AGROSAVETNIK, 29. novembar 2020.

AGROSAVETNIK, 29. novembar 2020.

„Velika većina potrošača gleda samo cenu, ne i krajnju vrednost i kvalitet proizvoda, kao ni da li je taj proizvod uvozni ili je lokalnog porekla. To je sve zanemareno, gleda se samo cena. A često se dešava, iako nije pravilo, da je uvozni proizvod dosta jeftiniji ali i nekvalitetniji od našeg lokalnog proizvoda“

0
Polo

Krajem oktobra održana je poslednja u nizu radionica u okviru projekta „Budućnost srpske industrije hrane” u organizaciji Asocijacije za promociju srpske hrane, a bila je namenjena mladim proizvođačima hrane sa područja Čačka. Na radionici se govorilo o mladima u poljoprivredi, njihovoj zastupljenosti u poljoprivrednoj proizvodnji i njihovom stavu prema karijeri u ovoj industriji. Jedan od govornika bio je dvadesetčetvorogodišnji Boško Jovanović, predstavnik porodične firme „Polo” iz Čačka, inače student Poljoprivrednog fakulteta na smeru prehrambena tehnologija.

Naziv radionice je bio „Mladi, poljoprivreda – ima li ljubavi?“. Mi smo pokušali da damo odgovor na to pitanje. Sagovornici su bili prof. Viktor Nedović sa Poljoprivrednog fakulteta i gospodin iz Agencije koja je radila istraživanje u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini o stavu mladih prema poljoprivredi i prehrambenoj industriji. Anketa je pokazala da mladi u svim državama imaju iste probleme bez obzira na to što je, na primer, Hrvatska u Evropskoj uniji i ima veći pristup fondovima i veću pomoć kako države tako i Evropske unije. Ispostavilo se da su problemi isti – pojavljuje se malo tržište needukovanih potrošača u pogledu kvalitetne hrane i onoga što ona nosi sa sobom. Velika većina potrošača gleda samo cenu, ne vidi krajnju vrednost proizvoda u pogledu kvaliteta i zdrave ishrane. Ne gleda da li je to roba domaćeg, prvenstveno lokalnog porekla, ili je uvozna roba. To je sve zanemareno, gleda se samo cena. Ono što je bitno je da mali proizvođači mogu da opstanu tako što će na lokalnom tržištu plasirati svoje proizvode. Ali taj segment nije vidljiv. Tu sliku kod potrošača su stvorili veliki trgovinski lanci, a nije uvek pravilo ali se češće dešava da je jedan uvozni proizvod dosta jeftiniji ali i nekvalitetniji od našeg lokalnog proizvoda, objašnjava Jovanović.

Na radionici je bilo reči i o naslednicima poljoprivrednih gazdinstava i njihovoj budućnosti na tržištu. Naš sagovornik kaže da, iako u javnosti ne vlada takvo mišljenje, veliki broj mladih želi da se bavi poljoprivredom ili preradom hrane.

– Ja sam stekao takav utisak možda i zato što studiram prehrambene tehnologije i što sam upoznao veliki broj mladih koji imaju pozitivnu energiju po tom pitanju i koji se, pogotovu u našem kraju, uključuju u rad na poljoprivrednim gazdinstvima svojih roditelja. Dosta njih pokreće svoju proizvodnju ili svoju preradu. To o čemu smo pričali, da ljudi ne cene lokalni proizvod, polako se menja. Evo i primer, kada je počela ova epidemiološka situacija sve više ljudi se okrenulo lokalnim dobavljačima jer su bile zatvorene granice. Tako da će se situacija menjati, ne tako brzo, ali će postepeno biti veća svest potrošača u pogledu zdravije i kvalitetnije hrane.

Šta mlade motiviše da ostanu na selu i nastave posao svojih očeva i dedova, odnosno da očuvaju porodičnu tradiciju?

– Veliki broj njih motiviše mirniji i smireniji život na selu. Uglavnom, tamo gde pokrenu svoju proizvodnju oni će tu i živeti. Određeni broj mladih želi takav život, sporiji život na selu. Oni koji ulaze tamo gde su roditelji već u proizvodnji, odnosno koji nastavljaju taj posao, imaju dobre temelje da nastave dalje. To su obično „zdrava“ gazdinstva koja stvaraju dohodak i koja žive samo od poljoprivrede. Snašli su se na tržištu, našli su dobre kupce, imaju dobru opremu i mehanizaciju, dosta su ulagali prethodnih godina. Mislim da su to dva razloga zašto mladi ili ulaze sami u tu priču, ili nastavljaju porodičnu tradiciju.

Jovanović kaže da podrška na državnom i lokalnom nivou postoji, ali da je nedovoljna. Smatra da je potrebno više motivisanja i usmeravanja mladih proizvođača, kako bi se odlučili za karijeru u ovoj oblasti.

– Potrebno je usmeravati mlade na fondove, na ustanove koje im mogu pružiti ne samo finansijsku, već i mentorsku podršku. Evidentno je da podrške države ima, ali mora biti dosta veća da bi se to podiglo na viši nivo i da ti proizvodi ne budu samo konkurentni na lokalnom i državnom nivou, već i na izvoznim tržištima.

Naš sagovornik ističe da je veoma važno raditi na brendiranju proizvoda i zaštiti oznake geografskog porekla, a da čačanski proizvođači svakako imaju šta da ponude.

– Poljoprivredna gazdinstva moraju brendirati svoje proizvode. Dakle nije bitno samo da se jabuka proda, već i da ta jabuka nosi oznaku čačanskog kraja kako bi krajnji potrošač na polici prepoznao da je to ta jabuka, tog kvaliteta, pa da sutra ponovo kupi tu jabuku tog kvaliteta. Evidentno je da je neophodno brendiranje. Kod izvoza je jako bitna zaštita geografskog porekla. U čačanskom kraju ima par poljoprivrednih proizvoda kojima treba zaštita geografskog porekla –  kao što je šljiva, jabuka i neki drugi proizvodi. To je neophodno kod izvoza. Mislim da ima dosta sela u čačanskom selu koja imaju takve kulture. Dosta je dobrih primera u našem kraju, a svako od proizvođača je u svojoj oblasti, ima svoju kulturu, bilo da je to voće ili povrće, ali svakako ima dosta dobrih primera.

Polo

Firma „Polo“ je sa radom počela 1991. godine a prvi proizvod je bilo sirće Kisko koje je i postalo brend ove porodične firme. Nakon 10 godina počeli su sa preradom povrća i voća, a danas u svom asortimanu imaju sve vrste zimnica, džemova, sokova, pasterizovanog povrća i drugih proizvoda. Voće i povrće nabavljaju uglavnom u čačanskom kraju, određen procenat u Vojvodini ali to je manji deo, a najviše su bazirani na lokalne sirovine i lokalne dobavljače, kaže Jovanović.

– Firma „Polo“ još uvek nema proizvod sa oznakom zaštićenog geografskog porekla, ali radimo na tome. To mora da krene od primarnog poljoprivrednog proizvoda, ako je to, na primer čačanska šljiva, na etiketi džema treba da stoji da je to džem od čačanske šljive koja bi bila zaštićena. Dakle, neophodno je krenuti od primarnog proizvoda da bi se to pokazalo na gotovom odnosno prerađenom proizvodu.

Proizvodi firme „Polo“ najviše se plasiraju u Zapadnoj Srbiji i u Beogradu, ali su pronašli svoje mesto i na tržištu van Srbije. Pored nekoliko evropskih zemalja, pokrivena su tržišta u Americi, Kanadi i  Australiji, a po prvi put za 30 godina postojanja sprema se i izvoz u Rusku Federaciju.

– To su uglavnom džemovi – šljiva, kajsija i šipurak, kao i slatko od višanja. Bilo je dosta napornije i neizvesnije odraditi sve to u ovoj godini, ali bilo je dobro osim u Horeca sektoru, odnosno u slučaju restorana u kojima prodaje ili nije bilo ili je ona smanjena, kao što je to sada slučaj. Tu se oslanjamo na naše distributere koji se bave širenjem tržišta izvan Srbije, planove imamo i videćemo šta će se dešavati dalje, kaže Boško Jovanović.

PODELI

POSTAVI ODGOVOR