AGROSAVETNIK, 10. maj 2020.

AGROSAVETNIK, 10. maj 2020.

„U Srbiji više nisu pusta pojedina sela, nego su pusti čitavi regioni i to je srpska tragedija, a pitanje je za koga Srbija prazni ta područja. Jer, po zakonu spojenih sudova, kad-tad u ta područja koja su „Bogom dana“ za poljoprivrednu proizvodnju i različite sektore - stočarstvo, voćarstvo, biljnu proizvodnju i vinogradarstvo, doseliće se neki ljudi sa drugih područja“, objašnjava prof. dr Miladin Ševarlić

0
Foto: Dženarika Info

Stanje u srpskom agraru godinama unazad je nezadovoljavajuće. Agrarni budžet je sve manji, a broj sela bez seljaka sve veći  jer je neodgovarajućom agrarnom politikom u Srbiji ili direktivama iz Evropske unije eliminisan veliki broj gazdinstava koja nemaju tržišnu perspektivu, objašnjava Miladin Ševarlić, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu i nestranački narodni poslanik u Skupštini Srbije koji je svoju bogatu naučnu i profesorsku karijeru posvetio upravo razvoju srpskog agrara.

– Najkonkretnija činjenica je da se od 2002. do 2018. godine, ugasilo preko 220 hiljada porodičnih poljoprivrednih gazdinstava. To je 2.200 sela sa po 100 porodičnih gazdinstava, pomnoženo sa minimalno dva člana porodice. To znači 440 hiljada stanovnika na selima je manje. To je katastrofalan rezultat neodgovarajuće agrarne politike u Srbiji ili direktive iz Evropske unije da se eliminiše što veći broj porodičnih poljoprivrednih gazdinstava koja nemaju tržišnu perspektivu. Imajući u vidu iskustva Evropske unije iz političkog, a ne ekonomski prilagođenog pristupa Rumunije i Bugarske u poslednjem  proširenju Evropske unije i imajući u vidu činjenicu da  mnogi stručnjaci ne samo u Srbiji, nego i u Evropskoj uniji ne znaju koja je to država koja ima najveći broj porodičnih gazdinstava odnosno farmi, to je Rumunija koja ima više porodičnih gazdinstava nego Francuska i Nemačka zajedno. To su veliki troškovi takozvanog monitoringa kako oni to kažu, odnosno kontrole namenskog trošenja tih sredstava. Ne radi se o kancelarijskoj kontroli na računarima, to mogu da rade i u Briselu i u Bukureštu, ali se radi o kontroli „in field“, znači u polju, na gazdinstvu. To su ogromni troškovi i oni su izvukli pouku iz toga i nastoje da nove zemlje članice koje pristupaju Evropskoj uniji budu sa što manje korisnika tih budžetskih sredstava.

Po rečima Miladina Ševarlića, više nije reč samo o praznim selima, već se prazne i pojedini regioni. Prema Zakonu o poljoprivredi i ruralnom razvoju, za agrar mora da bude rezervisano najmanje pet odsto ukupnog budžeta Republike Srbije, što već godinama nije slučaj, navodi sagovornik.

– Drugi razlog jeste i budžetska eutanazija srpske poljoprivrede, jer mi od 2004. godine zaključno sa  budžetom za 2020. godinu, samo smo 2004. imali zakonom propisanih minimalnih 5 odsto od ukupnog budžeta, odnosno tada je iznosio 4,94 odsto. U  ostalim godinama budžet je smanjivan, odnosno učešće poljoprivrede u budžetu Republike Srbije smanjivano je čak i na 2,13 odsto, što je poražavajuće. Samo u periodu od 2012. pa zaključno sa ovim budžetom koji je planski za 2020. godinu, poljoprivrednicima je zakinuto 103 i po milijarde dinara, to je negde oko 900 miliona evra što je frapantan iznos. Takav budžetski udar ili budžetsku eutanaziju ne bi izdržale ni mnogo razvijenije zemlje. Navešću vam neke primere: 2013. godine ukinute su subvencije po hektaru za državno poljoprivredno zemljište koje je dato u zakup porodičnim gazdinstvima. Što može da bude i razumljivo, jer imaju već jednu privilegiju da koriste državno poljoprivredno zemljište, a drugu privilegiju još da dobiju subvencije za to, što je apsurd; 2014. godine smanjuju se subvencije za sva porodična poljoprivredna gazdinstva sa 100 na 20 hektara, ili 5 puta manje od zakonske mogućnosti, odnosno 500 odsto; 2015. godine smanjene su subvencije po hektaru za biljnu proizvodnju, uključujući ne samo ratarstvo, nego i povrtarstvo i voćarstvo i vinogradarstvo sa 12 hiljada dinara po hektaru na 4 hiljade po hektaru ili za 3 puta. To znači, u roku od dve godine, srpskim poljoprivrednicima u kompletnom sektoru biljne proizvodnje smanjene su subvencije 15 puta. Takav budžetski udar ne bi mogla da preživi nijedna poljoprivreda. U Srbiji više nisu pusta pojedina sela, nego su pusti čitavi regioni i to je srpska tragedija i pitanje je za koga Srbija prazni ta područja. Jer po zakonu spojenih sudova, kad-tad u ta područja koja su „Bogom dana“ za poljoprivrednu proizvodnju i različite sektore – stočarstvo, voćarstvo, biljnu proizvodnju i vinogradarstvo, doseliće se neki ljudi sa drugih područja.

Pojedine odredbe u Zakonu o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju koje su izmenjene 2016. godine, poljoprivrednicima nisu donele nikakvu korist, kaže Ševarlić.

– Mi imamo donošenje nekih odluka koje su van zdravog razuma. Jedna od njih, pored 15 puta smanjivanja subvencija za poljoprivredna porodična gazdinstva, jeste i nonsens koji se desio 2016. godine kada su u Zakonu o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju promenili definiciju ovih 5 odsto kao minimalno, da su to minimalna sredstva za budžet Ministarstva poljoprivrede. To ne postoji nigde u svetu. Plate zaposlenih u ministarstvu, putovanja zaposlenih, od ministra pa preko njegovih saradnika, do onih koji idu na sajmove i skupove u inostranstvo itd, sudske presude, odnosno kazne, odštete itd, po sudskim presudama protiv Ministarstva poljoprivrede nikada ne predstavljaju podsticaj za poljoprivredu i razvoj sela, nego predstavljaju deo neophodnih sredstava za funkcionisanje Ministarstva poljoprivrede. Tako da je ovo jedna pravnička eutanazija agrarnog budžeta za potrebe poljoprivrede i sela. To nigde u svetu ne postoji.

Značaj zadruga je nesporan za razvoj poljoprivrede i svih drugih delatnosti, a u Srbiji je od 2010. do polovine 2011. godine u stečaj otišlo dve trećine ukupnog broja zemljoradničkih zadruga, kaže Ševarlić dodajući da poseban problem predstavlja odlazak stanovništva u inostranstvo.

– Za samo godinu i po dana u Srbiji je otišlo u takozvani ubrzani stečaj 40 posto ili 2/3 ukupnog broja zemljoradničkih zadruga, koje sada u poslednje tri godine pokušavaju da se revitalizuju ovim donacijama od 50 hiljada evra po novoosnovanoj, odnosno 100 hiljada evra po staroj zadruzi ukoliko na tom području nema prijava za osnivanje novih zadruga. I poseban problem jeste odliv našeg stanovništva iz Srbije, i to ne više u Beograd, Novi Sad i eventualno Niš, nego odlazak iz Srbije u zemlje Evropske unije, Ameriku, Kanadu pa čak i Australiju. I to je taj nenadoknadivi demografski gubitak, to je sada demografska eutanazija srpskog sela i ruralnih područja, budući da oni koji jednom odu teško da će se vratiti.

Prof. Ševarlić kaže da su u najtežoj situaciji stočari.

– Iskustva iz tranzicije društvenih poljoprivrednih gazdinstava, koja su pokupovali one koje nazivamo tajkunima, ukazuju da su dva segmenta bili tranzicioni gubitnici. Prvi su radnici zaposleni u poljoprivrednim preduzećima i zemljoradničkim zadrugama i u fabrikama. U  sektoru prehrambene industrije 120 hiljada radnika je ostalo bez radnog mesta. Neka su izdržavali samo po 2 člana porodice to znači da je u Srbiji ostalo 360 hiljada gladnih usta zbog takvog modela privatizacije poljoprivrede zadružnog sektora i prehrambene industrije. A drugi gubitnik je stoka, jer svi koji su kupili zadruge i društvena poljoprivredna gazdinstva koja su imala stočarske farme, odmah su gledali da likvidiraju stoku, a to su živa bića za koje treba nadzor 24 časa dnevno tokom cele godine. To zahteva četvorosmenski rad, barem u pogledu nadzora, prisustva čuvara itd. zbog telenja, uginuća, požara, krađe i drugih stvari koje moraju stalno da se prate. I to je prvo čega su  se novi kupci se odricali – prvo stoke, pa onda radnika. To su dve kategorije koje su bile najveći gubitnici.

Kada je reč o pretpristupnim fondovima Evropske unije, naš sagovornik je stava da u pogledu iznosa odobrenih Srbiji EU pokazuje omalovažavajući odnos, ali da je istovremeno reči i o nesposobnosti našeg pregovaračkog tima da ispregovara pretpristupne fondove.

– Srbija ima dva budžetska lex specialisa – jedan je 5 odsto za potrebe poljoprivrede i ruralnog razvoja, a drugi je 7 odsto za potrebe pokrajinske administracije, za one nadležnosti koje su sa nivoa Republike prenete na nivo Autonomne pokrajine Vojvodine. Ne ulazeći u taj deo budžeta za Vojvodinu, ovaj deo je zaista obeshrabrujući. Ako bi uradili regionalnu analizu, onda bismo videli da ogroman deo sredstava ide upravo za najveća porodična gazdinstva, koja mogu da konkurišu i ispunjavaju kriterijume za korišćenje sredstava iz pretpristupnih fondova Evropske unije u iznosu od 175 miliona evra za sedmogodišnji budžetski period od 2014. do 2020. godine. Da bi se utrošila ta sredstva za koje Srbija nije obezbedila kadrovski potencijal, stručnjake u sektoru za raspisivanje konkursa i kontrolu prijava i odobravanje sredstava i kontrolu trošenja sredstva iz IPARD programa, trebalo je zaposliti preko sto novih stručnjaka. U budžetu nije bilo para, a bila je zabrana zapošljavanja u državnom sektoru i na taj način praktično ovih 175 miliona je korišćeno tri godine i tek 2017. je počelo sa pripremama i zapošljavanjem tih kadrova, da bi od 2018. godine bio raspisan konkurs i to uz prethodno odobrenje Brisela, da se troši za nabavku traktora jer je to bilo najjednostavnije da se utroše ta sredstva. U vezi sa tim sredstvima, moram da kažem da su to izuzetno skromna sredstva i navešću dva uporediva pokazatelja. 175 miliona na 7 godina, to je 25 miliona godišnje. Tolika pretpristupna sredstva dobila je Hrvatska u jednom drugačijem nazivu tog pretpristupnog fonda koji je tada važio za njih, ali su dobili takođe 25 miliona evra godišnje za duplo manje porodičnih gazdinstava, duplo manju površinu obradivog zemljišta i za duplo manje ukupnog broja grla stoke. Zašto su naši tako loše ispregovarali pretpristupne fondove, pogotovu imajući u vidu da smo mi za razliku od Hrvatske otvorili naše tržište za uvoz poljoprivredno prehrambenih proizvoda „na izvolte“ sa tacnom, koju smo im mi nosili da bi uvozili poljoprivredno prehrambene proizvode lošijeg kvaliteta koji oni ne troše, ne koriste njihovi potrošači i koje ne mogu da izvoze u druge zemlje EU jer nema tražnje za takvim proizvodima i nisu zainteresovani. I da uporedim sa drugim pokazateljem, a to je Mađarska koja je za pripadnike Mađarske nacionalne manjine u Srbiji izdvojila neverovatnih 165 miliona evra, da bi podstakla njihovu konkurentnost ovde da se opremaju, nabavljaju sredstva itd. To su dva pokazatelja koja ukazuju na omalovažavajući odnos EU prema Srbiji u pretpristupnom periodu, ali istovremeno na nesposobnost našeg pregovaračkog tima da ispregovara drugi nivo sredstava za pretpristupne programe.

Godine 2012. u Srbiji je otpušteno više od 1600 asistenata poljoprivrednih savetodavaca, a takva ušteda na poljoprivredi ima negativne efekte koji su se odrazili na nestručno korišćenje pesticida od strane poljoprivrednika koji nisu imali koga da konsultuju, a sve to je dovelo do zagađenja poljoprivrednog zemljišta, reka, poljoprivrednih proizvoda i hrane koja ide do potrošača, kaže Ševarlić.

–  Mi smo jedina država u svetu koja je u jednom danu, jednom SMS porukom, u avgustu 2012. godine otpustila 1.658 asistenata savetodavaca koji su bili angažovani kao pomoćnici savetodavaca u 34 centra Poljoprivrednih savetodavnih službi. Oni su pod svojim nadzorom imali 200 do 300 poljoprivrednih porodičnih gazdinstava u zavisnosti od toga da li se radi o ravničarskom tipu naselja ili o brdsko-planinskom području,  sa zadatkom da najmanje 3 puta godišnje borave u njihovim gazdinstvima, da snime kompletnu situaciju u pogledu raspoloživih proizvodnih resursa u pogledu demografskih resursa, znači radne snage i u pogledu kapaciteta ekonomskih objekata, opreme, mehanizacije, mašina za preradu, doradu itd. To je bila eutanazija znanja, jer 21. vek je vek ekonomije znanja. Pitanje je kakve su štete nastale otpuštanjem tih asistenata savetodavaca, jer poljoprivrednici više nemaju koga da konsultuju o količini potrebnih pesticida budući da ne treba verovati uvek prodavcima u poljoprivrednim apotekama, jer ne postoje u svim apotekama stručnjaci nego jedan zaštitar pokriva nekoliko apoteka, a tamo su priučeni radnici za razliku od poljoprivrednih stručnjaka koji su uvek mogli da imaju na telefonskoj ili internet vezi savetodavce, specijaliste za pojedina pitanja i da odmah na licu mesta daju odgovore poljoprivrednicima. Koliko smo otrovali poljoprivrednika u međuvremenu zbog nestručne primene pesticida, koliko smo zagadili poljoprivrednog zemljišta i vodotoka, flore i faune nestručno koristeći i neodgovarajuće i sa prevelikom dozom koncentracije tih pesticida, koliko je pesticida ostalo kao rezidua na proizvodima, pa smo zagadili hranu potrošačima. Svaka ušteda na poljoprivredi plaća se višestruko, ne ekonomskim efektima koji su tragičniji od ekonomskih troškova koje treba uložiti za sprečavanje toga.

Da li postoji način da srpska poljoprivreda krene uzlaznom putanjom i da za ljude koji žive i rade na selu dođu bolja vremena?

 – Rešenje je po dva osnova. Prvi osnov je da se sledi primer Saveza pčelarskih organizacija Srbije koji su jedini na nacionalnom nivou uspeli da udruže sva opštinska i gradska udruženja pčelara i da na taj način kao nacionalno udruženje dobiju pomoć i podršku Ministarstva poljoprivrede i Vlade. Ali nije dovoljno lobirati samo kod Ministarstva poljoprivrede, morate lobirati i kod Ministarstva finansija koje drži ključ za raspodelu sredstava. SPOS je na taj način obezbedio povećanje podsticaja po košnici pčela, podsticaje za nabavku novih košnica, podsticaje za nabavku pčelarske opreme, a izborili su se da dobiju lokaciju i značajne subvencije za izgradnju svog objekta za otkup, doradu i preradu meda i pčelinjih proizvoda u Rači Kragujevačkoj koja uskoro treba da bude puštena u probni rad. Na kraju, obezbedili su svoju jedinstvenu robnu marku i zaštitili oblik tegle za med od 0,7 kg, a to je med pod robnom markom „Naš med“, pri čemu pod tom zajedničkom markom imaju prostor gde svako pčelarsko domaćinstvo stavlja svoje podatke kao proizvođač meda i odgovara po propisima kontrole i kvaliteta meda ili drugih pčelinjih proizvoda za kvalitet tih pčelinjih proizvoda. Tako nažalost nije urađeno za proizvođače malina, kao strateškog i izvoznog vrlo značajnog segmenta voćarske proizvodnje, takozvanog crvenog zlata, jer tu se radi o preko 200 miliona evra na godišnjem nivou ukupnog uvoznog priliva. Imali su šansu recimo u ariljskom kraju kada su imali najveću hladnjaču u Srbiji od 10 hiljada tona, a zbog neodgovarajuće kontrole  od strane članstva zadrugara i zadružnog rukovodioca, upropastili su tada najveću hladnjaču i izgubili su učešće, ne na vagi prilikom otkupa malina, nego su izgubili učešće u prodajnoj ceni zamrznute maline ili dorađenih proizvoda od maline, odnosno u strukturi izvozne cene.  Ima lepih primera udruživanja u sektoru voćarstva, posebno u sektoru proizvodnje jabuka, i ima lepih primera novih vinogradarskih farmi i vinarskih gazdinstava ali još uvek nema zajedničkog udruživanja u jedno nacionalno udruženje kako bi mogli da se izbore za zajednički plasman pod zajedničkom robnom markom. Ja ne vidim razlog zašto merlot mora da bude sav pod različitim robnim markama pojedinih vinarija. Ako bi se udružili i tipizirali flaše, zatvarače i etikete sa ostavljanjem prostora, kao recimo na tegli „Naš med“, oni bi mogli da uštede 20 odsto troškova po jednoj flaši vina. Samo to da zarade kao profit, njihova ekonomska situacija bi bila bolja nego ova u kojoj se trenutno nalaze.

POSTAVI ODGOVOR