У суботу 25. фебруара навршавају се три деценије од смрти Мирослава Мила Мојсиловића – нашег суграђанина, познатог новинара „Чачанског гласа”, публицисте и књижевника, а надасве верног хроничара Чачка који је у својим делима оставио детаље из живота старих Чачана, описао њихову свакодневицу, њихове особености и локални дух града и његових житеља….
У знак сећања на Мила Мојсиловића, из пера његовог дугогодишњег колеге и пријатеља, Миладина Вукосављевића, проистекла је прича о човеку који је припадао плејади знаменитих новинара који су се узнели на сам врх локалног и српског новинарства, али пре свега о човеку који није признавао пролазност и заборав, који је говорио да „сећања имају снагу живота“!…
Пише: Миладин Вукосављевић
САМО ЈЕ ЈЕДАН – МИЛЕ
Протекао је читав век од рођења Мирослава Мила Мојсиловића, а већ је и 30 година од његовог упокојења, али он је, и даље, и све више, пре свега записима о старом Чачку и његовим житељима, којима се, суверено, копиштио пред неумољивом пролазношћу, незаобилазни белег града на Морави!…
Својим памтљивим трагом, на страницама „Чачанског гласа”, али и у књигама, свакога ко се над њега наднесе, освежава и подстиче на понирања у наше корене и летописе трајања нам!
За њега је пролазност била највећа овоземаљска опасност, којој се, непрестано, супротстављао – памтивеком, незаборавом, хроником старе чаршије, стварањем галерије старих Чачана, али и новинарским записима о развоју Града и околине му…
Јесте човек кадар да се инати са заборавом, да га заскочи и скрајне! Само ако то хоће!… Ако је појмио и умност усправљања пред њим, али и значај досега такве одважности, може га и – понизити! И то, пре свега, зналачким раскриљивањем двери споменара и ризница драгих успомена!… Прилог таквом копиштењу пред њим је, заправо, и ово наше отимање, из његових неумољивих чељусти, читавог животног трага заслужника, који је, сав, и саздан од неуморног рвања с њим! Он, своје овоземаљско трајање, бејаше сасвим посветио разгртању прошлости и прибирању из ње правих бисера о чаршији на обалама Западне Мораве и њеним житељима!…
Тај инаџија, који се, добрано, неуморан и веома радознао, својим пером усправљао баш пред пролазношћу, био је Мирослав Миле Мојсиловић!… У 2021. години, 21. маја, навршио је се читав век од тренутка када је, у Мојсињу, јединац у дому оца му Милорада и мајке Драге, и на радост деде Василија, угледао овај свет, а 25. фебруара ове, 2023. године, навршавају се – три деценије откако почива на Чачанском гробљу!… Као новинар „Чачанског гласа”, публициста и књижевник, оставио је заиста памтљив траг, који, својим дубинама и ширином, призива на посвећеност му, али, истовремено, и подстиче на нове, и умније, побуне пред пролазношћу, која је, за Мирослава Мила Мојсиловића, била највећа овоземаљска опасност!…
Осим података, записаних у матичним књигама, запамћено је да је Миле Гимназију завршио у Чачку, да је у њој, као ученик (1939. године), уређивао „Закрпу“, лист ученика седмог и осмог разреда, затим да је студирао на Медицинском факултету у Београду и да је, извесно време, радио и као здравствени радник, а потом, 1956, дошао у Редакцију „Чачанског гласа“, где је готово три деценије био новинар и уредник, одакле је и отишао у заслужену пензију…
У књижевности, којој је се посветио још у гимназијској клупи, огледао се као приповедач, а као аутор и коаутор потписао је више књига. У „Зборнику радова Народног музеја“ објавио је бројне студије с тематиком из завичајне историје. (Уз његово име, у библиографијама, уписани су: „Апотекарство у Чачку” – 1976, „Сведочанства – Причевања” – 1973. и 1977, „Здравство чачанског краја” – 1979, затим: „Саобраћајне прилике и везе Чачка у 19. веку” – 1969, „Др Јарослав Кужељ“ – 1971. и други радови, посвећени завичајној историји…) Ипак, највише бејаше посвећен старом Чачку и Чачанима, о чему је писао у часопису „Градац” (1976. и 1977) и, поготову, на страницама „Чачанског гласа”. Доста записа о прошлости нашег града и његових људи, остало је и у Миловим бележницама… Тек после његове смрти, 1995. године, пријатељи су се потрудили да се, бар део записа о старом Чачку, нађе у књизи, под насловом „САМО ЈЕ ЈЕДАН ТВОЈ ГРАД”, коју је приредила Нада Деспотовић, Милов дугогодишњи колега у Редакцији „Чачанског гласа”, сарадник и пријатељ (која, такође, више није међу нама)…
Био је, Миле Мојсиловић, и активан члан Удружења новинара Србије (које му је доделило и признање за прегалаштво – „Светозар Марковић”) и Удружења књижевника Србије… Налазио се и међу утемељивачима Књижевног клуба „Драгослав Грбић“, чији је био и први председник!…
Још, у овој нашој чаршији, има врлих памћеника, који су га виђали како, с торбом у руци (у којој се, уз наочаре и неколико оловки, налазила и повелика бележница), неуморно шпарта њом. Ишао је, како то записа и његов велики пријатељ и побратим, књижевник Бранко В. Радичевић, „у лаганим шетњама два корака напред, па застанак, три корака напред па два застанка, корак па одморак, реч по реч, погодак па промашај, мисао по мисао”… Баш у току тих својих лаганих шетњи градским бедемом, или од Пролећа“ до „Моравице“, од „Три багрема“ до „Црногорца“, од Мале и Велике пијаце до Алваџинице, са застајкивањима, руковањима, поздравима, радознао, духовит, као неки грчки софист, спреман на дугачке разговоре и убеђивања, скидао је засторе протеклог и с чаршије и с њених људи… Наврати, тако, до касапнице, у бурегџиницу или неку од берберница, па и у коју бакалницу… Свуда, с понеким од старијих суграђана, које тамо затекне, заподене разговор о некаквом догађају из минулог времена и о људима, који су у њима учествовали! Чим од саговорника чује нешто занимљиво, о чему, до тада, није ништа знао, раскриљује бележницу и све то, журно, али задовољан, уноси у њу…
Више од једне деценије, припремао је и одличну емисију „Из албума старог Чачка”, коју је емитовао Радио Чачак. А у „Чачанском гласу”, Миле Мојсиловић је био не само омиљени колега, већ и учитељ, сапутник, саговорник и сапатник у новинарству. У незабораву се и стаменио не само као врстан новинар, већ и као књижевни и, посебно, као незаобилазни хроничар чачанске прошлости и садашњости… Упамћен је и као доајен чачанске боемије!… Био је истински – истинописац. А бејаше, увек, и кадар н само да поучи, већ и да помогне – као поуздан и вечити пријатељ, нарочито младих и обичних људи!…
Био је, и остао, жива легенда чаршије на обалама Западне Мораве!…
Припадао је, Миле Мојсиловић, повеликој плејади знаменитих новинара, који су се, својим пером, узнели на сам врх нашег новинарства… Током готово три деценије, колико је провео у чачанској новинској кући, он је, из броја у број „Чачанског гласа“, из седмице у седмицу, писао чланке, коментаре, извештаје, репортаже. И то помало и особеним стилом. А био је кадар да брзо и лако нађе тему, али и да, увек, напише памтљив чланак, занимљиву анализу, цртицу, белешку, репортажу. Најчитаније су му биле оне репортаже о старим Чачанима, о необичним, тзв. „малим људима”, с којима се дружио, радо сусретао и још радије причао…
Осим што је лепо, и занимљиво, писао, Миле је и дивно – певао. А умео је и да пријатеље забави свирком на приму или гитари. Усто је, још, и сликао и зналачки фотографисао. У доколици, бавио се и кулинарством и медицином, али је увек имао времена да се нађе и међу боемима… На себи својствен начин, у августу 1981. године, на страницама „Чачанског гласа“, најавио је свој скори одлазак у заслужену пензију. Кући је понео „Столицу – инв. бр. 40” (о чему је објавио и причу, коју доносимо у прилогу*) и стару писаћу машину, на којој је и откуцао све оно што је у листу објавио!…
Није, Миле, заборављао ни родно село Мојсиње!… Док је, у архивима, музејима и библиотекама, излиставао пожутеле пусуле и књиге староставне, правио је и белешке за будућу хронику о свом селу. Изводе из тих записа обнародовао је 19. јуна 1988. године, уочи телевизијске емисије „Знање – имање“, која је, тада, снимљена у овом месту…
Пред животописом Мирослава Мила Мојсиловића неизбежно је узбуђење, али и – усхићење! Сваки његов детаљ кадар је да обогати читаву слику о човеку, и његовом добу, о протеклом времену од кога га, иако и пригодом, отимамо из чељусти неумољивог заборава! Њиме самим бисмо да посведочимо о залогу, по свему вредном, завичајној културној баштини – за сва времена!… Миле, и читав његов, још сасвим несабран и нерасветљен, траг, бесумње, немерљиво су богатство, које, макар и површно опсервирано, освежава и племени дух и душу! Они су, истовремено, и призив на нова понирања у суштину свега тога, одакле се, засигурно, може отпретати ново благо, не само за завичајну историјску читанку, већ и за националну културну и духовну ризницу! И то без иоле помодности, које се, и сам Мојсиловић, увек, и доследно, клонио!…
Имамо, дакле, кога да се сећамо, али и небројене разлоге да му одамо пошту, коју је, свим што је оставио иза себе, и завредео!… Само – треба да се сетимо! Не смемо, дакле, у немар да затурамо такав дар, који нам је – дарован! Ускопиштимо се, и сами, пред, све очигледнијим, наканама – заборављања!… Уосталом, и Мирослав Миле Мојсиловић је добро знао да „сећања имају снагу живота”! Зато је, непрестано, и чепркао по својим успоменама, али је и подстицао на раскриљивања туђих! Тако је осветљавао не само једно минуло доба у овој чаршији, већ је и над многе вредне људе у њој бацао – светлост! Тиме је и свима у потоњем добу приуштио лепе тренутке (под)сећања, тиха, али – чиста, духовна узрадовања! Приближио нам је, здушно, не само слику једног доба, већ и свеколику лепоту и раскош, који су некада постојали!…
Веровао је Миле Мојсиловић у снагу онога што је минуло доба затомило. Због тога се, непрестано, и упињао да што више, од свега тога, досегне и завешта потоњем. Осветљавајући доста од онога што је зуб заборављања био добрано додирнуо, приближавао нам је не само предачке трагове, већ је, инатећи се с пролазношћу, завештавао будућем времену и као значајку за угледање!…
Ометен, веома, побољевањем – због чега и није стигао да, за живота, све те своје записе сам случи у – књигу (коју је склапао у мислима), ипак, привиђао је потоње посвећенике њој! Као да је, пред њима, стајао с кључевима у рукама од каквих тајних, а светих, двери, иза којих је, већ, био наслагао читаве нарамке прелепих прича, отиманих баш пред заборавом, чији један део су му пријатељи укњижили у руковет: „Само је један твој град”, готово амајлијски издушену!…
Има још трагова Миловог надноса над чачанску чаршију и њене људе, не само на страницама „Чачанског гласа“ и „Градца“, већ, сигурно, и у његовим бројним бележницама! Све то, несумњиво, завређује посвећеност знатижељника и унос у нову књигу: да би се и то што он записа и у овом времену ишчитавало!… Иначе, он је, пред све нас потоње, раскрилио и верни портрет убоге чачанске чаршије, оне „испод конопаца на ужареним довратцима, из прикрајка, иза витражица од провидног српског платна, иза ћепенака, око варошког кантара, са општинског чардака“. Ту убогост чаршије разагнали су, и обогатили, звуци првог клавира, који су засенили многу беду и сиромаштво, похабане зубуне и шупље опанке црвењаке, које је, још, нагризала и укаљана калдрма!…
Запамћен је, Миле Мојсиловић, и као доајен чачанског новинарства и публицистике. Веома раскошног талента, студиозан при обради тема и са изузетним осећањем за реалност, он је, брзо, израстао у оригиналног и поузданог хроничара друштвених збивања и људских судбина у овом крају, посебно када је реч о његовом интересовању за догађаје и људе старог Чачка! У Редакцији „Чачанског гласа“, напоменули смо то већ, као новинар, обрео се 1956. године, а у њој је, потом, био и уредник. Осим новинарских извештаја и анализа из привреде, здравства и друштвенополитичког живота, на страницама овог листа објављивао је и запажене репортаже, али и плодове своје посвећености истраживању чачанске прошлости и сећањима и судбинама људи у овом граду… Читаоцима свога листа је, тако, приближавао успомене на бројне чаршијске догодовштине, које су приготовљавали градски ујдурмаши, који беху вредни и у „друштву лажова“, чиме су стварали незаборавну атмосферу по градским кафанама „прасетом у јагњећој кожи“ или измишљањима „Сретове смрти“ и сличним ујдурмама!…
У Миловој глави се бунила – памет: златоносна, која је чарно зачарновала! Тако је, забораву, из чељусти му, отимао градске пределе, догађаје и људске душе! Нестајале су старе улице, калдрме, али и читаве породице. Град се мењао, као и обичаји у њему. А он је све то бележио! Стварао је, тако, занимљиво штиво, у коме није било места – заборављању! Ти његови записи су се, заправо, пред временом, „које ужасно пролази – које најчешће накарадно гради“, претворили у – одлежало пиће, које је постало драгоценије и опојније! Постали су позлаћени печат вароши на обалама најопеваније реке; стамени белег, који се наругао пролазности, који подстиче и оплемењује!…
Зар свим тим, Мирослав Миле Мојсиловић, његова жива легенда, од града, чију је прошлост и људе отимао од заборава, није завредео – белег, који био подсећао на њега самог и читав његов стваралачки траг?!… Зар, бар некој од градских улица, још увек обележених бројевима, који збуњују и поштоноше, не би пристајало баш – његово име?! Да му се, тако, ода заслужена пошта, али и међу овдашњим ум ницима подстакну нова, и непрекидна, копиштења пред насртљивом пролазношћу! У галерији старог Чачка и Чачана, коју је неуморно стварао, њему би требало да припадне – почасно место, с натписом: Доле – заборав!… Не признајем – пролазност!…
Овај наднос над животопис Мирослава Мила Мојсиловића, иако пригодом, могао би се појмити и као призив на здушне побуне против заборављања, које нас је, у ово ровито доба, ипак, прилично опхрвало! Али, и као замена воштаницама, посвећених како њему, тако и свим заслужницима у нашем граду, које је застор пролазности прилично – скрајнуо!….
…….
*ПРИЛОГ:
„Столица – инв. бр. 40” Мирослав Миле Мојсиловић
Она је обична, жутосмеђа, дрвена столица. Има широки наслон и седиште тако подешено да до мозга, почев од завршетка кичменог стуба, хоћу рећи до задњице, допре осећај удобности кад се тој столици предате.
На њој је причвршћена црна алуминијумска плочица са белим ознакама у негативу: Инв. бр. 40 – „Чачански глас”.
Са унутрашње стране седишта, дакле – одоздо, залепљена је етикета, мало жутнула и искрзана, али се чита: Изделек: СТОЛ – тип 1220 материјал: огрође буково – храстов фурнир…
Она је вршњакиња мога новинарског, професионалног радног стажа. Ових дана, можда нешто и пре, навршила је две и по деценије мукотрпног живота. Како и не би, кад је на њу стално вршен притисак с моје стране. Ваљда сам и ја морао неког да притегнем кад засаикћу општински богови ако им нешто на тој истој столици написано, после одштампано, није по вољи.
Никад нисам приметио да је та добра, жутосмеђа, стара редакцијска столица, ма на који начин реаговала, било радосно, или тужно. Једноставно, она је увек ћутала. Можда је са позиција потчињености и она закључила да је ћутање злато.
Ипак, у последње време, приметио сам да, када јој се телом предам, прилично чујно, шкрипи. Није то она груба шкрипа, већ неко узбудљиво цвиљење, нешто као јецај. Не знам шта јој је. Шкрипи, па шкрипи, иако су сва четири ногара причвршћена за седиште металним оковима. Можда је баш то по среди – ни она не трпи окове, без обзира што јој је тако обезбеђен дужи радни век и лепша будућност. Мислио сам да је носим на преглед у Завод за медицину рада, па сам одустао. Кажу ми да је та моја добра, стара столица већ толико оронула, да јој сад више не помаже превентива, која је ионако задња рупа на свирали у здравству.
Жао ми је те столице „инв. бр. 40”. И, кад сам завршио последњи професионални радни дан у Редакцији, сажалио сам се кад и она последњи пут зацвиле. Понео сам је кући. Нека и она ужива те пензионерске благодети. Можда ће тамо оздравити… Пронео сам је кроз Скупштину, свратила код Веља…
Сад могу мирније и дуже да је посматрам и са њом „поразговарам”. Сами смо, у домаћој атмосфери. Нема више оне редакцијске зврке телефона, променада свега и свакога, бучних дијалога, слушања јадиковки читалаца, припрећивања с оне стране жице, ускраћивања реклама због неповољног написа, „показаћу ја вама…”, „шта је, другови новинари, не смете да загризете, је ли“, „видите ли како ови у Београду смеју”, итд.
Е, сад, моја добра столичице, реци ти мени: Шта ти је најефектније остало у сећању?
Право да ти кажем, Миле, мој стари друже, сећам се кад је у Редакцију, на спрат, у нашу собу, дошао Веља Стојанчевић – Хари и пришао прозору. Погледао је на Трг и рекао: „Кад се човек овако високо попне, дође му да се обрати народу!“… А сад, реци ти мени нешто са маргина твоје новинарске бележнице!
Ево ти, на пример, о нашој професији: Новинар је принуђен да пола века пише о ономе што мало зна, а пола века да ћути о ономе што добро зна, небило примењено! Знаш, кад овако почнем да рецитујем неке сумњиве мисли, сетим се Алфонса Додеа: „Човек постаје паметнији више од туђих глупости него од своје памети!“ А, то што ме питаш о новинарској храбрости (зар је потребна храброст за реч у самоуправном социјалистичком друштву), најбоље је да те подсетим на једну Дарвинову мисао: „Храбар је онај човек који се усуди да каже свом берберину како му лосион не ваља!“… Добро, сад реци ти мени: Откуд ти таква патина на теби, где ти је онај стари лак, знаш како је то лепо било на буковини?
Е, то је дуга прича. Али, рећи ћу ти једноставно: Мора са мене да спадне политура кад се ви бавите лакировкама на новинским страницама. Видиш како и ми што ћутимо знамо да уједамо! Али, разумем ја вас новинаре. Има народ и за то изреку: „Друкчије коза брсти кад је вук гледа, а друкчије кад је не гледа!“… Сећаш ли се, записао си ти то седећи на мени, о чичи Илији. Оно: Кад су завели порез на псе, он га убије и окачи поред пута. Поред њега остави велики картон и напише: „Обесих те због пореза, сад нек’ лаје ко нареза!“… Касније, опет, узме пса и одведе га на шприцање код ветеринара. „Шта је, Илија, сад ти нису скупи ни порез, ни шприцање?“ – приговарају људи. На то ће Илија: „Није, није, кад сме да лаје на сваког није скупо!“…
Никад краја о оном што сам на доброј, старој, жутосмеђој столици „инв. бр.40“ записао и написао. А, о ономе што смо обоје одћутали? Нека то остане под слојем патине. Стручни конзерватори знају како се уклањају ти стари, непотребни, патинирани слојеви.
Трајаћемо заједно преостале дане. Записиваћемо. Ево, стигао нам је и телеграм. Желе нам дуг пензионерски стаж наши ручни и машински слагачи, типомашинисти и улагачице „Литопапира”.
Радници никад не заборављају и не остављају саме своје другове.
……
