Кажу да је срећног и испуњеног човека лако препознати – одликују га добра енергија, здрав смех и смиреност у погледу. А ако такве особине красе човека који гази већ 10. деценију живота, то вам је сигурна адреса за рецепт дуговечности. На једној таквој адреси, недалеко од центра Чачка, дочекао нас је чика Мишо. Посетили смо га са жељом да нам откључа врата прошлости. Прошлости своје и овог града у којем га бројни и данас познају – из различитих периода, по различитим улогама.
Милорад Мишо Милосављевић – ауто-механичар, возач првог санитета у Чачку, професор, одличан организатор забава и доброг провода, активан возач аутомобила до пре непуних годину дана, пасионирани светски путник… И на све то, прадеда који се спрема да дочека свог четвртог праунука. Дао нам је рецепт за здрав и испуњен живот. Тај рецепт звучи сасвим једноставно: Све се може кад се хоће – рад, преданост послу и породици, добар провод, путовања… А као круна свега, или као предуслов за све – животни сапутник оличен у супрузи као пријатељу и саборцу у свим животним дешавањима.
Звучи једноставно. А да ли нам је то данас и достижно? Да ли су његова времена била златна, а људи као људи остали до данас исти? Или су времена иста, а ми данас усредсређени на неке недостижне циљеве и вођени неким другачијим идеалима? О томе би могло да се дискутује. Оно о чему нема дискусије јесте чињеница да смо, захваљујући овом једноставном рецепту, за саговорника имали бритког и речитог 93-годишњака ведрог духа, који је младалачком непогрешивошћу из сећања извлачио датуме, људе, догађаје…
Рођен је у Косјерићу, 8. децембра 1930. године. Петоро деце у породици Милосављевић хранила је једна плата. Док је отац Радован радио на железници као пружни радник и кући долазио кад је то посао дозвољавао, с времена на време, мајка Анка неговала је и одгајала четири ћерке и сина.
– Отац мој Радован запослио се на железници у 28. години. Радио је пуних 35 година, 37 је био у пензији, а доживео је 100-ту! Након првог запослења у Косјерићу, где је радио као пружни радник, 1931. године распоређују га у Чачак где је најпре био кочничар, затим кондуктер на релацији Београд-Чачак и Чачак-Сарајево, а касније и канцеларијски службеник на железници. Како мајка није желела да остане сама на селу са децом, исте године у Чачак прелази цела породица. Први разред тек изграђене Основне школе „Степа Степановић” уписао сам 1937, а четири године касније и Гимназију. Време окупације је било тешко јер је само отац радио. Издржавали смо се захваљујући томе што је купио две козе, свињу и десетак кокошака које је мајка хранила, па смо нас петоро деце имали шта да једемо. Када сам био у III разреду Гимназије, уда ми се старија сестра, а зет је имао ауто-механичарску радионицу. И он каже мом оцу: „Доведи га код мене на занат. За две до две и по године долази до парчета хлеба да може да ти помогне, да те издржава”. И тако ме, мимо моје воље, изведу из III разреда Гимназије. Завршим за ауто-механичара 1948. године, иако до тада нисам видео ни двоја кола. Тих ’40-их било их је само неколико у Чачку. Запослим се у предузећу „Градња-Каблар”, познатом под претходним називом „Грапоч”, на месту данашњег СУП-а, и код њих сам радио до војске.
Возачка дозвола као „карта за живот”
Поред занатске дипломе, година 1948. донела му је и нешто захваљујући чему ће, како каже, у животу добити све. Та „карта за живот” је била возачка дозвола!
– Да ми није било возачке дозволе, не бих се добро запослио, а ни лепо оженио, не бих обишао цео свет, не бих 30 пута био у Америци…Као ауто-механичар, са 17 и по година, имао сам право да полажем возачки испит. Тих година готово да није било возила у Чачку. Ретко ко је имао путнички аутомобил. Било је теретних возила за транспорт робе, а тада смо и полагали на теретном аутомобилу за добијање возачке дозволе. И нећете веровати, возио сам свега 100 метара и положио. Типовање је било слично као данас. Што се тиче вожње, полагало се на теретном аутомобилу, пуна каросерија, нас 15-ак. Возио се један круг – од СУП-а, преко моста на Морави, до споменика Танаску Рајићу и назад. Сви смо имали исту маршруту. Мени се задесило да возим од СУП-а до моста, премда сам тада већ знао добро да возим јер сам као ауто-механичар возио кола која бих испробавао. Возачки испит сам положио 15.6.1948. године. Пуних 75 година сам имао возачку дозволу. Последња ми је истекла у јуну 2023. године, али решио сам да је више не продужавам, иако сам сигуран да бих добио продужење, најмање на годину дана, а можда и две. Али ту одлуку сам донео сам, нико није утицао на мене. Јер данас имате омладину која вози доста брзо и несавесно и шта год да би се десило, рекли би „Чича је крив. Шта ће он за воланом са 93 године”. И сигурно би било тако, закључује Милосављевић.
Исте године, 1948, у Чачку се оснива грађевинско предузеће „Ратко Митровић”, па Милорад прелази код њих да ради као ауто-механичар. Године 1950. одлази у војску у Словенију, где служи пуна 24 месеца. По повратку из војске враћа на посао у „Ратко Митровић”, а 1953. почиње да ради у „Ремонтном заводу“ и ту остаје годину дана.
Од ауто-механичара до возача првог санитета у Чачку
Свој први стални посао Милорад добија захваљујући оцу и његовим познанствима, а испоставиће се да је, у свему, кључна била возачка дозвола!
– Као што и данас стално причају „партија га запошљава…”, тако је веза увек било. Али везе и протекције су се некада заснивале на познанствима и пријатељствима. Мене је запослио отац преко Михаила Бошковића, тадашњег управника Медицинског центра који му је био пријатељ. Бошковићев син Драган, својевремено познати чачански хирург, и Бошковићева ћерка, тих година су студирали медицину у Београду. Како је мој отац био кондуктер у возу на релацији Чачак-Београд, редовно им је носио пакете које су им слали од куће. Те 1954. године, Медицински центар у Чачку је требало да добије прво санитетско возило. И пита управник Бошковић мога оца: „Има ли онај твој возачку дозволу?”. Отац му потврди да имам. „Добијамо санитет, први у Чачку, и то само један. Расписаћемо конкурс, а он нека се јави”. Тако је и било. Конкурисало је нас 5-6, а ја сам примљен. Чим је веза добра…” прича Милорад кроз смех и додаје: „Док је света и века, биће и протекције. И то није ништа необично”.
Посао возача санитета при Медицинском центру није био превише напоран, јер тих година и није било много посла. Милорад одлучује да слободно време посвети школовању, па 1955. уписује мајсторску школу. Исте године упознаје и своју будућу супругу, Мирјану Обрадовић, са којом се венчава 1956. и у дугогодишњем браку добија две ћерке.
– Пошто сам као возач санитета имао задужење и да превозим лекаре на посао и на састанке у околна места, једном приликом сам возио шефа Зубне амбуланте Чачак на пословни ручак у Лучане. Домаћица на том ручку је била сестра од тетке моје будуће супруге Мирјане, коју сам том приликом први пут упознао. Плавуша, лепотица, висока… Када сам је угледао први пут, то је било готово. Тада је почело, а трајало је 61 годину.
Искуства са терена возача првог санитета у граду умногоме се разликују од данашњих искустава. Први санитет се битно разликовао од данашњег, али су и улоге возача санитета биле другачије него данас. Први санитет у Чачку био је оскудан џип, без пратеће медицинске опреме, присећа се саговорник.
– Прво санитетско возило у Чачку био је џип Вилис (Willys), који је имао само носила и столицу за возача и пратиоца. Ништа друго. Носила убацимо на патос и то је то. Касније су долазила модернија возила. Тај некадашњи санитет се не може поредити са данашњим који је права покретна болница на точковима. Имао сам чак и прилику да видим, када сам у Америци оперисао жуч, санитет у којем нема шта нема. Могу да те оперишу у њему. Прикључци на све стране. Тога данас има и код нас, иако можда није тог нивоа као у Америци, али сигурно се не може поредити са некадашњим санитетским возилом које сам ја возио.
Са места возача санитета у Медицинском центру, Милорад прелази на место возача санитета у чачанској Болници.
– Санитет сам у Медицинском центру возио шест година. Како се касније проширивао посао, Медицински центар је набављао већи број аутомобила и запошљавао више возача. Покојни доктор Фрањо Херцог, тадашњи директор чачанске Болнице, познавао ме је и заволео као доброг мајстора, јер сам у то време свим докторима одржавао аутомобиле, па су ме по томе знали. Херцог ми једном приликом каже: „Пређи код мене у Болницу. У Медицинском центру сада има доста возача и велика је гужва”. Ја га послушам и пређем у Болницу. Болеснике сам возио по Чачку, по свим чачанским селима, али и до Београда, на бројне клинике. Покојни доктор Аћимовић, некада чувени чачански гинеколог, имао је обичај да дȃ санитет да се породиља одвезе кући ако је живела у неком селу ван Чачка. Те вожње санитетом увек су се завршавале уз радост и чашћавање. Моја плата је у то време износила 12.400 динара, пуних пет година, није се повећавала. То је била осредња плата. А кад одвезем породиљу у село они ме часте, готово у вредности пола плате. Бакшише су давали и пратиоци болесника које сам возио у Београд. Захваљујући тим бакшишма и одржавању аутомобила чачанским лекарима, а уз редовну плату возача санитета, успео сам да финансирам изградњу куће у Чачку. Таква су времена била некада.
Анегдоте из тог времена су бројне, каже Милорад Милосављевић. А због ситуација у којима се, на самом почетку каријере возача санитета сусретао са тешким случајевима, био је решен да напусти посао.
– Те године кад сам се запослио, у почетку је све ишло фино. Међутим, једног дана позову из једног столарског предузећа у Љубићу. Тестера на циркулару је пукла и раднику који је на њему радио одсекла пола вилице. По пацијента сам отишао сȃм, јер нису послали болничара са возилом како је то обично био случај. Не знам како смо успели повређеног човека да ставимо у кола. Одвезао сам га у болницу, а по повратку сам отишао право код директора и рекао му: „Ево вама и кола и кључеви, ја да возим више не могу. Како да возим кад човек крвари.” Он каже: „Мишо, то сад тако кажеш, а после ћеш видети. Он крвари, а ти не реагујеш. Навићи ћеш се”. Тако је и било. На овом послу је било бројних анегдота. Не само оних везаних за тешке трауме, већ је било и радосних, као рецимо порођаја у колима…Мајка коју сам возио на порођај родила је сина којем сам после много година био разредни старешина у Машинској школи. И заиста је тако како кажу. Живот вас ставља у различите ситуације, а жив човек се на све навикне, каже Милосављевић кроз смех.
Од возача до професора
Године 1952. у Чачку је организована Школа ученика у индустрији и занатству, а 1966. године прерасла је у Металски центар са практичном обуком, који добија назив „Бранко Милошевић-Металац”. Када је школа расписала конкурс за наставнике практичне наставе, Милорад је конкурисао јер је већ имао мајсторску школу која је у то време била у рангу више школе. Вођен упорношћу и девизом „Све се може кад се хоће”, Милорад бива примљен и на факултет и за две године завршава Вишу педагошку школу, а потом и други степен, што је подразумевало у то време и диплому Педагошко-машинског факултета.
– Почне да се ради Металски центар у Чачку – школа која је касније прерасла у Машинску и Техничку школу. Ја сам се познавао са тадашњим директором школе Лучићем и он ме позове да пређем код њих за наставника практичне наставе јер је моја диплома мајсторске школе у то време била призната у рангу више школе. Не само моја, већ и диплома нас четворице који смо примљени када се школа отворила. А директор Лучић, као и скоро сви предавачи у тадашњем Металском центру, претходно су завршили школу за професоре у Ријеци. На Лучићево инсистирање и наговор, а жељан новог знања, одем у Ријеку и упишем школу за наставника. Али наставим и даље радим као возач. Настава је била организована тако да се по 40 дана слушао семестар. Био сам на предавањима осам пута по 40 дана док сам завршио школу за наставника. Четири семестра сам завршио за 18 месеци, међу првима од старији, а наравно ту је било и омладине. Годину дана сам паузирао, а Лучић ме пита: „А што не завршиш факултет за професора, кад си већ дотле дошао?” Ја га послушам, упишем факултет, завршим за професора машинства и дођем у Чачак у Машинску школу да предајем. Ту сам остао до пензије. А на почетку сваке школске године написао бих на табли следеће: „Све се може кад се хоће, а пример сам вам ја – од ауто-механичара, преко шофера, до професора машинства”.
Статус професора некада и данас битно се разликује, објашњава саговорник. Ђаци су некада гајили страхопоштовање према професорима, гледали су их и као педагоге и као родитеље. Знао се ред, а ценили су се рад и дисциплина.
– Није могло да се деси да уђем у разред а да клупе не буду „под конац”. Као у војсци. Али сам свима чинио, сваког сам саслушао и помагао сам им. Нико у одељењу у којем сам ја био разредни старешина због мене није морао да понавља. Било је математичара који тада су обарали, чак ни преко везе није могао разред да се прође. Имао сам и мангупе у разреду, али све се завршавало уз лепу реч и поштовање.
Време лепих путовања и доброг дружења
На месту професора машинства у Машинској школи Милорад Милосављевић је провео готово 30 година – од тренутка када се први пут запослио, до пензије. То је било време колективних дружења, великих прослава и путовања широм бивше Југославије, али и иностранства. Како је радионица школе самостално приходовала, наставни кадар није морао да размишља о томе да ли им и колико буђелар дозвољава да се „протегну и опусте” на заједничком пропутовању, присећа се саговорник.
– Ништа се није могло организовати без Јеле Војиновић која је била шеф рачуноводства, професора француског језика Љиље Бојовић и мене који сам био не само теоретичар и професор, већ и човек из праксе. Нас троје смо организовали све прославе у школи и сва путовања. Имали смо добру радионицу у школи где се доста новца зарађивало, па смо од тога плаћали путовања – за Беч, по целој Италији, по целој бившој Југославији неколико пута. Нико од професора ништа није плаћао. А и прославе разноразне смо имали у школи. То је било време лепих путовања и доброг дружења.
Тромесечни рад у Америци донео му је „рено 16”, али и сазнање да је живот лакши и лепши у Чачку
У потрази за неким бољим сутра, а захваљујући томе што су родитељи супруге Мирјане живели и радили у Америци, Милорад је опробао срећу и преко океана. То је кратко трајало јер је, како каже, схватио да га је бољи живот ипак чекао у Чачку. А млађим генерацијама данас поручује да не буду у заблуди, јер се у Америци долари не скупљају на улици.
– Године 1970. први пут одлазим са породицом у Чикаго током летњег распуста. Тада сам имао слободно јер сам радио у школи. Пашеног ме је запослио код једног дилера који је поправљао и продавао европске аутомобиле. Проблем је било моје непознавање енглеског језика. Послодавац је мојим радом био презадовољан, поручио је мом пашеногу да би требало да научим енглески, јер планира да ме унапреди у пословођу. Међутим, супруга Мирјана је за то време била приморана да сама остаје код куће са децом, спремајући за све нас који смо радили. Ни мени није било лако. Напорно сам радио девет сати и након тога сам могао само да одем право у кревет, на спавање… Стога смо, ипак, решили да се вратимо у Чачак, јер смо сматрали да је живот тамо много лакши. У Чачку смо већ имали солидне послове. Ја сам радио у школи, а супруга Мирјана у Медицинском центру. Током та три месеца рада у Америци, зарадио сам довољно да купим аутомобил „рено 16”, захваљујући томе што смо становали код Мирјаниних родитеља па нисмо готово ништа плаћали, већ смо штедели, а и они су нас новчано помагали. Тако се завршио мој покушај дугорочнијег запослења у иностранству.
Свестраност и ширина духа као основа за квалитетан живот
Животни пут Милорада Милосављевића обележио је вредан рад, али и ширина духа коју је наследио од оца Радована који је дочекао 100-ту доброг здравља, а који се својевремено водио као најстарији житељ Чачка и Моравичког округа. Свој даљи живот Милорад је надоградио путујући са супругом Мирјаном широм света. Са породицама Мирјаниних сестара, које су се 1962. преселиле у Чикаго код родитеља, обишли су свет уздуж и попреко! Породична камповања по целој бившој Југославији, дуж Јадранске и Азурне обале, али и путовања крузерима за која Милорад каже да су последњи вид туризма, прича су за себе и материјал за путописе… Сва путешествија саговорник је уредно бележио у свој дневник, који би једног дана могао постати и својеврсно сведочанство дугог и испуњеног живота. Како каже, на интернету и друштвеним мрежама се добро сналази, бар онолико колико му је потребно, па је сва прилика да ће тај дневник ускоро и угледати светлост дана….
Пензионерски дани
Супруга Мирјана Милосављевић преминула је 2017. године. Милорад и даље живи у њиховој породичној кући где окупља најужу породицу и фамилију, уживајући у дружењима са унуцима и праунуцима. И даље је активан колико му то, како каже, ноге дозвољавају, јер почеле су „да га издају”. Деца и унуци га редовно посећују и старају се о томе да му ништа не недостаје. Али, ипак, после 75 година активне вожње, остаје жал за аутомобилом који му је омогућавао извесну самосталност.
– Моје две ћерке су нешто што човек може само да пожели. Сваки дан су ту, шта год да треба. Али воља је нешто друго. Док сам возио кола до прошлог лета, имао сам обичај да одем до Мораве, поседим са неким од пријатеља уз кафу и ракију, па се вратим, па одем у набавку… Али сад је дошло време да све иде преко ћерки и унука. Аутомобил више не возим, поклонио сам га унуци и зету. Што се мене лично тиче, најважније је да су сви живи и здрави, а сутра да одем код моје Мирјане, не бих жалио. Али нећу још…”
И неће још…Треба дочекати четвртог праунука и сачекати да они старији још мало поодрасту да чују приче о свом пореклу. Да сазнају како се живело и радило некад, да усвоје неке традиционалне вредности. Још је много прича које треба испричати и много лекција из прошлости које треба усвојити…А ако је судити по генетици, Милорад Мишо Милосављевић има пред собом још много година…Ми му желимо добро здравље на том путу…Желимо му да задржи бриткост, добро расположење и исти онај осмех са којим нас је дочекао и испратио.
