[rstr_selector]

АГРОСАВЕТНИК, 19. јул 2020.

Није редак случај да грађани приликом куповине на пијацама или у трговинским радњама за неки пољопривредни производ кажу да је скуп и да би могао да буде много јефтинији. Гледајући са стране потрошача, то је понекад оправдано, али када би се узели у обзир сви трошкови које пољопривредни произвођач има током године, колико рада и труда мора да уложи, рачуница би свакако била другачија. Пољопривредници у Србији се суочавају са многим проблемима – од климатских промена које доводе до поплава, града, обилних падавина или суша због којих сваке године претрпе велике штете; недостатка радне снаге; мањка финансијских средстава којима треба да обнављају механизацију и опрему и самим тим одржавају газдинства и унапређују производњу. Ратко Вукићевић, директор фирме “Агромобил” из Гуче и некадашњи председник Управног одбора Аасоцијације воћара и повртара „Плодови Србије“, каже да без укрупњавања пољопривредне производње у кооперативе по узору на Холандију, Аустрију, Немачку и друге европске земље, пољопривреда у нашој земљи неће напредовати.

– Основни проблем у нашој пољопривреди је неорганизованост и уситњеност поседа и једини начин да  будемо референтни на глобалном тржишту и да направимо велику количину добро упаковане и брендиране робе на једном месту подразумева да се направе кооперативе где ће да буде пар стотина или више хиљада чланова који ће своју робу доносити у складишта, а стручни и образовани људи ће ту робу продавати великим трговинским ланцима и великим светским произвођачима. Ми смо данас  сведоци тога да једемо поврће из Албаније из простог разлога јер су они добро организовани. Ви данас можете да наручите шлепер парадајза, шлепер било ког поврћа или воћа, и то не један, већ два, три и више, уопште није проблем јер они имају довољно робе на једном месту. Ми нажалост немамо и сви велики трговински ланци врло тешко могу да имају константно снабдевање са стандардним квалитетом добро упаковане робе. Треба гледати како су организоване кооперативе у Аустрији, Холандији, Немачкој, Италији и Швајцарској и то подржавати низом мера економске политике. Нажалост, најодговорнији људи у држави не схватају да је стицање позиције на тржишту основна ствар. Чак и министар каже да је важно да се људи удружују да би лакше набавили репроматеријал. То није тачно, најважнија ствар је да се освоји позиција на тржишту, да можемо да будемо  референтни добављачи тих великих система и сви ти добављачи репреоматеријала ће доћи сами у велику кооперативу јер су они велики купци.

Без модерних задруга, производња воћа и поврћа у Србији свешће се на минимум, каже Вукићевић. По његовим речима, оживљавање задруга на начин на који се сада ради у Србији, нема перспективу.

– Мислим да је то опет стари начин оснивања задруга и већ показује време да те задруге нису заживеле и на такав начин не могу да заживе, то је прошло време. Ранијих година сам доводио људе из Холандије који су нам указивали на неопходност формирања кооператива. Пре свега неопходности да се на једном месту налази велика количина робе која може задовољити потребе тих великих глобалних купаца. Нажалост у Министарству пољопривреде у последњих  20 или 30 година, од када се ја бавим овим послом и од када сам у Асоцијацији, нисмо наишли на разумевање, као да смо говорили неким другим језиком. Изгубљено је много времена, пропустили смо много тога, то је требало да се уради одавно, али боље икад него никад. Ипак, не могу а да не кажем да ми никако није јасно да људи који немају никакве везе са пољопривредом оснивају сад задруге преко неких партијских линија и да се само дели неки новац, а резултата нигде. Заиста ме то ужасава и то није начин и није пут којим треба да идемо. Можда грешим, али гледам увек оне који су испред нас. Пре свега Холандију, Италију, Швајцарску, Немачку, то се тако не ради и то је осуђено на неуспех. Мора се другачије радити, направити добра база, мора пољопривредник имати бар 50 хектара земље. То значи да се и земљишна и економска политика морају добро осмислити, да се врло брзо ради да направимо фармера који је способан да се одупре суровој конкуренцији на тржишту. Погледајте наша села како изгледају, шта је урађено у овом брдско-планинском подручју, где је направљена нова кућа, нова стаја, нова хала? Обновљено је нешто механизације и то поздрављам, али иначе села нам  стоје тако 30 година, а ми назадујемо јер сви они који су нама конкуренција убрзано иду напред. Био сам у Албанији и видео како се тамо ради још пре 20 година и рекао сам да ће да нас претекну. Тада су ми се многи људи смејали и рекли да нисам баш при себи, али на моју велику жалост то што сам рекао се већ одавно остварило.

Да би се произвео само килограм неког воћа или поврћа, потребно је много рада, каже Вукићевић, наглашавајући да је велики парадокс државе направљен када је за време ванредног стања пољопривредницима било ограничено кретање, јер је то био период године када имају највише посла на својим пољопривредним парцелама.

– Априлске мере против короне су направиле једну веилку глупост, морам то тако да кажем. Људима су забранили да иду да обрађују своје њиве, уместо да се  подстичу да што више раде, да што више засеју, да обраде воћњаке, повртњаке и остало да би смо могли да се прехранимо. Пољопривредници, иако многи нису информатички писмени су морали да траже дозволе преко интернета да могу да оду у своје воћњаке и њиве. Оно што је добро је да их је послужило лепо време и успели су све да обраде и посеју, а многи у забитијим селима то нису поштовали јер су људи морали да обрађују земљу.  Са друге стране, мере које су донете да се помогну предузетници и фирме су у реду, али ко је донео меру да се помогну пољопривредни произвођачи? И ето примера вишње која је имала веома ниску цену и произвођачи су револтирани и разочарани.

Вукићеић је нагласио да велике кооперативе имају стручне људе који брину о свему – од правилне примене заштитних средстава у пољопривредној производњи до планирања и организовања производње према обиму и могућностима тржишта. Он сматра да би мере економске политике у нашој земљи требало да буду усмерене ка томе да се омогући произвођачима да имају веће пољопривредне површине и да се што више великих произвођача удружи.

– Врло битно је што свака кооператива води рачуна о томе са чим се прска, када се прска, како се штити производ јер су уведени системи контроле квалитета. Могу само да кажем да је “Агромобил” пример кооперативе која је основана по угледу на холандске кооперативе и ми немамо проблем нити са пласманом производа, нити са другим стварима о којима сам причао. Суштина је да већа количина робе буде на једном месту, да може да се понуди референтним купцима који траже  стабилно снабдевање, велике количине брендиране и добро упаковане робе. Ту је кључ и све мере економске политике морају да се усмере ка томе. Ако направимо такве кооперативе, 90 посто проблема у пољопривреди је решено, јер много ствари од планирања, димензионирања, заштите и изласка на тржиште решава кооператива. Највеће кооперативе у кромпиру у Холандији имају по две, па и више од две хиљаде чланова. Један њихов кооперант не значи ништа на светском тржишту, али две и по хиљаде таквих људи, они су највећа фирма на свету.

Површине под кромпиром у Србији су се последњих година смањиле, иако је цена претходних година била задовољавајућа, каже Вукићевић. По његовим речима, тренутно стање у усевима кромпира је добро и очекује се да производња ове године буде добра, али наше произвођаче и даље гуши неконтролисани увоз кромпира по ценама које не покривају трошкове производње.

Поред тога угрожени су и сами потрошачи који често не знају какав је квалитет кромпира који купују и ког је порекла.

– Имам случајеве које одлично знам да се увози и да не иде у царинско складиштење, већ да  директно са камиона иде на кванташе. Не све сигурно, али један део никакве контроле нема па се онда десило да се пронађу карантински штетне нематоде, па се онда јури где је тај кромпир, онда  тај кромпир нестане, а уствари је продат  и завршио на трпезама у Србији. Највећи је проблем што некоме може да падне на памет да тај кромпир посади и онда може да пренесе ту болест што за Србију велики проблем јер онда не би могли да извозимо кромпир нигде када имамо вишка. Па Европска Унија не ради то случајно или из неког ината да не дозвољава извоз тим земљама које имају проблема са нематодама и то не држе под контролом. Шта некога на кванташу кошта да тамо стави натпис да продаје ивањички, драгачевски или голијски. То је велики проблем јер се могу пренети болести које могу десетковати нашу производњу. Из тог разлога ја  апелујем да се тај кромпир царински ускладишти, да се прописно третира код увоза као и свака друга роба која мора да се штити фитосанитарно, наводи Вукићевић.

Поделите вести

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *