Последње предавање у оквиру програма „Слобода или ништа”, које чачански Народни музеј организује кроз пројекат „Чачак – Национална престоница културе 2023”, биће посвећено сликарском сазревању Надежде Петровић.
Одржаће се у четвртак 14. марта са почетком у 19 часова у Галерији Народног музеја у Чачку.
Плодоносна сликарка је за собом оставила богат опус дела, али је остала упамћена и као пожртвована Српкиња која је много урадила за сопствени народ, рекла је Делфина Рајић, историчар уметности и директор чачанског Музеја, најављујући сутрашње предавање.
– Надежда се родила у Чачку 1873. године. Њени родитељи Димитрије и Милева били су учитељи у Чачку од 1869. до 1879. и Краљеву од 1879. до 1884. године. Обоје су одлично познавали историју, књижевност и сликарство. Надежда је даровитост наследила од оца који се сликарски образовао код Стеве Тодоровића, али и од деде по мајци, учитеља који је помало сликао. Ипак, први ју је цртању подучавао ујак Светозар Зорић, професор Велике школе у Београду и сликар, пре свега акварелиста. Уз редовно школовање учила је сликарство код Ђорђа Крстића, угледног сликара и иконописца, наставника у београдским средњим школам и на Богословији, представника реализма и симболизма у српској уметности. Положила је испит и запослила се 1892. године као учитељица цртања у Вишој женској школи у којој је претходне године матурирала.
Надежда Петровић је наставила да стиче ликовно образовање код Ђорђа Крстића, убрзо као прва ученица од 1896. до 1897. године у тек отвореној сликарској и цртачкој школи Кирила Кутлика, коначно и у Минхену у приватној сликарској школи Антона Ажбеа од 1898. до 1901, а затим код Јулијуса Екстера и Ангела Јанка 1902. јер тамошња академија није имала женско одељење.
– Излагала је самостално и на свим најважнијим ликовним смотрама у Србији и свету, почевши од прве Југословенске уметничке изложбе 1904. године до светске изложбе у Риму и престижним салонима у Паризу 1910. и 1912. Била је члан Друштва српских уметника „Лада 0148 од 1904. до 1906. и Српског уметничког удружења 1907. Организовала је рад Југословенске уметничке колоније 1905. године и две године касније приредила изложбу њених чланова у Народном музеју. Као први секретар Кола српских сестара 1903. носила је помоћ у Македонију и Стару Србију, тада под Турском окупацијом. Предводила је протесте против анексије Босне и Херцеговине 1908. и учествовала у Балканским ратовима од 1912. до 1913. године. Добила је Орден Светог Саве IV степена 1904. године и међу првима новоустановљену Медаљу за ревносну службу, Орден за храброст и Црвени крст 1913. године. Као добровољна болничарка у Првом светском рату разболела се од тифуса и умрла у Војној болници у Ваљеву 3. априла 1915. године. За собом је оставила скоро 300 уља, темпера, неколико акварела и око стотину скица, студија и крокија…
О Надежди Петровић ће говорити др Игор Борозан, професор на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета Универзитета у Београду.
