У Рачи ће 17. јуна бити отворен Погон за прикупљање и пласман меда, први објекат ове врсте у Србији. Изграђен је на површини од 1.500 квадрата, а намењен је пчеларима из целе Србије. Изградњу Погона иницирали су пчелари окупљени у Савезу пчеларских организација Србије са циљем да на једном месту прикупљају мед који ће бити контролисан по свим стандардима и који ће се у јединственим теглама паковати за домаће и страно тржиште. Професор Светомир Стаменковић, председник Удружења пчелара Чачак, каже да је објекат грађен по највишим европским стандардима и додаје да, иако погон званично почиње са радом, пчеларима из СПОС-а недостају одређена средстава како би набавили додатну опрему да би се погон у рад пустио у пуном капацитету.
– Ово је значајан објекат који доноси сигурност и пчеларима и потрошачима. Погон је намењен само регистрованим пчеларима, члановима СПОС-а, а у њему ће се мед дорађивати, паковати и продавати. Циљ нам је био да имамо сопствени погон, да утврђујемо купца, цене и количине меда тако да ће пчелари тачно знати по којој цени је мед продат. Изградња је трајала три године, имали смо подршку државе од које смо добили значајна средства, а велику помоћ смо имали и од Општине Рача која нам је уступила плац и комплетну инфраструктуру без накнаде. Ванредно стање је мало успорило завршне радове и померило отварање, али коначно смо завршили. Имаћемо наш бренд, тегле на којима пише „Наш мед“ и њих ће моћи да купе само регистровани пчелари СПОС-а. Погон има просторије за цеђење и паковање меда, а биће под контролом Савеза пчеларских организација Србије, тако да ћемо доћи до једног доброг квалитета, а опште је познато да је српски мед веома квалитетан и да се тражи на европском тржишту. Такође смо обезбедили све што је неопходно за откуп, декристализацију и чување, а имамо лабораторију за испитивање квалитета. Недостаје нам још одређени део опреме, али се надам да ће чланови СПОС-а моћи да издвоје по још 5 до 6 хиљада динара и да погон комплетно опремимо. Погон је рађен по високим стандардима. У почетку ће моћи да прими мање количине меда, али свакако ћемо почети са радом, мада не пуним капацитетом јер нису још увек сви апарати набављени, али то не утиче на отварање и почетак рада погона.
Поред тога што пчелари добијају свој бренд који ће продавати без посредника, што им је и био циљ, значајну корист од отварања погона имају потрошачи јер ће куповати прави домаћи мед, каже професор Стаменковић. Међутим, по његовим речима, ове године ће због неповољних временских услова бити знатно мање багремовог меда што је велики проблем за пчеларе у Србији.
– Наш циљ је био да произвођачи дођу до квалитетног меда. Погон у Рачи има све садржаје који су потребни за добро паковање, чување и пласирање меда. Продаваћемо мед свим заинтересованим купцима и директно ћемо уговарати продају, што је и био циљ, да немамо посредника јер су посредници узимали значајан део средстава. Тај део ће сада остајати за плате запослених у Погону и за проширење погона, усавршавање нових машина и апарата, само да буде меда. Последњих неколико година није било меда у довољним количинама, јер пчеле нису могле да обављају своје активности. Такође, била је лоша клима у време цветања багрема, ниске температуре, киша, јак ветар, а у овој години смо негде почетком маја имали један топлотни удар са температурама од 35 до 37 степени и сав баргремов цвет је изгорео у једном дану, тако да више није било прилива багремовог меда у кошницама. Можда је у Шапцу, Гроцкој, Смедереву Нишу и Алексинцу, где багрем иначе раније цвета него код нас, неко и оцедио мало багремовог меда, али у Западној Србији тешко да ће га бити. Тај топлотни удар наишао је баш када је код нас багрем цветао и однео је наш мед тако да меда неће бити у довољним количинама.
Малинари на добром путу да реше досадашње проблеме
Произвођачи малине се из године у годину суочавају са проблемима како у производњи, тако и у пласману овог воћа. Из тог разлога су пре неколико година формирани Национални савет за малину, као и Радна група за израду стратешког документа за унапређење производње и тржишта малина у нашој земљи. Прошле године је формирана и Радна група која је требало да утврди зашто се суше малињаци у појединим деловима Србије, а недавно је оформљена нова Радна група са истим циљем – да се помогне малинарима. У рад новоформиране, односно проширене Радне групе, поред представника Министарства пољопривреде и трговине, Института за воћарство, професора Пољопривредног факултета, хладњачара и чланова асоцијација малинара, ове године је укључено и Министарство финансија, каже Добривоје Радовић, председник Асоцијације малинара Србије. Пре десетак дана је одржан састанак представника Радне групе и малинара, а по Радовићевим речима, иако још увек има одређених несугласица, малинари после дуже времена могу бити задовољни оним што је изнето на састанку.
– Асоцијација малинара Србије има пет представника у проширеној Радној групи. Причали смо о темема које су остале недоречене још од прошле године. У претходној радној групи није било Министарства финансија и Управе царине Републике Србије, а овога пута су укључени и они, и мислим да по први пут ово није празна прича. Први пут смо сазнали тачне извозне цене које су биле прошле и ове године и количине које су извезене према Европској унији, према земљама ЦЕФТА, Турској и другим земљама. Радна група треба да ради на стратегији и побољшању положаја пољопривредних произвођача, да се производња малине и купине врати на један виши ниво, да се више не шире површине а да нам пада производња. Мислим да је ова Радна група добро почела, има ту још доста да се ради али на добром је путу да се неке ствари реше. Статистика је показала да је 2019. године око 115 до 120 хиљада тона малине извезено, а толико није произведено. Прошле године је произведено око 60 хиљада тона, али када погледате лагер на коме је било око 40 хиљада тона, то је већ 100 хиљада и када у обзир узмемо увоз из околних земаља које се баве производњом, а увезено је од 15 до 20 хиљада тона, онда према тој статистици добијамо 120 хиљада тона. Али то није права бројка, тачна производња малине у 2019. је око 60 хиљада тона.
Што се тиче извозне просечне цене, у овој години је она била много већа него 2019. Када се погледа просек, мада све зависи где је малина извезена – да ли у земље Европске уније, земље ЦЕФТА или неке друге, просек је био од 2,30 до 2,40 евра рачунајући и лошији квалитет који је остао из 2018. до 2019. па и 2020. године.
Радовић каже да извозници и хладњачари више неће моћи да уцењују малинаре.
– Извозници и појединци неће више моћи да нам долазе са неким папирима и причом да понуда и потражња чине цену малине или купине. Ја их питам где су сада понуда и потражња и где је сада лагер. Ми смо у испред Асоцијације малинара Србије тражили цену од 1,75 евра на десет година, а не ове да платимо 2 евра, да направимо хиперпродукцију, да доведемо до тога да имамо необрађене малињаке у којима су се створили корови. То се већ догодило. 2015. године. Тада је била добра цена и сви су почели да саде малину. И какве су биле последице тога? Запуштени и заражени малињаци који су опасност за оне произвођаче који редовно одржавају своје засаде и примењује све агротехничке мере, јер не могу да их заштите ако су у близини малињака које је неко напустио и препустио корову. Ми очекујемо да за неких 8 до 15 дана, можда мало касније због временских услова, цена у срцу производње у Западној Србији, Моравичко-златиборском округу буде 1,75 евра, онако како смо тражили. Да се крене са том ценом и да тако остане у наредних десет година. А не сваке године да почињемо са неком понижавајућом ценом од 100 динара и да нам плаћају „на кашичицу“. Доста је било четири-пет година колико смо се мучили, одржали и сачували своје плантаже, мада има и оних који су одустали. Не можемо више да толеришемо да нам неко узме малину, не плати, а шири своје капацитете и напредује. Ове године знаће се где је и како завршио сваки динар и да ли је плаћен порез на екстрапрофит.
Малинари се ове године суочавају са још једним проблемом, а то је недостатак радне снаге, јер не могу лако да пронађу бераче иако им се нуди пристојна дневница.
– Малину ове године нема ко да бере, произвођачи су у великом проблему. Тешко је наћи раднике. Дневнице се крећу од две и по до три хиљаде динара, имају смештај и храну. Њихово је само да имају вољу да раде, остало обезбеђује пољопривредни произвођач, али и са таквих условима тешко је наћи радника. Просечна плата берача на месечном нивоу, са храном, изађе на 90 хиљада динара. Мислим да то није мали новац берачи јер немају додатне трошкове, али и они који могу неће да дођу да беру малину.
Град и обилне кише падају често у време зрења, а понекад и брања малине што је велики проблем. И ове године су лоши временски услови, а Радовић сматра да људски фактор у великој мери утиче на климатске промене.
– Овде више нема правила. Град је овог пролећа падао у готово свим деловима земље, али већ годинама уназад град и обилне падавине погађају западни део Србије. Ту и Чачак трпи огромне штете. То је ратарски, воћарски и повртарски крај и жао ми је тих пољопривредних произвођача који уложе последњи динар да би нешто одрадили да не би запустили засаде. Све је ово непредвиђено, можда нисам стручан да причам о томе, али ако погледамо шта се све дешава, сумњам да људски фактор у великој мери доприноси промени временских прилика. Свима треба да буде јасно да од пољопривреде све зависи и да пољопривредни произвођач мора бити на првом месту, не само у Србији већ и у целој Европи, јер новац нам неће много значити ако нема хране, а она нам долази управо од пољопривредника.
