Фото: Pixabay

Чврсте новогодишње одлуке или пусте жеље – шта ће од тога бити зависи од нас самих

,Ово је период када многи од нас резимирају годину коју смо оставили за собом. Склони смо да себе убеђујемо да ћемо доласком нове године окренути нови лист, па себи обећавамо да ћемо у години која долази остварити жеље и реализовати планове, да ћемо бити вреднији и упорнији. Међутим, психолози кажу да мали проценат људи оствари своје новогодишње жеље и реализује зацртане планове и циљеве, те да се списак новогодишњих жеља углавном преписује из године у годину.

Зашто је то тако? Да ли то значи да је мали број оних који су упорни и истрајни, или то значи да пред себе постављамо превелике залогаје које не умемо да сажваћемо? Одговоре на ова питања смо потражили од психотерапеута, Весне Кувељић.

– Када говоримо о новогодишњим жељама, плановима и циљевима, обично крећемо са оптимизмом, радошћу, ентузијазмом, вером да ће се нека наша ситуација у којој се тренутно налазимо – а која је, углавном, незадовољавајућа поготову ако су те жеље многобројне и нереалне – решити у смислу остварења. И шта се онда деси? Истраживања су показала да веома мали број људи заправо и реализује те своје жеље, циљеве, планове. Међутим, важно је истаћи да се термини ,,жеље”, ,,циљеви” и ,,планови” користе често као синоними, али се заправо у својој суштини разликују.

Да бисмо могли да закорачимо у неку промену, основни предуслов је да прихватимо тренутну ситуацију онаквом каква она јесте

– Жеља је оно што тражимо да бисмо се боље осећали у вези са непријатношћу коју, углавном, осећамо у тренутку у коме смо сада. И верујемо да ћемо, када нам се та жеља испуни, ублажити или контролисати непријатност или променити ситуацију у којој се тренутно налазимо. То је покушај да оно што нам се дешава, претворимо у нешто друго. Већ у том делу лежи важан услов да бисмо жељу остварили. Пре свега, морамо бити свесни осећања које имамо у вези са неком тренутном ситуацијом, свесни недостатка који осећамо унутар себе и прихватити ситуацију онаквом каква она заправо јесте. То прихватање тачке у којој се налазимо је основни предуслов да бисмо могли да искорачимо у неку промену.

Људи обично имају отпор да прихвате своју тренутну ситуацију и у неким тренуцима пожеле да се нађу на другом месту, или да поседују неку ствар.

– Жеље које имамо наводе нас да поверујемо да оно за чим трагамо да бисмо били задовољни, јесте нешто чврсто или опипљиво. На пример, новац, аутомобил, нова кућа, положај на радном месту… Али то није случај. Оно што заиста тражимо никада није ствар, већ је објект повезан за поседовањем те ствари. То значи да се морамо запитати: ,,Како се осећам када имам то што желим?”. А онда, уместо да јуримо за том ствари, морамо покушати да поклонимо себи то осећање сада. Оно што мислимо да ћемо добити уколико остваримо те жеље, можемо да пронађемо у себи у овом тренутку питајући се: ,,Како бих се ја осећао када бих ту ствар сада имао?” Ово је изузетно важно, јер ми имамо некакву представу о томе да ће нас испуњење одређених жеља усрећити и донети нам осећај мира. Али чак и људи који остваре своје жеље, неретко изненада схвате да их то није испунило и да заправо то нешто што су мислили да треба да поседују како би се осећали срећно и задовољно, није довело до унутрашњег стања равнотеже и пријатности.

Зашто је то случај?

– Зато што наш его воде жеље. Его нам стално говори: ,,Кад будеш имао ово, или кад будеш досегао оно, ти ћеш бити задовољан и срећан”. То је велика варка. Јер кад смо вођени егом, ми стално дижемо лествицу. Чак и када остварујемо своје жеље и циљеве, ми не осећамо унутрашње задовољство. Многи се суоче са тим да су нешто постигли, али нису осетили испуњеност и радост. А то је зато што су били вођени егом, а не својом истинском унутрашњом потребом и оним што има неки смисао у њиховом животу. Да не бисмо запали у ту варку, потребно је да умемо сами себи да пружимо ону врсту унутрашњег осећаја испуњености и задовољства као да поседујемо одређену ствар.

Да бисмо успели да реализујемо оно што прижељкујемо, потребно је да знамо да циљ не би требало да буде превише уопштен, објашњава саговорница.

– Жеље морамо преточити у циљеве, а циљеве претачемо у планове и стратегије које реализујемо. Зашто пуно људи није реализовало своје циљеве? Много људи крене од некаквих уопштених циљева: да будем срећан, да будем успешан у животу, и тако даље. То су циљеви који нису добро формулисани. Да би циљ био остварив, мора поседовати одређену специфичност. „Желим да упишем факултет, желим да престанем да пушим, желим да смршам толико и толико килограма…“ То су специфични циљеви. И оно што је врло важно јесте да се повежемо са тим какву сатисфакцију ћемо доживети када остваримо тај циљ. Како ће нас други видети, какав бенефит ћемо остварити….

Пут ка остварењу циља није лак, каже Весна Кувељић, и додаје да је у тренуцима када наиђемо на препреку на том путу потребно да будемо свесни тога шта желимо да реализујемо и да ли имамо потребне способности за то.

– Остварење циљева углавном не иде тако лако. Дешавају се различите фрустрације, препреке, изазови да одустанемо, тешкоће. У тим тренуцима нам је управо потребно да себе сами мотивишемо тако што ћемо себе подсећати шта је то што ћемо добити, односно како ћемо се осећати и какву ћемо сатисфакцију имати када остваримо неки циљ. Друго, морамо питати себе да ли поседујемо способности, знања или компетенције и вештине које су нам потребне за остварење тог циља.

У остварење циља морамо веровати и морамо бити припремљени на изазове који нас на путу остварења очекују.

– Важан је оптимизам, важно је да верујемо у остварење тог циља. Да не прилазимо томе са песимизмом, већ да гајимо реалан оптимизам. А, наравно, морамо рачунати да ће на том путу бити одређених изазова. Они ће од нас тражити да се развијемо у неком сегменту своје личности где нисмо довољно развијени. Можда нисмо довољно упорни, дисциплиновани, можда нисмо довољно флексибилни. И све је то нешто што морамо код себе да развијемо да би било могуће остварити одређени циљ. Ако не узмемо у обзир да ћемо морати да се развијамо, доћи ћемо у ситуацију да циљ нећемо остварити. Јер нешто смо поставили, а при томе нисмо рачунали да смо сами кључни фактор у остварењу одређеног циља. Наш приступ циљу и томе како смо се одредили према остварењу, у великој мери креира наше окружење. То даје одговор на питање да ли ће нам се околности тако склопити да лакше остваримо тај циљ. Или ће, заправо, бити супротно.

Поделите вести

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *