Позоришна представа „Сан Славије”, пројекат позоришта „Чешка беседа” из Београда, биће изведена вечерас у 20 часова на сцени Културног центра „Мија Алексић” у Горњем Милановцу. Представа је урађена је по тексту и у режији Растка Јевтовића, а говори о судбини некадашњег председника Чехословачке, Томаша Масарика, и о његовим везама са Србима. Посебна пажња у представи посвећена је Масариковом побратимству са Јеремијом Недићем из Теочина.
У времену у којем данас живимо, ова прича може звучати нестварно, али иза ње су остали историјски факти, фотографије и писма као сведочанство пријатељства два човека који су били готово вршњаци, али чији путеви су се у много чему разилазили, све док се нису укрстили те давне 1910. године. Детаље ове приче која се препричавала у народу, истраживао је Момчило Пауновић, хроничар, колекционар и управник Дома културе на Руднику. Захваљујући њему, прича из народа је добила историјски оквир, а Пауновић нам је испричао како је дошао до историјских података о укрштању путева главних актера ове приче, и како се одржавало њихово дугогодишње пријатељство.
– Пошто је мој први комшија покојни Миодраг Мио Козодеровић био родом из села Теочина, он ми је 90’их година причао да је један сељак из села био побратим са Томашом Масариком, а ја сам у то време имао добре контакте и сарадњу и заступа сам неке чешке фирме. Заинтересовао сам се за ту причу и почео да истражујем. Године 2000. сам објавио први чланак у Таковским новинама, а тај мој чланак је недуго потом био објављен и у Политици. Дошао сам до података који до тада нису били познати. Имао сам прилику и да упознам родбину Јеремије Недића која живи у Трбушанима, тачније његовог унука Гаја. Породица Недић је позната у овом крају и њено порекло сеже мало даље у историју, чак у доба Милоша Обреновића. Зато можда није ни случајно што је Живојин Жика Дачић, тадашњи члан Парламента и уредник „Малих новина“ када је водио Масарика 1910. године и довео га у Чачак, нашао се са Петком Петковићем који је био учитељ и народни трибун из села Луњевице и Петко им је био водич. Масарик је тражио да га упознају са српским сељаком, да се упозна са ситуацијом у тадашњој Србији. Обрели су се у селу Теочину, у породици Јеремије Недића, који је био три године млађи од Масарика. Масарик је био 1850, а Јеремија 1853. годиште.
Разговор Јеремије Недића са Томашом Масариком, у то време професором филозофије из Прага, оставио је Масарика тренутно затеченим и изненађеним знањем српског сељака и његовим познавањем актуелне политичке ситуације.
– Када су се састали, уз званично упознавање и наше српско гостопримство, Масарик се Јеремији представио као професор карловачког Универзитета у Прагу, на шта му је Јеремија одговорио: „Знам ја Вас професоре одлично. Читам ја ваше чланке редовно у „Малим новинама” и у „Политици”, тако да знам да сте Ви велики слависта и човек који се бори за уједињење Словака и Чеха. Али реците Ви мени професоре зашто сте Ви заиста дошли у Србију?“. Масарик је одговорио: „Дошао сам да бих упознао дух српског народа и ваше обичаје.“ Јеремија је тада рекао: „Извините професоре, али нисте Ви дошли због тога. Знате Ви добро ко смо и какви смо ми Срби, Ви сте дошли да нам, између редова, кажете какво нам се зло спрема.” А пар година након тога, након Масарикове посете Србији, избио је И Светски рат, прича Пауновић.
Томаш Масарик је био професор, политичар, филозоф, социолог и новинар, први председник Чехословачке који се залагао за остваривање њене независности. Изабран је три пута за председника, а руководио је државом од њеног формирања 1918. године. Поред свега тога, био је један од највећих Словена који се икада родио на овим просторима, објашњава саговорник.
– Масарик је био заступник Срба у бечком парламенту. Заступао је интересе Срба који су били оптужени за велеиздајнички акт у Загребу и у томе је и успео. Он један од највећих Словена којих се икада родио на овим просторима и који је тежио да уједини све словенске народе на овим просторима. Чак је тежио и да уједини Чехословачку са тадашњом Југославијом, да створи такозвану Малу Антанту, али то му нажалост није успело. Масарик се интересовао за српски језик, за живот и обичаје српског народа, а поготово у периоду када је био изузетан пријатељ са краљем Александром и када је поседовао два српска пасоша… То је била изузетна прича о пријатељству две тадашње државе…
После Масарикове посете Србији, његово пријатељство са Јеремијом Недићем наставило се дугогодишњом преписком након које је, 1936. године, уследила посета српског сељака председнику Чехословачке.
– Преписка између Јеремије и Масарика трајала је пуних 26 година. Јеремија никада није пропустио да честита Масарику рођендан или Дан државности. Године 1936, Јеремија шаље Масарику званични позив да га посети у Теочину. Недуго потом, Јеремији стиже писмо у коме Масарик пише: „Побратиме, сада је време да Ви дођете код мене”. Јеремија Недић се спремио за пут, сео је на воз у пратњи свог унука и зета и отпутовао за Праг. У Прагу је дочекан уз највише државне почасти. Ја сам имао прилику да у чехословачком листу „Лидове новине” пронађем текст који описује званичну посету Јеремије Масарику, наводи Пауновић.
Лидове новине које су излазиле у тадашњој Чехословачкој, сликовито су пренеле долазак из Србије побратима председника Чехословачке.
– „Данас у подне очекивано је приспео на Главну железничку станицу југословенски сељак, Јеремија Недић, из српског села Теочина. На дочеку је било много званичних личности – др. Ремза, канцелар председника Републике, званичници Министарства иностраних послова и господа из југословенског посланства. Они су дошли поздравити дугогодишњег пријатеља председника ослободиоца, Томаша Гарика Масарика. Крепки 83-годишњи сељак који је дошао да би се са својим пријатељем и побратимом пријатељски поразговарао. У пратњи свога унука и зета изашао је из воза на перон Јеремија Недић, обучен у стару српску народну ношњу, пријатно се поздрављајући и делећи на све стране осмехе, пријатељску руку и речи захвалности на срдачном дочеку. Након дочека, Недић се одвезао до Тиршовог дома где је остао до четвртка. У четвртак 6. фебруара, 1936. године око 12 часова, састали су се у замку Лани недалеко од Прага на заједничком ручку два стара пријатеља, евоцирајући успомене на први сусрет. Након свечаног ручка, ћерке Томаша Гарика Масарика, Алиса и Олга, предале су свом оцу поклоне које им је из Србије донео његов пријатељ и побратим. А ти поклони су били следећи: сушене шљиве пуњене језгром од ораха, заливене медом из Шумадије, два ћилима које је изаткала Недићева унука и српски опанци. Када је узео поклон у руке, Недић је подсетио да су такве опанке носили поносни српски ратници који су храбро бранили своју отаџбину од многих освајача. Тим речима је опанке предао господину председнику“. Тако су писале „Лидове новине”, постоји и неких шест фотографија Масарика, Јеремије, његовог унука Момчила и зета Петра Станишића, са Масариковим ћеркама Олгом и Алисом, у резиденцији Лани недалеко од Прага.
Годину дана након Јеремијине посете Чехословачкој, 19. септембра 1937. године, из Прага је у Теочин стигло и последње писмо.
– Стиже тужна вест у Теочин да је, после дуже болести, преминуо председник Томаш Гарик Масарик. Јеремија се тог момента затиче у Чачку, седа на воз не враћајући се кући да обуче своје ново одело, већ тако како се затекао у Чачку седа на воз и одлази у Београд, у чешко посланство. Тамо се уписује у књигу жалости и потом одлази у „Политику” и пише некролог. А ја ћу парафразирати текст његовог записа у књизи жалости: „Смрт мога побратима, поред мене, оплакује и 26 чланова моје породице. Не знам да ли ћу, због дужине пута и својих година, бити у могућности да одем на сахрану, али ћу ако ми здравље дозволи, сигурно отићи да се поклоним сенима мога побратима”. Иако није био имућан човек, Јеремија је тада донео одлуку да о свом трошку, у пратњи свог унука, отпутује на сахрану. Путовали су из Београда, возом којим је ишла и српска делегација на сахрану Томаша Масарика. О томе су писале и чешке новине, да је, по доласку на сахрану, Јеремија дочекан уз све државне почасти и да се шпалир размакао да би он у својој народној ношњи пришао, поклонио се одру свог побратима, помолио се Богу за покој његове душе и након тога кренуо у колони са члановима Масарикове најуже породице. Када је 1939. године српски сељак, радознали Јеремија Недић, заувек склопио очи, чешко посланство из Београда није пропустило прилику да пошаље телеграм искреног саучешћа породици Недић. Те везе између српског и чешког народа су и дан данас веома чврсте и нераскидиве, закључио је Момчило Пауновић.
