Mihailo Konstantinović je još jedan značajan lik iz bogate kulturne baštine Čačka, koji je Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis“ uvrstila u program 52. Disovog proleća.
Posle književnika Dragiše Vasića i slikarke Nadežde Petrović, u sredu 8. aprila u 18,30 časova u zavičaj „među svoje“ vraća se i Mihailo Konstantinović, pravnik i političar. Tribina o znamenitom Čačaninu biće održana u biblioteci Međuopštinakog arhiva. O Mihailo Konstantinoviću govoriće dr Jovica Trkulja, profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, dr Svetislav Marković, Lela Pavlović, direktor Arhiva i Marijana Matović, bibliotekar-savetnik.
Konstatinović je rođen 1897. godine u Čačku. U Prvom svetskom ratu, od avgusta 1914. do oktobra 1915. godine kao gimnazijalac služio je dobrovoljno kao bolničar u Drugoj vojnoj bolnici u Čačku. U jesen i zimu 1915. povukao se sa srpskom vojskom preko Albanije u Grčku. Januara 1916. prešao je u Francusku gde je dovršio školovanje i maturirao krajem godine. Sledeće godine otpočeo je studije prava na Univerzitetu u Lionu. Bio je dobrovoljac u Francuskoj vojsci i učestvovao u borbama na zapadnom frontu. Nakon diplomiranja na Pravnom fakultetu u Lionu 17. jula 1920. godine vratio se u zemlju. Doktorsku tezu „Le periculum vei renditae en droit romain classique“ (Prilog teoriji rizika u rimskom klasičnom pravu) odbranio je 7. jula 1923. godine.
Mihailo Konstantinović unapređen je 1926. godine u zvanje vanrednog profesora na fakultetu u Subotici a februara 1935. premešten je na Pravni fakultet u Beogradu, gde 1937. postaje redovni profesor. Od avgusta 1939. do marta 1941. bio je ministar bez portfelja i ministar pravde u vladi Dragiše Cvetkovića i jedan od idejnih tvoraca sporazuma Cvetković-Maček zajedno sa profesorima Mihailom Ilićem i Đorđem Tasićem. Dao je ostavku zbog neslaganja sa pristupanjem Jugoslavije Trojnom paktu.
Posle naredbe o kapitulaciji, aprila 1941. izbegao je u Egipat, odakle je prešao u Palestinu, pa je od strane vlade u Londonu poslat u Tursku, radi prikupljanja materijala o ratnim zločinima u Jugoslaviji i proučavanju pitanja odgovornosti za ratne zločine. Aprila 1942. vratio se u Egipat i bavio se istim poslom do juna 1944. kada ga je novi predsednik jugoslovenske vlade u Londonu, dr Ivan Šubašić, pozvao da stupi u vladu Tito-Šubašić, kao ministar spoljnih poslova ili ambasador u SAD. Konstantinović je odbio je da stupi u vladu, ali je sa Šubašićem išao u Italiju radi pregovora sa Nacionalnim komitetom oslobođenja Jugoslavije. Bio je spreman da pomaže Šubašićevu vladu, ali je odbio da preuzme bilo koji položaj. Nikada nije bio član ni jedne partije
Posle oslobođenja, februara 1945. godine, vratio se u zemlju i nastavio je da obavlja dužnost redovnog profesora na beogradskom Pravnom fakultetu sve do penzionisanja. Bio je više puta dekan fakulteta 1947, 1948, 1951-53, 1959-60, šef Katedre za građansko pravo i upravnik Opšteg seminara. Jedan je od osnivača časopisa Anali Pravnog fakulteta u Beogradu. Osnovao je Spoljnotrgovinsku arbitražu pri Privrednoj komori Jugoslavije i bio njen dugogodišnji predsednik. Bio je dopisni član Jugoslavenske akademije znanosti i umetnosti.
Izradio je nacrte većeg broja zakonskih tekstova, među kojima su: Osnovni zakon o braku (1946), Osnovni zakon o odnosima roditelja i dece (1947), Osnovni zakon o starateljstvu (1947), Zakon o usvojenju (1947), Zakon o zastarelosti potraživanja (1953) i Zakon o nasleđivanju (1953). Njegovi najznačajniji radovi su: Bračno pravo, (1938) Obligaciono pravo, skica za zakonik o obligacijama iugovorima (1969).
Preminuo je 30. januara 1982. godine u Beogradu.
