У оквиру „Карусел” фестивала амбијенталне и етно музике који је јуче почео у Чачку, а који је посвећен македонској традиционалној, али и савременој музици, вечерас ће у Културном центру наступити велико име уметничке музике на хармоници, Чачанин Бобан Бјелић.
Најављујући свој вечерашњи наступ, у изјави за Радио Џенарику, Бјелић каже да ће у првом делу концерта на репертоару бити дела са његовог пројекта под називом „Слике са Балкана за соло хармонику”, а након тога ће по први пут са пијанисткињом Маријом Ђукић извести танго за двоје, познатог аргентинског композитора Астора Пјацоле.
– У првом делу програма, соло хармонику ћу свирати неких 25 минута до пола сата и то своје композиције. Тако је програм конципиран. А у другом делу ћу наступити са нашом познатом пијанисткињом Маријом Ђукић, професорком на Београдској музичкој академији која, између осталог, има и неколико талентованих студенткиња из Чачка. Свираћемо танго музику Астора Пјацоле, овог пута у аранжману само за хармонику и клавир, тако да је други део интересантан и популаран за публику. Ја сам радио аранжмане, а публика ће чути како ће то звучати. Мислили само да радимо мешовит програм, не само Пјацолу, али на крају смо ипак одлучили да је Пјацолин танго права прича. Ићи ћемо од раног париског танга Пјацоле, какви су били они традиционални, па до каснијег реформаторског односно tanga nuevo, или новог танга како га је он назвао. Сада ћемо први пут извести танго Пјацоле за двоје, који сам свирао у ансамблима за пет људи, а овај пут смо радили специјалне аранжмане за клавир и хармонику.
Одрастајући у граду кошарке где се као млад дружио са легендама овог спорта, међу којима је и Жељко Обрадовић од кога је, како каже, добио прве часове из баскета, Бјелић наводи да је, поред хармонике, баскет био главна преокупација током његовог одрастања. Саговорника смо питали како се осећа када наступа пред публиком из свог родног града.
– То је за мене највеће задовољство јер се враћам у град свог детињства. Ту ће бити много мојих пријатеља. Искрено, могу рећи да су ми то најдражи концерти у животу. Ту ће бити и моји родитељи, али и другари са којима сам некада давно играо баскет. Као млад сам почео да свирам хармонику, а знали су ме у граду јер сам већ тада имао успехе и ишао у музичку школу у Чачку. А како су тада сви другари из основне школе тренирали кошарку, углавном у „Желу”, и ја сам морао да узмем лопту и да кренем да играм баскет. То је била најважнија ствар тада у Чачку. А морам сада да кажем да сам имао изузетну срећу да ме је један од мојих првих комшија, наш чувени и генијални Жељко Обрадовић на чијој смо се тераси окупљали и где сам ја понекад свирао, често позивао да идем са њим на полигон. Тако да сам те прве тренерске часове од њега добио.
