Škola za osnovno i srednje obrazovanje „1. novembar” u Čačku počela je sa radom davne 1974. godine kao osnovna škola za decu lako mentalno ometenu u razvoju, a od 1997. godine prerasla je u Školu za osnovno i srednje obrazovanje.
Od pripremnog predškolskog programa, preko osnovnog i srednjeg obrazovanja, kao i dodatne podrške deci sa svim vrstama smetnji u razvoju, iz celog Moravičkog okruga, ova škola raspolaže obučenim i posvećenim kadrom koji stručno znanje i maksimalne napore ulaže da deci sa smetnjama u razvoju omogući adekvatno obrazovanje, ugodan boravak i prijatnu atmosferu, da njihovu socijalizaciju i uključivanje u društvo učini što lakšim.
A da bi se deca sa smetnjama u razvoju uključila u društvo kao njegovi ravnopravni članovi, potrebno je angažovanje cele zajednice. Potrebno je razumevanje svih nas, ali ne samo kao saosećanje već i kao odgovornost. Jer po završetku školovanja ta deca odrastaju u ljude koji i dalje ostaju među nama – kao naši poznanici, drugari, komšije. I njihov život se nastavlja, ali je problem u tome što im lokalna zajednica još uvek ne nudi optimalne uslove za to, objašnjava Milorad Đondrić, dugogodišnji direktor i profesor u školi „1. novembar“.
Pitanja o kojima niko ne razmišlja…
– Kada roditelji dece sa smetnjama u razvoju ostare, i oni imaju zdravstvenih problema. Da li i dalje mogu da brinu o svojoj deci sa smetnjama u razvoju? Ako ne mogu oni, ko preuzima brigu o njima? To su sve pitanja o kojima niko ne razmišlja. To je nešto na šta i Centar za socijalni rad treba da obrati veću pažnju nego što je do sada činio. Imamo jednu situaciju sa našim bivšim učenikom koji je skoro završio školu. Otac mu je umro, majka nažalost nije psihički izdržala. I šta dalje biva sa njim? Taj dečak se sada prebacuje u neki dom van ove sredine. Znate li šta to znači za takvu osobu kada napusti svoju sredinu? Više nema ni rođaka, ni nastavnika, ni komšije koji će da ga obiđe. A gde je njemu najbolje? Pa najbolje mu je u poznatoj sredini u kojoj je odrastao, tamo gde može neko da ga poseti.
Predlog za izgradnju doma nije naišao na razumevanje nadležnih
– Smatram da pored dnevnog boravka ,,Zračak“, grad treba da ima i dom za lica sa smetnjama u razvoju koja završavaju školu i čiji životni put postaje neizvestan. Dok se gradio „Zračak“ ja sam predlagao da se uz tu ustanovu napravi domski smeštaj jer će neko od te dece neminovno sutra ostati sam, bez roditelja, a možda neće imati ni rođake. Međutim, predlog tada nije naišao na razumevanje. Mislim da je to ogromna greška i da Čačak kao grad treba da ima jedan takav dom. A to je nešto što ću ja nastaviti da predlažem nadležnima u gradu i nadam se da će neko imati sluha za to i u nekom trenutku pokazati razumevanje, navodi Đondrić.
Nedostaje društvena odgovornost
Sistem mora razviti mnogo bolje mehanizme za brigu o licima sa smetnjama u razvoju, a propusta u sistemu je do sada bilo mnogo, kaže Đondrić i dodaje da ni odgovornost pojedinaca, niti saosećanje onih koji mogu da pomognu nisu baš na zavidnom nivou.
– Evo gledam kroz prozor moje kancelarije – tu je jedna zgrada koja je završena, a druga se gradi. Mislim da u Čačku sada ima preko 30 zgrada koje se grade – jedna sa jedne, druga sa druge strane ulice. Svuda se gradi i svuda su kamioni… Smatram da svi oni koji prave zgrade i kojima grad daje dozvole za to treba, ako ništa drugo, da pokažu društvenu odgovornost i da naprave jednu takvu ustanovu za tu decu odnosno te ljude koji sutra ostaju bez roditelja i o kojima nema ko da brine.
