајно настани.
– Тренутно живим на релацији Гостиље–Београд. Одлазим једном месечно за Београд, некад чешће а некад ређе, у зависности од ситуације, али још нисам на једном месту. То је можда и добра ствар, јер стално мењамо локацију, па нам у том смислу није досадно. Моје примарно занимање је саобраћајни инжењер ваздушног саобраћаја. Чим сам завршила факултет запослила сам се у породичној фирми која је у суштини авио-компанија. Бави се хеликоптерским превозом – да ли је то хели-такси или панорамско летење, снимање из ваздуха, а радимо и обуку пилота. Дакле све што хеликоптер може да ради. Мада не радимо хитни медицински превоз, не гасимо пожаре, јер то је ипак за стручније тимове. У суштини, једна од ствари којима се ја бавим је и одржавање хеликоптера. Једна сам од ретких која своју струку може да примени у пракси. Фирма је базирана у Београду и одатле крећу све операције, а ако неко жели негде другде да лети, хеликоптер увек може да дође на ту локацију и то је предност хеликоптера што практично може да слети било где, за разлику од авиона. Тако да није везано само за Београд, али у суштини све одатле креће.
Мирко и Сара – комбинација традиционалног и модерног, судбинска је прича. Прича која је почела у урбаној престоници, а која се наставља у традиционалној, руралној оази.
– Све је то било судбински, све ме је вукло ка Западној Србији јер је велики број наших клијената одавде. Није случајно што сам ја овде завршила, али супруга сам упознала у Београду јер је он у том тренутку тамо живео. Упознали смо се преко заједничких пријатеља, брзо смо почели да живимо заједно, а након тога смо одлучили да се вратимо. Односно, он је одлучио да се врати, а ја сам желела да га пратим. Овде је живело осам генерација његових предака и зато је та његова жеља и разумљива. А могло би се рећи да је у Београд отишао са намером да се овде врати. Стекао је искуство у великом граду и одлучио да се бави производњом нечега што није карактеристично. Радећи у Београду схватио је да има мало млечних производа који су нетипични за ове крајеве. Осмислио је рецептуру за сир и свој производ назвао Гостиљски сир.
Гостиљски сир по Мирковој рецептури је специфичног, пуног укуса. Ни цена му није стандардна, а по квалитету је премијум производ који се пласира махом по београдским ресторанима.
– То је сир великог колута, тежак између 8 и 10 килограма. Упоређују га са пармезаном али је другачији, и од пармезана и од осталих сирева. У Србији се такав сир не производи. Ми га зовемо „сир са укусом сира”. Доста људи зове тај сир качкаваљем, али то није ни качкаваљ јер се он прави потпуно другом технологијом и додају се разни укуси да би се појачао укус сира. Наш „сир са укусом сира” је заиста диван, укус је интензиван јер је произведен од планинског млека крава које су на испаши читаве године, осим зими када има снега. Тешко је описати тај укус, морате да пробате производ. Ни са чим не може да се пореди. Ми на газдинству имамо наше краве и од тог млека и правимо сир. Наш производ иде углавном по ресторанима у Београду. То је премијум производ који није приступачан свима и скупљи је за наше тржиште.
Предности и недостаци живота на селу
Иако јој сеоски начин живота у потпуности одговара, Сара истиче да такав живот није увек лак и једноставан. Са собом носи како врлине тако и мане, посебно имајући у виду удаљеност од града током лоших временских услова у зимском периоду. То може да буде изазов.
– Ја се нисам одједном преселила. Како је мој посао доста повезан за Западну Србију, претходно сам често долазила овде. Мирко се први преселио у Гостиље и решио је да остане. То је било још док смо се забављали. Ја сам се са тим усагласила и долазила сам викендом, хеликоптером. Тако би се задесило да је неки лет у овом правцу, па ме отац, који је иначе пилот, остави испред куће у дворишту, ја ту будем током викенда и после се вратим за Београд аутобусом или возом ако немам лет у оба правца. Долазила сам постепено. У међувремену смо направили свадбу, дошло је дете и тако је кренуло. Моја одлука је најпре била да се породим у Београду, некако ми је то било логичније јер је велики центар који има све на располагању, међутим како је време одмицало ипак сам решила да се породим овде и нисам се покајала. Једино што је био велики снег, два сата сам путовала до Ужица а иначе нам треба 45 минута од Гостиља до Ужица. Те зиме уопште није падао снег, али је баш тог дана решио да пада. Рекла бих да то може да буде мана живота на селу. Тачно је да се путеви чисте и одржавају, али та удаљеност од града може бити проблем. зато је важно да се добро организујете и унапред размишљате о томе шта вам треба. Ја сам свој човек, школована сам, завршила сам нешто што сам себи зацртала што се тиче образовања, остварила сам се у каријери, имам свој ауто, знам да возим – и у том смислу мени живот у селу није тежак. Кад желим да одем у град, седнем у ауто и одвезем се. Међутим, претпостављам да многи који живе овде не могу баш тако да располажу својим временом. И зато могу да разумем зашто људи желе да оду са села у град.
Ако се предности и недостаци живота на селу у односу на живот у граду ставе на тас, они који могу да потврде ову разлику кажу да је предности у корист села више. Бар оних које се тичу мање стресног начина живота.
– Не бих се сложила у потпуности са тим, јер и на селу има доста стресова. Нема неких ометајућих фактора као у граду, попут саобраћаја и гужви на које не обраћамо пажњу а утичу стресно на организам. Али ни на селу није све идеално. Треба очистити снег зими, нестане струје, нестане воде, није лако. Али храна је лепша и здравија, ваздух је здравији. Мислим да има више предности него мана али је и мана доста. Да не мислимо да живимо у идеалној ситуацији, али више је питање тога шта коме прија и шта ко више воли. Што се тиче предности, не морате да тражите паркинг, што је велики проблем данас у већини градова. Такође, Чајетина је једна од ретких општина која има одлично организоване вртиће и школе. Моја деца иду на Златибор у вртић. Људи ме питају зар ми није проблем да возим 20 километара сваки дан до тамо и исто толико назад, али ја сам навикла. Проведем пола сата вожње у једном правцу, али бих се исто толико возила и у Београду.
Пресељење породице Мијаиловић из Београда у Гостиље још увек није потпуно због природе Сариног посла. А како каже, улоге модерне младе жене, супруге и мајке, саобраћајног инжењера и возача хеликоптера, у традиционалном породичном животу у овом чајетинском селу, није једноставно ускладити.
– На жалост, не радим пољске послове, не зато што нећу већ зато што немам времена тиме да се бави будући да имам свој посао коме морам да се посветим, а имамо и малу децу о којој треба водити рачуна. Тако да ја помажем у организацији, око административних ствари, „ускочила” сам пар пута и помагала сам Мирку око сирења кад он није стизао. Није ми то страно, али ја нисам особа која ће да иде у шталу, јер то нисам никад радила. Наравно, ако би нека мука натерала и то бих радила, што да не, јер ја желим да останем да живим овде. Овде сам се одлично снашла, много ми је лепо, поготову што сам цео живот живела у граду, практично у центру Београда. Нисам уопште знала како изгледа живот на селу. Нисам имала много додира са село јер моји баба и деда живе у граду. Верујте да је мојим родитељима био шок кад сам рекла да сам одлучила да се селим у село на Златибор, мало су се изненадили, али ја сам се пронашла овде, прија ми и покушавам да научим пољске радове, мало у врту око садње, око сакупљања воћа, хтела сам да се опробам и у брању малина али због обавеза нисам стигла. Имам жељу и вољу да помогнем, али у овој ситуацији не стижем. Мени је, рецимо, јако важно шта једем и то је велика предност живота на селу јер једете праву храну. У граду то није случај, много се осети разлика у укусима. Није исто када купите у продавници и када уберете производ који сте сами одгајили.
Гостиље је за Сару оаза природе са свим својим шумама, ливадама, потоцима, Гостиљским водопадом и гостољубивим мештанима, иако живот у овом савршеном амбијенту носи са собом и поједине мане.
– За мене је Гостиље заиста најлепше село на Златибору, а имамо и ту кандидатуру за најлепше село на свету. Имамо различите крајолике и стварно је прелепо. Јесте да нам је мало тренутни проблем пијаћа вода, али покушавамо да нађемо неко решење. Имамо изворску воду, али лети када су суше тај извор пресуши и то уме да буде тешко и изазовно. Мада, верујте ми, кад одем у Београд, ухватим себе како штедим воду. Затварам чесму стално јер знам како је кад овде нестане вода. То може бити мана живота на селу у 21. веку.
Развијеност инфраструктуре пресудна за одлуку о пресељењу
Процес преласка из града у село је дуг. Улагања у нову насеобину и у посао на имању су велика – и по питању новца и по питању времена. У случају породице Мијаиловић, развијеност инфраструктуре је била пресудна за одлуку о пресељењу, објашњава саговорница.
– Кућа је била изграђена. Мој свекар је изградио велику кућу у којој је био празан спрат и у њему нико није живео. Они су се већ били помирили са судбином да се нико од синова неће вратити. Али када смо ми решили да дођемо, они су нас лепо прихватили. Мени је било најбитније да имам централно грејање у кући и купатило. И што се тога тиче, имамо одличне услове за живот. А што се тиче производње сира, Мирко је морао да набави опрему и да прилагоди просторе санитарним условима. То је дуг пут и велика су улагања у саму производњу, добили смо и помоћ од Општине која нам је пуно значила, али опет мора да се улаже и времена, труда и рада. Али ја сам одушевљена тиме што у Општини Чајетина готово до сваке куће иде асфалт, а то и јесу били пресудни услови да ја уопште пристанем на живот у селу. Није лако када дођете из града у неко место у којима немате услова за живот. Тешко се човек навикава на тако нешто. Ја сам имала ту срећу да имам све услове као у граду, а то су додатни разлози зашто се одлучујем да останем овде.
Удружење сеоских жена Златибора основано са циљем помоћи мештанима
Као неко ко жели да промовише живот и рад у чајетинском руралном крају, Сара је један од оснивача, а тренутно и председник Удружења сеоских жена Златибора. Циљ Удружења је, између осталог, да помогне људима на селу да се прилагоде модерним токовима.
– Удружење је основано ове године са идејом да се активирају људи који живе на селу, не само жене. Циљ је да се, у сваком смислу, помогне људима на селу. Рецимо, сад имамо ситуацију где је све електронски, а људи који су одрасли на селу нису електронски писмени. Волела бих да их научим да се сналазе у дигиталном свету, или ако не умеју, да им ја у томе помогнем. Са друге стране, мислим да у овом крају нема много манифестација које ће да подрже сељака. Са таквим циљем је ове године први пут и организована Сеоска тезга Златибора. То је манифестација која је била изложбено-продајног карактера, где је одзив произвођача из овог краја био заиста велики. Надам се да ћемо да направимо следеће године још већу манифестацију. Људи који се овде баве производњом током године имају вишак производа које не могу да продају тек тако, а генерално на Златибору има пуно туриста, па то треба искористити. Манифестација је одржана на Водицама у тематском парку El Paso City. Изабрала сам ту локацију због логистике, јер је организација велика, а ми нисмо имали велику подршку са стране, све је било на нама. Игром случаја, власник тог тематског парка нам је изашао у сусрет, дао нам простор и подржао нас са логистиком. Било је око 20 произвођача разних производа – млечних, сухомеснатих, сушених печурака које се такође раде на Златибору, џемова, алкохолних пића. Био је присутан произвођач сушеног воћа, као и произвођачи сезонског воћа које је било актуелно у том моменту. Жене су излагале своје рукотворине. Имали смо и госте из Драгачева из удружења које нас је посетило и излагало своје производе. Заиста смо се потрудили, а трудићемо се и даље, да том манифестацијом помогнемо малим произвођачима из ових крајева да нађу своје место на гастрономској и привредној карти.
