Један од примера добре праксе на којем Брезовице данас заснивају свој развој, јесте узгој аутохтоне расе свиња моравке, који је Горан Бојовић, председник Савета ове месне заједнице, оживео и проширио на многа места у Србији. Узгој моравке као аутохтоне расе, као и ангажовања на пољу развоја и унапређења пољопривредне производње, много су утицали на развој пољопривредне задруге у Брезовицама, која се бори да опстане и подржи развој села, испричао нам је саговорник.
– Наша задруга је добила многа признања. Етно бренд Србије за 2023. годину, корпоративни бренд, награду за прераду коју овде радимо… Требало је да направимо у селу једну велику сушару, конкурисали смо код Задружног савеза како бисмо имали у селу свој објекат. Нажалост, нисмо добили средства, фалило нам је неколико поена. Нисмо били довољно препознати. То нам недостаје. А сву логистику и помоћ смо организовали. Задругу чинимо сви ми који се разумемо у све области пољопривреде, агроекономисти, правна и саветодавна служба, професори, трговци… Скупили смо тим који је дао резултате. Омогућили смо мештанима да добију субвенције, упућивали смо их у то како лакше да дођу до бенефита које држава даје.
Узгој моравке није превише захтеван, а процес и прерада меса на газдинству добро су успостављени и препознати као висококвалитетни.
– Имамо 21 приплодну крмачу, имамо вепрове, све заједно имали смо више од 200 пред Божић. Сада их је нешто мање, али стижу нова прашења тако да у једном турнусу додамо 100 свиња. На 10 крмача имате 100 свиња, бројно стање се повећава, а прашења су целе године. Регистровали смо прераду меса на газдинству и имамо право на 1.000 килограма меса. Радимо конфекцију на традиционалан начин, сољење, сушење и дистрибуцију производа преко фирме, али и продају на газдинству онима који долазе код нас да купују месо.
Захваљујући успешном пословању и доброј идеји за ширење генетских ресурса моравке широм Србије, Горан Бојовић је ангажован и као предавач у Пољопривредној школи у Пожеги – као неко ко је идеју преточио у успешан пример из праксе и неко ко је у могућности да пренесе знање са терена будућим генерацијама.
– Сваке године сам позван у Пожегу. Давао сам школи моравке да се деца упознају са овом расом свиње и њеним гајењем. Сваке године држим презентацију у школи, причам о моравки, историјату, гајењу и сви су задовољни тиме. Ту су укључени и професори, доктори наука, сви дају подршку овом начину оживљавања наше аутохтоне расе.
Како оживети село данас и да ли постоје модалитети који се могу применити на различите руралне заједнице, без обзира на њихове природне предности и недостатке, питали смо саговорника.
– Ако одете у Словенију, чак и на 1.100 метара надморске висине у селима чућете дечју грају. Родитељи возе децу 4 километра до аутобуса и 8 километара до града. Та села су добила подршку од државе која их је оживела. Свима причам да ако дате човеку материјалну помоћ и пратите шта му све треба на газдинству, ангажујете стручњаке – које ми имамо, имамо докторе науке – ако ангажујете људе из месних заједница, све је могуће. Рецимо, постоје месне заједнице у којима неколико људи треба помоћ како би покренуло производњу, не говорим овде о свеукупној помоћи која укључује и старачка домаћинства. Само онима који већ раде а треба им помоћ како би развили или унапредили посао. Ако већ има младих, треба им пружити све шансе, сваку помоћ. Било да је реч о инфраструктурним прикључцима или механизацији, само да опстану и остану да раде на својим газдинствима. Такође, треба им дати новац да возе децу у школу јер нема уређеног аутобуског превоза. У Словенији на пример, млади који остају на селу добијају око 40.000 евра за своја газдинства. Добијају 50% и више бесповратних средстава. На 1.100 метара надморске висине имају фарме крава, модерну технологију за прераду млека и сира. Не може човек да живи на селу ако нема новац у континуитету који ће му долазити сваки дан, односно ако нема неке месечне приливе. Малина и јагода су сезонски послови, а да бисте преживели до наредне године, морате имати свиње, опцију сушења меса, прераде млека, дистрибуције производа. Дакле треба направити такву причу да не мора један човек да има све. Већ да неко ради у млекарству, други комшија у пчеларству, трећи у свињогојству, а све то држава мора да препозна. То је једини начин, наравно уз добру инфраструктуру.
Постоји много модела из околних земаља који се могу применити код нас, каже Бојовић. А све то треба искористити на прави начин, у зависности од постојећих капацитета којима село располаже.
– Треба кренути из села у село, у обилазак. Град треба да пошаље стручњаке, као што је то Требиње урадило. Послали су људе на терен, све су обишли, разговарали са свим мештанима и направили стратегију у наредних 5 година. Шта ће се радити и шта ће мештанима села дати. Онима који нису имали свиње давали су по три свиње. Две за газдинство, а трећа иде општини и од ње се то месо даље дистрибуира вртићима и школама. Дакле има доста страних модела који се могу искористити и применити код нас. Коморе Словеније и Мађарске много помажу мештанима села. И ми имамо организације које бисмо могли да искористимо. Код нас постоје Локалне акционе групе Драгачево-Јелица-Западна Морава и Чачак-Горњи Милановац. То су тимови људи који би могли да се укључе, само је потребно преусмерити средства и определити их у праве руке и дозволити људима да могу да их користе на прави начин. Односно усмерити та средства тако да не могу да се користе на неки други начин.
Богата флора и фауна, услужни и љубазни мештани, али и њихова предузимљивост и жеља за унапређењем свакодневних услова живота, издвајају Брезовице као једно од чачанских села које данас може понудити посетиоцима све своје предности зарад одмора и уживања.
– Ми смо предлагали, пошто имамо постојеће објекте који су реновирани, да долазе деца из Чачка овде у школу у природи. Не морамо доводити стотине деце, али по један аутобус деце да долази, да остају ту по неколико дана, да деца буду слободна, да се играју, санкају, да доживе лепоте природе. Краљево има Гоч, а Чачак нема своју планину у смислу места где би чачанска деца могла да дођу у школу у природи. Зато сам предлагао да то оживи. Можемо да искористимо наше падине за скијање и санкање, путеви се редовно чисте и проходни су, имамо сву инфраструктуру, само је потребно да то неко чује и препозна. А то би било идеално за мању децу из вртића и основних школа.
Све благодети којима је природа обдарила Брезовице, могу се искористити у сврхе сеоског туризма. Дивља природа, домаћа храна, целодневни мир и лепота пејзажа, нешто је што туристи из земље и света данас највише траже. Управо то је нешто што треба паметно искористити, каже саговорник.
– Многим породицама које имају овде куће које су слободне, предложио сам да их среде и ураде категоризацију, да би могли да приме туристе. Не морају они лично да долазе, увек ће овде неко бити задужен да туристима да кључ и да их смести. После њих треба да дођу да се среди кућа за следеће госте, тако да можемо да имамо слободне капацитете за пријем туриста. Свака кућа је ништа ако нико у њу не улази. Људи имају и куће на спрат које би могле да угосте и по две породице. Данашња технологија ипак нешто значи. то Можете да ставите на „букинг” да људи виде шта се нуди и да имају практично директан приступ свему што их на неком месту чека. То треба искористити. Ми смо имали волонтере из целог света. Немце, Кинезе, Русе… Долазили су овде да раде и уживају. Помогну ти на газдинству и још ти и плате боравак. Проблем је мало језик, али сад имате паметне телефоне који преводе, па се сналазите. То је нешто што је пре десетак година било несхватљиво, али нове технологије вам данас омогућавају потпуно другачији живот, у свим областима.
Живот на селу данас није лак, каже Бојовић, али свакако има своје предности у односу на живот у граду. Бројни су примери оних који су прошли свет, а који су за своје крајње одредиште одабрали управо Брезовице, све захваљујући нетакнутој природи, здравој земљи и свему што она собом носи.
– Ниједно рурално место није идеално, у смислу да је у њему живот и рад лак, посебно кад знате да је у граду све једноставније и дигитализовано. Али ко воли село, он ту и живи, навикао је на село и шта год да му понудите он ту остаје. Сиђе до града код деце, али се увек врати. Чар нашем селу даје планина. Када имате струју, или када су Брезовице осунчане, ништа друго вам не треба, ви сте тада срећан човек. Благодат је видети срећу у људима који дођу са стране и који кажу: „Ви не знате у каквој лепоти живите“. То нема цену. Тај човек који је из Енглеске дошао овде, прошао је цео свет и баш је решио да дође у наше село и заснује бизнис. Као и човек који је дошао из Италије. Они који су прошли свет дошли су овде, а ми који смо овде желимо одавде да бежимо. Треба вратити стари менталитет Србије. У целој Словенији живи свако село. Све куће су појединачне, сви путују по 20 километара на посао. Ви кад кренете Београдом, с краја на крај града треба вам и по два сата да бисте дошли до посла. А ми смо за 30-40 минута у Чачку. И нисмо толико удаљени од града јер имамо добар пут и уређену инфраструктуру. А то је све за онога ко жели да живи мирним и спокојним животом на планини, у здравом окружењу и обиљу хране коју може сам да произведе на свом газдинству. А да се, при томе, осећа као најслободнији човек на свету.
„Овај пројекат је реализован уз подршку Града Чачка. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не одражавају ставове органа који је доделио средства”
