Проглашена најбоља српска шљивовица
У чачанском Институту за воћарство 3. јула је одржана девета Смотра за најбољу српску шљивовицу на којој су се надметали победници прошлогодишњих регионалних такмичења у Србији, а која последњих година окупља све више озбиљних произвођача са брендираном ракијом српског порекла, каже Милан Лукић, директор Института за воћарство. Међу 52 узорка, за најбољу ракију је проглашена шљивовица Илије Рудића из Борче код Кнића, а мале нијансе су одлучивале о победнику.
– Могу са задовољством да кажем да је девети пут по реду у Институту за воћарство одржана смотра најбољих српских шљивовица која је резултирала испитивањем, односно оцењивањем свих ракија које су прошле године победиле на регионалним такмичењима на подручју Србије. Институт за воћарство је институција која се између осталог и бави истраживањима из области ракије, а посебно ме радује чињеница да последњих неколико година има све више озбиљних произвођача са брендираном ракијом српског порекла. Ове године су учествовала 52 такмичара, а победио је Илија Рудић из Борче код Кнића који је освојио велику златну медаљу са 18.94 поена. Другопласирани је Драги Ивановић из Алабана код Блаца са освојених 18.88 поена, док је Станимир Минић из Доње Трепче освојио треће и четврто место са два узорка и освојених 18.86 и 18.84 поена. Веома мале нијансе су одлучивале што говори о врло високом квалитету ракија које су биле на овогодишњој смотри. Ово је оцена свих ракија са подручја читаве Србије, а оно што је похвално је да готово сваке године међу најбољим произвођачима буду управо они из Моравичког округа, што говори о једној врло озбиљној производњи ракије на нашем подручју.
Комисија која је одлучивала о победнику истакла је да српски произвођачи из године у годину производе све бољу ракију због чега и даље треба радити на унапређењу производње шљиве и заснивати засаде сортама које су најпогодије за производњу ракије.
– Јасан став комисије је да из године у годину имамо све бољи квалитет ракије, што је веома добро за Србију, српску ракију и српско воћарство генерално. Велики допринос томе даје унапређење производње шјиве, јер без квалитетне шљиве, не можете добити ни квалитетну ракију. Наравно да треба и даље радити на заснивању нових засада шљиве одговарајућих сорти за производњу ракије по савременој технологији, савременим агро и помотехничким мерама, али и гајити сорте које су најбоље за производњу ракије. Ту су свакако на првом месту наше сорте „Чачанска родна“ и „Чачанска лепотица“, али никако не треба заборавити то да се квалитетне ракије од шљиве последњих година све више добијају укључујући и такозване ракијске аутохтоне сорте као што су „Црвена ранка“ и „Драгачица“… Институт за воћарство управо ради на производњи садног материјала тих сорти по посебној лабораторијској процедури, методом културе ткива, где нам је циљ да произведемо сорте које су погодне за производњу ракије, а опет имајући у виду да је све већи број произвођача ракије који желе да поред ових стандардних сорти, наших домаћих створених у Институту, имају у својим засадима и аутохтоне сорте и да праве тзв. купаже које генерално дају убедљиво најбољу ракију, закључује директор Института за воћарство.
Берба малине у пуном јеку
Иако знамо да су произвођаче малине ове године пратиле многе недаће, питали смо Александра Лепосавића, стручњака за јагодасто воће, да ли има изгледа да барем они који су успели да сачувају своје засаде од свих временских непогода, ове године буду задовољни. Он каже да је тренутно стање такво да се изданци у многим малињацима суше, плодови спорије сазревају, а недавне поплаве су уништиле велики део рода на подручју Ариља и Ивањице што доводи до закључка да ће овогодишњи принос бити значајно мањи.
– С обзиром на то да временски услови никако нису ишли у прилог производњи малине, а и већини других воћних врста, произвођачи у главним производним регионима тренутно се суочавају са масовном појавом сушења родних изданака малине. Поред тога, оно што је специфично ове године и на шта се жале произвођачи и откупљивачи је да малина веома успорено зри што ће поред већ смањених површина и лошег стања у малињацима утицати на смањење приноса. Томе су свакако допринеле и поплаве у Ивањици, подрињском делу Србије, Ариљу и неким другим крајевима. Само у околини Ариља је поплављено више од 650 хектара воћних засада, највише малине, у Ивањици је такође поплава уништила многе малињаке. Када се све то сагледа, није сјајна ситуација у нашим засадима и то ће, као што је најављивано, додатно утицати на смањене производње за ову годину на око 55 – 56 хиљада тона и то је сигурно смањење приноса од 20 до 30 посто. Произвођачи су гледајући ситуацију на светском тржишту и очекујући добру цену, мислили да ће ове године мало боље проћи, али тренутно више нико не поставља питање која је цена малине у откупу, већ имате ли или немате малину, а највећи број произвођача има тај проблем са недостатком малине за продају. Србија је дуго година број један што се тиче позиције робног произвођача, а то значи да све што произведе то и извезе. У процентима изражено, преко 95 посто рода се извезе у земље Европске уније, затим у Америку, Јапан и на нека друга тржишта.
По речима Александра Лепосавића, на откупну цену малине највише је утицао дефицит овог воћа на светском тржишту.
– У зависности од региона цене су од 180 до 270 динара колико су у околини Лознице неки хладњачари понудили, а све као последице смањеног прилива робе у смештајне капацитете. Да је нормална година и да су приноси какви би требало да буду, произвођачи би имали разлога за задовољство. Међутим, због малих количина малине, велики број малинара ове године не може бити задовољан. На цену малине нису утицали ни Радне групе ни Министарство пољопривреде и не би требало да се неко кити туђим перјем, пошто Министарство и различите групације произвођача причају да су они заслужни, што је нетачно. Тржиште је апсолутно утицало на цену, односно дефицит малине у светским оквирима и пад у свим производним регионима. И Чиле и Пољска, као и други велики произвођачи, немају довољно малине и то је разлог што је цена ове године таква каква јесте.
Ускоро се очекује почетак бербе купине. Лепосавић каже да су многи произвођачи, незадовољни откупном ценом последњих година, одустали од гајења овог воћа, због чега су и површине у целој земљи знатно смањене.
– За разлику од малине доста је боља ситуација у родним засадима купине. Оно што није добро, произвођачи купине су већ дужи временски период дестимулисани ценом и то је утицало на велико смањење производних површина у нашој земљи.
Приликом бербе водити рачуна о хигијенским мерама
Период бербе је један од најважнијих за малинаре који морају да организују сам процес бербе, али и да се придржавају свих неопходних мера како би се свежи плодови правилно транспортовали и ушли здрави у хладњаче, објашњава Бранко Танасковић, саветодавац за воћарство у чачанској пољопривредној саветодавној и стручној служби.
– Кишни период иза нас је изазвао и нешто каснији почетак бербе за разлику од ранијих година. Берба је веома важан посао. На њу отпада од 70 до 80 посто трошкова производње, захтева доста радне снаге која је код нас дефицитарна, а и скупа како кажу воћари, односно главни произвођачи. Због тога је неопходно да се на време обезбеди довољно берача, амбалаже, прибора и да се прецизно утврди сам поступак преузимања обраних плодова код хладњачара. У зависности од употребне вредности, дужине транспорта и степена зрелости, морамо одредити и само време бербе, а најсигурнији показатељ је плод малине који сазрева за бербу када се лако одваја од цветне ложе и важно је да се тада не гњечи. Плодови не сазревају истовремено и берба се изводи у више наврата, а најбољи степен зрелости је када она добије потпуно црвену боју. Највиши приноси се остварују уколико се берба обавља ујутру пошто се роса осуши и пре него што наступе високе температуре. Плодови који се оберу и пре периода пуног зрења биће дуготрајнији од оних који су потпуно зрели или пак презрели у време бербе.
Мора се поштовати и добра хигијенска пракса у берби и пласману малине. Веома је важно да амбалажа за паковање малине буде чиста, сува, дезинфикована, незаражена гљивицама да не би убрзавала труљење плодова. Одмах након обављене бербе плодове би требало транспортовати до хладњача. Свеже плодове је најбоље транспортовати на 0 степени, а замрзнуте на – 18 до – 20 степени, док у обичним складиштима плодове задржавати што је могуће краће. С обзиром на то да се највећи део рода бере у плитке холандезе, мале гајбице најчешће од пластичних материјала, треба настојати да се оне ређају само у два до три реда плодова са максимално два до три килограма. Плодови који су намењени продаји у свежем стању подлежу и контроли квалитета што произвођачи и откупљивачи морају имати на уму. У откупу неће бити као и ранијих година потпуно исте класе, већ ће се малина у промет стављати по квалитету и разврставати у три класе – екстра, прве и друге класе.
Помоћ за развој сеоског туризма
Министарство пољопривреде је 1. јула расписало први јавни позив за Меру 7 у оквиру ИПАРД подстицаја за развој сеоског туризма, који ће бити отворен до 1. октобра. Радован Шеварлић, саветодавац за агроекономију у Пољопривредној саветодавној и стручној служби Чачак, каже да подносиоци захтева, уз неопходну документацију којом конкуришу, морају да имају и израђен бизнис план.
– Овај јавни позив је расписан након доношења Правилника који регулише подстицаје у оквиру ИПАРД програма који су намењени за развој сеоског туризма. Право на коришћење подстицајних средстава за изградњу и опремање објеката, набавку потребног мобилијара и за друге намене, могу користити регистрована пољопривредна газдинства, правна лица и предузетници. Процедура подношења захтева је доста слична оној која је била и код такозване Мере 1 и других мера које се односе на ИПАРД подстицаје. Правило је да се захтеви подносе заједно са бизнис планом и осталом пратећом документацијом, а да се инвестиција реализује након доношења решења о одобравању права на реализацију те инвестиције. Према овом јавном позиву минимална вредност повраћаја је 5.000 евра, а максимална 300.000 евра.
Захтев могу поднети и они који се већ баве сеоским туризмом и имају категорисане објекте, као и они који намеравају да почну да се баве сеоским туризмом.
– Ово је веома интересантан јавни позив јер су подстицаји за развој сеоског туризма од стране Министарства пољопривреде почели да се додељују прошле године из аграрног буџета Републике Србије, а након доношења одговарајућег Правилника за Меру 7 омогућено је да пољопривредници, правна лица и предузетници могу да користе и ова подстицајна средства која се додељују у оквиру такозваних хиперподстицаја из средстава Европске уније једним делом.
Радован Шеварлић напомиње да се процедура подношења захтева може одрадити уз помоћ агенција које су специјализоване за ове видове писања бизнис планова који су кључна ствар приликом подношења захтева, јер је то један од основних услова.
– Трошак израде бизнис плана је препознат као оправдани трошак и он ће бити надокнађен из ових хиперподстицаја. Висина подстицаја који се додељују у оквиру овог јавног позива је 65 процената од укупно прихватљивих трошкова, а прихватљиви су сви они трошкови који се односе на изградњу и опремање објеката, с тим што ПДВ не представља прихватљив трошак.
