Стање у српском аграру годинама уназад је незадовољавајуће. Аграрни буџет је све мањи, а број села без сељака све већи јер је неодговарајућом аграрном политиком у Србији или директивама из Европске уније елиминисан велики број газдинстава која немају тржишну перспективу, објашњава Миладин Шеварлић, професор Пољопривредног факултета у Београду и нестраначки народни посланик у Скупштини Србије који је своју богату научну и професорску каријеру посветио управо развоју српског аграра.
– Најконкретнија чињеница је да се од 2002. до 2018. године, угасило преко 220 хиљада породичних пољопривредних газдинстава. То је 2.200 села са по 100 породичних газдинстава, помножено са минимално два члана породице. То значи 440 хиљада становника на селима је мање. То је катастрофалан резултат неодговарајуће аграрне политике у Србији или директиве из Европске уније да се елиминише што већи број породичних пољопривредних газдинстава која немају тржишну перспективу. Имајући у виду искуства Европске уније из политичког, а не економски прилагођеног приступа Румуније и Бугарске у последњем проширењу Европске уније и имајући у виду чињеницу да многи стручњаци не само у Србији, него и у Европској унији не знају која је то држава која има највећи број породичних газдинстава односно фарми, то је Румунија која има више породичних газдинстава него Француска и Немачка заједно. То су велики трошкови такозваног мониторинга како они то кажу, односно контроле наменског трошења тих средстава. Не ради се о канцеларијској контроли на рачунарима, то могу да раде и у Бриселу и у Букурешту, али се ради о контроли „ин фиелд“, значи у пољу, на газдинству. То су огромни трошкови и они су извукли поуку из тога и настоје да нове земље чланице које приступају Европској унији буду са што мање корисника тих буџетских средстава.
По речима Миладина Шеварлића, више није реч само о празним селима, већ се празне и поједини региони. Према Закону о пољопривреди и руралном развоју, за аграр мора да буде резервисано најмање пет одсто укупног буџета Републике Србије, што већ годинама није случај, наводи саговорник.
– Други разлог јесте и буџетска еутаназија српске пољопривреде, јер ми од 2004. године закључно са буџетом за 2020. годину, само смо 2004. имали законом прописаних минималних 5 одсто од укупног буџета, односно тада је износио 4,94 одсто. У осталим годинама буџет је смањиван, односно учешће пољопривреде у буџету Републике Србије смањивано је чак и на 2,13 одсто, што је поражавајуће. Само у периоду од 2012. па закључно са овим буџетом који је плански за 2020. годину, пољопривредницима је закинуто 103 и по милијарде динара, то је негде око 900 милиона евра што је фрапантан износ. Такав буџетски удар или буџетску еутаназију не би издржале ни много развијеније земље. Навешћу вам неке примере: 2013. године укинуте су субвенције по хектару за државно пољопривредно земљиште које је дато у закуп породичним газдинствима. Што може да буде и разумљиво, јер имају већ једну привилегију да користе државно пољопривредно земљиште, а другу привилегију још да добију субвенције за то, што је апсурд; 2014. године смањују се субвенције за сва породична пољопривредна газдинства са 100 на 20 хектара, или 5 пута мање од законске могућности, односно 500 одсто; 2015. године смањене су субвенције по хектару за биљну производњу, укључујући не само ратарство, него и повртарство и воћарство и виноградарство са 12 хиљада динара по хектару на 4 хиљаде по хектару или за 3 пута. То значи, у року од две године, српским пољопривредницима у комплетном сектору биљне производње смањене су субвенције 15 пута. Такав буџетски удар не би могла да преживи ниједна пољопривреда. У Србији више нису пуста поједина села, него су пусти читави региони и то је српска трагедија и питање је за кога Србија празни та подручја. Јер по закону спојених судова, кад-тад у та подручја која су „Богом дана“ за пољопривредну производњу и различите секторе – сточарство, воћарство, биљну производњу и виноградарство, доселиће се неки људи са других подручја.
Поједине одредбе у Закону о подстицајима у пољопривреди и руралном развоју које су измењене 2016. године, пољопривредницима нису донеле никакву корист, каже Шеварлић.
– Ми имамо доношење неких одлука које су ван здравог разума. Једна од њих, поред 15 пута смањивања субвенција за пољопривредна породична газдинства, јесте и нонсенс који се десио 2016. године када су у Закону о подстицајима у пољопривреди и руралном развоју променили дефиницију ових 5 одсто као минимално, да су то минимална средства за буџет Министарства пољопривреде. То не постоји нигде у свету. Плате запослених у министарству, путовања запослених, од министра па преко његових сарадника, до оних који иду на сајмове и скупове у иностранство итд, судске пресуде, односно казне, одштете итд, по судским пресудама против Министарства пољопривреде никада не представљају подстицај за пољопривреду и развој села, него представљају део неопходних средстава за функционисање Министарства пољопривреде. Тако да је ово једна правничка еутаназија аграрног буџета за потребе пољопривреде и села. То нигде у свету не постоји.
Значај задруга је неспоран за развој пољопривреде и свих других делатности, а у Србији је од 2010. до половине 2011. године у стечај отишло две трећине укупног броја земљорадничких задруга, каже Шеварлић додајући да посебан проблем представља одлазак становништва у иностранство.
– За само годину и по дана у Србији је отишло у такозвани убрзани стечај 40 посто или 2/3 укупног броја земљорадничких задруга, које сада у последње три године покушавају да се ревитализују овим донацијама од 50 хиљада евра по новооснованој, односно 100 хиљада евра по старој задрузи уколико на том подручју нема пријава за оснивање нових задруга. И посебан проблем јесте одлив нашег становништва из Србије, и то не више у Београд, Нови Сад и евентуално Ниш, него одлазак из Србије у земље Европске уније, Америку, Канаду па чак и Аустралију. И то је тај ненадокнадиви демографски губитак, то је сада демографска еутаназија српског села и руралних подручја, будући да они који једном оду тешко да ће се вратити.
Проф. Шеварлић каже да су у најтежој ситуацији сточари.
– Искуства из транзиције друштвених пољопривредних газдинстава, која су покуповали оне које називамо тајкунима, указују да су два сегмента били транзициони губитници. Први су радници запослени у пољопривредним предузећима и земљорадничким задругама и у фабрикама. У сектору прехрамбене индустрије 120 хиљада радника је остало без радног места. Нека су издржавали само по 2 члана породице то значи да је у Србији остало 360 хиљада гладних уста због таквог модела приватизације пољопривреде задружног сектора и прехрамбене индустрије. А други губитник је стока, јер сви који су купили задруге и друштвена пољопривредна газдинства која су имала сточарске фарме, одмах су гледали да ликвидирају стоку, а то су жива бића за које треба надзор 24 часа дневно током целе године. То захтева четворосменски рад, барем у погледу надзора, присуства чувара итд. због телења, угинућа, пожара, крађе и других ствари које морају стално да се прате. И то је прво чега су се нови купци се одрицали – прво стоке, па онда радника. То су две категорије које су биле највећи губитници.
Када је реч о претприступним фондовима Европске уније, наш саговорник је става да у погледу износа одобрених Србији ЕУ показује омаловажавајући однос, али да је истовремено речи и о неспособности нашег преговарачког тима да испреговара претприступне фондове.
– Србија има два буџетска леx специалиса – један је 5 одсто за потребе пољопривреде и руралног развоја, а други је 7 одсто за потребе покрајинске администрације, за оне надлежности које су са нивоа Републике пренете на ниво Аутономне покрајине Војводине. Не улазећи у тај део буџета за Војводину, овај део је заиста обесхрабрујући. Ако би урадили регионалну анализу, онда бисмо видели да огроман део средстава иде управо за највећа породична газдинства, која могу да конкуришу и испуњавају критеријуме за коришћење средстава из претприступних фондова Европске уније у износу од 175 милиона евра за седмогодишњи буџетски период од 2014. до 2020. године. Да би се утрошила та средства за које Србија није обезбедила кадровски потенцијал, стручњаке у сектору за расписивање конкурса и контролу пријава и одобравање средстава и контролу трошења средства из ИПАРД програма, требало је запослити преко сто нових стручњака. У буџету није било пара, а била је забрана запошљавања у државном сектору и на тај начин практично ових 175 милиона је коришћено три године и тек 2017. је почело са припремама и запошљавањем тих кадрова, да би од 2018. године био расписан конкурс и то уз претходно одобрење Брисела, да се троши за набавку трактора јер је то било најједноставније да се утроше та средства. У вези са тим средствима, морам да кажем да су то изузетно скромна средства и навешћу два упоредива показатеља. 175 милиона на 7 година, то је 25 милиона годишње. Толика претприступна средства добила је Хрватска у једном другачијем називу тог претприступног фонда који је тада важио за њих, али су добили такође 25 милиона евра годишње за дупло мање породичних газдинстава, дупло мању површину обрадивог земљишта и за дупло мање укупног броја грла стоке. Зашто су наши тако лоше испреговарали претприступне фондове, поготову имајући у виду да смо ми за разлику од Хрватске отворили наше тржиште за увоз пољопривредно прехрамбених производа „на изволте“ са тацном, коју смо им ми носили да би увозили пољопривредно прехрамбене производе лошијег квалитета који они не троше, не користе њихови потрошачи и које не могу да извозе у друге земље ЕУ јер нема тражње за таквим производима и нису заинтересовани. И да упоредим са другим показатељем, а то је Мађарска која је за припаднике Мађарске националне мањине у Србији издвојила невероватних 165 милиона евра, да би подстакла њихову конкурентност овде да се опремају, набављају средства итд. То су два показатеља која указују на омаловажавајући однос ЕУ према Србији у претприступном периоду, али истовремено на неспособност нашег преговарачког тима да испреговара други ниво средстава за претприступне програме.
Године 2012. у Србији је отпуштено више од 1600 асистената пољопривредних саветодаваца, а таква уштеда на пољопривреди има негативне ефекте који су се одразили на нестручно коришћење пестицида од стране пољопривредника који нису имали кога да консултују, а све то је довело до загађења пољопривредног земљишта, река, пољопривредних производа и хране која иде до потрошача, каже Шеварлић.
– Ми смо једина држава у свету која је у једном дану, једном СМС поруком, у августу 2012. године отпустила 1.658 асистената саветодаваца који су били ангажовани као помоћници саветодаваца у 34 центра Пољопривредних саветодавних служби. Они су под својим надзором имали 200 до 300 пољопривредних породичних газдинстава у зависности од тога да ли се ради о равничарском типу насеља или о брдско-планинском подручју, са задатком да најмање 3 пута годишње бораве у њиховим газдинствима, да сниме комплетну ситуацију у погледу расположивих производних ресурса у погледу демографских ресурса, значи радне снаге и у погледу капацитета економских објеката, опреме, механизације, машина за прераду, дораду итд. То је била еутаназија знања, јер 21. век је век економије знања. Питање је какве су штете настале отпуштањем тих асистената саветодаваца, јер пољопривредници више немају кога да консултују о количини потребних пестицида будући да не треба веровати увек продавцима у пољопривредним апотекама, јер не постоје у свим апотекама стручњаци него један заштитар покрива неколико апотека, а тамо су приучени радници за разлику од пољопривредних стручњака који су увек могли да имају на телефонској или интернет вези саветодавце, специјалисте за поједина питања и да одмах на лицу места дају одговоре пољопривредницима. Колико смо отровали пољопривредника у међувремену због нестручне примене пестицида, колико смо загадили пољопривредног земљишта и водотока, флоре и фауне нестручно користећи и неодговарајуће и са превеликом дозом концентрације тих пестицида, колико је пестицида остало као резидуа на производима, па смо загадили храну потрошачима. Свака уштеда на пољопривреди плаћа се вишеструко, не економским ефектима који су трагичнији од економских трошкова које треба уложити за спречавање тога.
Да ли постоји начин да српска пољопривреда крене узлазном путањом и да за људе који живе и раде на селу дођу боља времена?
– Решење је по два основа. Први основ је да се следи пример Савеза пчеларских организација Србије који су једини на националном нивоу успели да удруже сва општинска и градска удружења пчелара и да на тај начин као национално удружење добију помоћ и подршку Министарства пољопривреде и Владе. Али није довољно лобирати само код Министарства пољопривреде, морате лобирати и код Министарства финансија које држи кључ за расподелу средстава. СПОС је на тај начин обезбедио повећање подстицаја по кошници пчела, подстицаје за набавку нових кошница, подстицаје за набавку пчеларске опреме, а изборили су се да добију локацију и значајне субвенције за изградњу свог објекта за откуп, дораду и прераду меда и пчелињих производа у Рачи Крагујевачкој која ускоро треба да буде пуштена у пробни рад. На крају, обезбедили су своју јединствену робну марку и заштитили облик тегле за мед од 0,7 кг, а то је мед под робном марком „Наш мед“, при чему под том заједничком марком имају простор где свако пчеларско домаћинство ставља своје податке као произвођач меда и одговара по прописима контроле и квалитета меда или других пчелињих производа за квалитет тих пчелињих производа. Тако нажалост није урађено за произвођаче малина, као стратешког и извозног врло значајног сегмента воћарске производње, такозваног црвеног злата, јер ту се ради о преко 200 милиона евра на годишњем нивоу укупног увозног прилива. Имали су шансу рецимо у ариљском крају када су имали највећу хладњачу у Србији од 10 хиљада тона, а због неодговарајуће контроле од стране чланства задругара и задружног руководиоца, упропастили су тада највећу хладњачу и изгубили су учешће, не на ваги приликом откупа малина, него су изгубили учешће у продајној цени замрзнуте малине или дорађених производа од малине, односно у структури извозне цене. Има лепих примера удруживања у сектору воћарства, посебно у сектору производње јабука, и има лепих примера нових виноградарских фарми и винарских газдинстава али још увек нема заједничког удруживања у једно национално удружење како би могли да се изборе за заједнички пласман под заједничком робном марком. Ја не видим разлог зашто мерлот мора да буде сав под различитим робним маркама појединих винарија. Ако би се удружили и типизирали флаше, затвараче и етикете са остављањем простора, као рецимо на тегли „Наш мед“, они би могли да уштеде 20 одсто трошкова по једној флаши вина. Само то да зараде као профит, њихова економска ситуација би била боља него ова у којој се тренутно налазе.
