Друга Међународна конференција о Савременом задругарству у Србији одржана је у Книћу 6. и 7. марта. Овај научни скуп општина Кнић организује у сарадњи са три факултета Универзитета у Крагујевцу мађу којима је и Агрономски факултет из Чачка. Јелена Обрадовић, заменица председника општине Кнић, каже да је скуп окупио еминентне стручњаке из наше земље и региона са циљем да се удруже како би се помогло пољопривредницима у оснивању задруга, да се подигне свест о функционисању задругарства и о томе колико је важно да се мали произвођачи уједињују.
Иначе, Кнић је општина са највећим бројем регистрованих пољопривредних газдинстава у региону Шумадије ,због чега се велика важност даје јачању пољопривредних газдинстава и подстицању младих да остају на селу, као и оснаживању жена које су носиоци пољопривредних газдинстава. Јелена Обрадовић каже да је локална самоуправа прошле године по први пут давала бесповратна средства за младе пољопривреднике, која су ове године удвостручена. У горњој Гружи, односно у северном делу општине највећи део становништва се бави сточарством, док је у јужном делу развијено воћарство, каже Јелена Обрадовић. Како би се побољшала пољопривредна производња и пласман производа, у сарадњи са Економским факултетом из Крагујевца раде се бизнис планови за младе и покретање њихове производње.
Представници чачанског Агрономског факултета на овој Међународној конференцији били су декан Томо Милошевић и др Биљана Вељковић, професори који су представили научни рад „Концепт удруживања у пољопривредне задруге“ у коме је поред њих учествовао и др Ранко Копривица, доцент Агрономског факултета.
О концепту удруживања у пољопривредне задруге у Србији, говорила је др Биљана Вељковић, која је између осталог рекла да треба помоћи задругарство, али да без људи у селима и новца то неће ићи лако. Због тога је посебно важно да се маркетиншки испрате добри примери задруга, међу којима је и Чачанска јабука. Важни су добри примери правих задругара који имају потенцијал и могу да повуку развој неког краја, повезани са каналима продаје и извозом на више тржишта. Велики број задруга не значи много ако оне нису економски способне, јаке и одрживе. Има пуно лоших примера да се задруге формирају да добију финансијска средства, а након тога не функционишу, долази до злоупотреба и пропадају.
У раду се, између осталог, наводи да породична газдинства, која преовладавају у Србији, морају боље да се организују како би се одржала и економски ојачала. Једна од могућности да се приближе тржишту и уђу у тржишне ланце производње хране је самоорганизовање у задруге. Са сопственим задругама могу обезбедити економски одржив бизнис и све услуге за потребе производње и припрему производа – класирање, прераду, паковање и дистрибуцију, према стандардима квалитета које захтева тржиште. Од укупног броја задруга у Србији пољопривредне задруге су заступљене око 62%. Поред економске, важна је и социјална улога задруга у руралним срединама које се суочавају са израженим демографским проблемима недостатком радне снаге и привредно назадују.
Изводи из рада „Концепт удруживања у пољопривредне задруге“, презентованог на конференцији – аутори: Биљана Вељковић, Ранко Копривица; Агрономски факултет у Чачку, Универзитет у Крагујевцу
„Задружни модел се због свог економског и социјалног карактера све више препознаје као алтернатива одрживог развоја у развијеним европским земљама и то нарочито након економске кризе 2008. године. Међународне организације задружно удруживање виде као решење за поједине глобалне проблеме (обезбеђење прехрамбене сигурности, решавање сиромаштва, еколошка заштита). У промету и производњи хране пољопривредне задруге у земљама Европске уније значајно учествују. Водеће земље према годишњем промету пољопривредних задруга су Француска, Немачка и Италија. Иначе ове земље заједно са Шпанијом, Португалијом и Пољском имају и велики број пољопривредних газдинстава и одређене специфичности у руралним подручјима, па су пољопривредни произвођачи преко задруга успели да заштите порекло својих производа и препознатљивост на тржишту.
У тржишне ланце мали произвођачи се могу укључити једино организовано а једна од могућности је преко задруга које су истовремено у власништву и под надзором пољопривредних произвођача. Значајан задатак пољопривредно прехрамбених задруга огледа се у потреби да помогну произвођачима да на одржив и ефикасан начин задовоље потражњу за безбедном храном познатог порекла. Реализацијом овог задатка решавају се важни економски и социјални проблеми руралних средина што треба да буде препознато и подржано од стране аграрне политике националних економија, државних институција локалне самоуправе кроз увођење конкретних мера за промовисање и развој задруга.
Пољопривредне задруге у Србији су најзаступљеније у односу на задруге из осталих делатности. Поред дуге традиције од 174 године на територији Војводине и 125 година на територији Србије, пољопривредно задругарство је дуго стагнирало, а током транзиције уопште није било препознато као развојно-економска алтернатива. Нови Закон о задругама је донет 2015. године, али на реафирмацији задругарства је потребно интензивно радити на свим нивоима. Држава преко својих институција може значајно да помогне развоју задружног сектора, да обезбеди повољније услове кредитирања, одређене пореске олакшице, различите видове стручне и техничке помоћи.
У циљу подстицања задругарства почетком 2017. године, покренут је пројекат као акција спасавања српског села ,,500 задруга у 500 села”. Према резултатима Конкурса у 2017. години финансијску подршку су добиле 4 задруге у Војводини, 6 у Централној Србији и 12 у Јужној Србији. У 2018. години 18 задруга у Војводини, 30 у Централној Србији, 23 у Јужној Србији и Косову и две сложене задруге у Војводини и у Србији. У 2019. години финансијску подршку добило је 20 задруга у Војводини, 21 у Централној Србији, 14 у Јужној Србији, као и две сложене задруге по једна у Војводини и у Србији.
Према условима Конкурса у све три године финансијска средства су била намењена за унапређење производње набавком механизације и опреме за прераду и складиштење пољопривредних производа, као и за повећање основног стада и подизање матичних засада у биљној производњи. Добијена бесповратна средства старе и новоформиране задруге морају наменски утрошити према условима конкурса и потписаних уговора и подлежу контроли и праћењу реализације пројектних активности у назначеном року. Према условима Конкурса у све три године финансијска средства су била намењена за унапређење производње набавком механизације и опреме за прераду и складиштење пољопривредних производа, као и за повећање основног стада и подизање матичних засада у биљној производњи. Добијена бесповратна средства старе и новоформиране задруге морају наменски утрошити према условима конкурса и потписаних уговора и подлежу контроли и праћењу реализације пројектних активности у назначеном року.
Основни концепт задружног удруживања
У Србији се препознају три типа задруга у пољопривреди: Старе пољопривредне задруге којима управљају запослени у задрузи; Приватне пољопривредне задруге предузећа једног или више појединаца; и Модерне пољопривредне задруге којима управљају задругари. Тако да се у задругама окупљају три интересне групе: чланови задруге, запослени у задрузи (који истовремено могу бити и чланови задруге) и кооперанти задруге који пословно сарађују са задругом, нису чланови задруге, везани су уговором, сносе минимални ризик и најбројнији су. Према подацима задруге најчешће имају 4-5 пута више коопераната у односу на број задругара. Истраживања показују да кооперанти не виде предности удруживања и нису заинтересовани да буду чланови задруге. Анкетом је утврђено да 54,6% задругара и 48,1% директора задруга није упознато са задружним вредностима и принципима. Висок степен непознавања задружних вредности и принципа негативно се одражава на функционисање задруга.
Предности задружног удруживања
Основне економске карактеристике овог удруженог облика пословања огледају се у користима које остварују за своје чланове. Удруживањем у задругу пољопривредни произвођачи могу да побољшају и увећају своје приходе, да имају подршку током свих фаза производње, да буду благовремено информисани о процесу пословања, повезани са тржиштем и могућностима финансирања. Удруживањем у задруге мали фармери могу да остваре циљеве које не би могли да остваре појединачно. Преко задруга могу лакше да набаве инпуте за производњу, постигну повољније цене, смање трошкове транспорта и складиштења. Такође, преко задруга остварују већи обим производње, могу побољшати квалитет производа и услуга, брже и лакше организују продају производа и смањују тржишне ризике. Оснажени економијом заједничког обима производње чланови задруге остварују бољу преговарачку позицију током пословања. Мали фармери придруживањем у задругу проширују своју производну снагу и производњу, лакше долазе до информација, овладавају знањем и вештинама и уче на основу размене искустава успешнијих чланова.
Закључак
Чланови задруге, власници пољопривредних газдинстава, морају бити активни у пословању и спремни да уложе ако у томе препознају сопствене интересе. Стална комуникација са задругом и професионални менаџмент утичу да задруга буде активна и успешна. Задруга може помоћи произвођачима да знатно унапреде производњу и продају али не може се очекивати да задруга решава проблем пласмана вишка производа лошег квалитета произвођачима који иначе своје производе продају самостално. Поред промовисања задруге у пословном окружењу, потребно је да је и сами чланови промовишу међусобно и да што више користе услуге задруге. Реално је да се тржишна позиција задруге гради постепено сталним присуством на тржишту у зависности од обима пословања, степена финализације и квалитета производа.
Процес реафирмације задруга у Србији неће бити једноставан јер већ дуги низ година траје негативан приступ концепту задругарства у разним сферама друштва. Потребно је да се организовано укључе све структуре на националном, регионалном и локалном нивоу и да се стално истичу и маркетиншки подрже добри и успешни примери задруга и задружног пословања.“
