Крајем октобра одржана је последња у низу радионица у оквиру пројекта „Будућност српске индустрије хране” у организацији Асоцијације за промоцију српске хране, а била је намењена младим произвођачима хране са подручја Чачка. На радионици се говорило о младима у пољопривреди, њиховој заступљености у пољопривредној производњи и њиховом ставу према каријери у овој индустрији. Један од говорника био је двадесетчетворогодишњи Бошко Јовановић, представник породичне фирме „Поло” из Чачка, иначе студент Пољопривредног факултета на смеру прехрамбена технологија.
– Назив радионице је био „Млади, пољопривреда – има ли љубави?“. Ми смо покушали да дамо одговор на то питање. Саговорници су били проф. Виктор Недовић са Пољопривредног факултета и господин из Агенције која је радила истраживање у Србији, Хрватској и Босни и Херцеговини о ставу младих према пољопривреди и прехрамбеној индустрији. Анкета је показала да млади у свим државама имају исте проблеме без обзира на то што је, на пример, Хрватска у Европској унији и има већи приступ фондовима и већу помоћ како државе тако и Европске уније. Испоставило се да су проблеми исти – појављује се мало тржиште неедукованих потрошача у погледу квалитетне хране и онога што она носи са собом. Велика већина потрошача гледа само цену, не види крајњу вредност производа у погледу квалитета и здраве исхране. Не гледа да ли је то роба домаћег, првенствено локалног порекла, или је увозна роба. То је све занемарено, гледа се само цена. Оно што је битно је да мали произвођачи могу да опстану тако што ће на локалном тржишту пласирати своје производе. Али тај сегмент није видљив. Ту слику код потрошача су створили велики трговински ланци, а није увек правило али се чешће дешава да је један увозни производ доста јефтинији али и неквалитетнији од нашег локалног производа, објашњава Јовановић.
На радионици је било речи и о наследницима пољопривредних газдинстава и њиховој будућности на тржишту. Наш саговорник каже да, иако у јавности не влада такво мишљење, велики број младих жели да се бави пољопривредом или прерадом хране.
– Ја сам стекао такав утисак можда и зато што студирам прехрамбене технологије и што сам упознао велики број младих који имају позитивну енергију по том питању и који се, поготову у нашем крају, укључују у рад на пољопривредним газдинствима својих родитеља. Доста њих покреће своју производњу или своју прераду. То о чему смо причали, да људи не цене локални производ, полако се мења. Ево и пример, када је почела ова епидемиолошка ситуација све више људи се окренуло локалним добављачима јер су биле затворене границе. Тако да ће се ситуација мењати, не тако брзо, али ће постепено бити већа свест потрошача у погледу здравије и квалитетније хране.
Шта младе мотивише да остану на селу и наставе посао својих очева и дедова, односно да очувају породичну традицију?
– Велики број њих мотивише мирнији и смиренији живот на селу. Углавном, тамо где покрену своју производњу они ће ту и живети. Одређени број младих жели такав живот, спорији живот на селу. Они који улазе тамо где су родитељи већ у производњи, односно који настављају тај посао, имају добре темеље да наставе даље. То су обично „здрава“ газдинства која стварају доходак и која живе само од пољопривреде. Снашли су се на тржишту, нашли су добре купце, имају добру опрему и механизацију, доста су улагали претходних година. Мислим да су то два разлога зашто млади или улазе сами у ту причу, или настављају породичну традицију.
Јовановић каже да подршка на државном и локалном нивоу постоји, али да је недовољна. Сматра да је потребно више мотивисања и усмеравања младих произвођача, како би се одлучили за каријеру у овој области.
– Потребно је усмеравати младе на фондове, на установе које им могу пружити не само финансијску, већ и менторску подршку. Евидентно је да подршке државе има, али мора бити доста већа да би се то подигло на виши ниво и да ти производи не буду само конкурентни на локалном и државном нивоу, већ и на извозним тржиштима.
Наш саговорник истиче да је веома важно радити на брендирању производа и заштити ознаке географског порекла, а да чачански произвођачи свакако имају шта да понуде.
– Пољопривредна газдинства морају брендирати своје производе. Дакле није битно само да се јабука прода, већ и да та јабука носи ознаку чачанског краја како би крајњи потрошач на полици препознао да је то та јабука, тог квалитета, па да сутра поново купи ту јабуку тог квалитета. Евидентно је да је неопходно брендирање. Код извоза је јако битна заштита географског порекла. У чачанском крају има пар пољопривредних производа којима треба заштита географског порекла – као што је шљива, јабука и неки други производи. То је неопходно код извоза. Мислим да има доста села у чачанском селу која имају такве културе. Доста је добрих примера у нашем крају, а свако од произвођача је у својој области, има своју културу, било да је то воће или поврће, али свакако има доста добрих примера.
Фирма „Поло“ је са радом почела 1991. године а први производ је било сирће Киско које је и постало бренд ове породичне фирме. Након 10 година почели су са прерадом поврћа и воћа, а данас у свом асортиману имају све врсте зимница, џемова, сокова, пастеризованог поврћа и других производа. Воће и поврће набављају углавном у чачанском крају, одређен проценат у Војводини али то је мањи део, а највише су базирани на локалне сировине и локалне добављаче, каже Јовановић.
– Фирма „Поло“ још увек нема производ са ознаком заштићеног географског порекла, али радимо на томе. То мора да крене од примарног пољопривредног производа, ако је то, на пример чачанска шљива, на етикети џема треба да стоји да је то џем од чачанске шљиве која би била заштићена. Дакле, неопходно је кренути од примарног производа да би се то показало на готовом односно прерађеном производу.
Производи фирме „Поло“ највише се пласирају у Западној Србији и у Београду, али су пронашли своје место и на тржишту ван Србије. Поред неколико европских земаља, покривена су тржишта у Америци, Канади и Аустралији, а по први пут за 30 година постојања спрема се и извоз у Руску Федерацију.
– То су углавном џемови – шљива, кајсија и шипурак, као и слатко од вишања. Било је доста напорније и неизвесније одрадити све то у овој години, али било је добро осим у Хореца сектору, односно у случају ресторана у којима продаје или није било или је она смањена, као што је то сада случај. Ту се ослањамо на наше дистрибутере који се баве ширењем тржишта изван Србије, планове имамо и видећемо шта ће се дешавати даље, каже Бошко Јовановић.
