Емисија прилагођена особама оштећеног слуха
Стари обичаји и духовне активности вековима су утирали стазу живота и рада становника чајетинског краја. Уз њих су практиковали свакодневне активности, уз њих су се радовали и туговали. Многи од тих обичаја су данас само део прича старих, неки су опстали до данас, а други се практикују на другачији начин, усклађујући се са токовима модерног живота.
Један од таквих обичаја је и улога чауша на свадбама, коју су у својој изворности данас задржали чајетински и ужички крај са циљем баштињења традиције. Реч чауш је турског порекла, у значењу онај који води, односно водник или наредник. А кажу да данас нема свадбе у овим крајевима која може проћи без чауша – односно домаћина који тога дана води рачуна о организацији и обичајима – од ујутру до увече, док се и последњи гости не разиђу. Чауша је у овим крајевима неколико, а најтраженији не само локално већ и у целој Србији, захваљујући свом дугогодишњем искуству у организацији више од 1300 свадби, али и спретности, довитљивости и урођеном таленту је Милорад Скорковић Скорко, познатији као чауш Скорко, који нам је објаснио улогу чауша на свадбама и причао из свог угла о разлици између свадбе некад и данас.
– Чауш је на свадбама главни организатор који води свадбу и који се пита за све – од ујутру кад почне свадба до задњег сата док се свадба заврши. Од њега све зависи, сви обичаји који су везани за свадбе – како се одлази по младу, шта се ради кад се одлази код младожење, који обичаји су везани за венчање, дакле о свакој појединости коју треба одрадити на дан свадбе, чауш је тај који се пита. Наравно, ако хоће да га слушају, а мене слушају, каже Скорковић кроз смех.
Улогу чауша је преузео пре 42 године и током тог периода организовао је више од 1300 свадби.
– Ја сам први пут био чауш 31. јула – 1. августа 1981. године. То ми је била прва свадба и од тада су људи почели да ме зову. Чак су и одлагали свадбе ако ја нисам могао тог датума да будем чауш, па смо се договарали око другог датума јер су хтели само мене. А хтели су мене јер сам ја прилично строг – не дозвољавам ни лупање, ни разбијање, не дозвољавам никакве туче, већ о свему водим рачуна као у својој кући. Некада сам имао по 60-70 свадби током године – суботом, недељом, уторком, четвртком – то је темпо који није лако одржати.
Свадбе некад и данас се разликују не само по броју дана током којих се свадбовало и веселило, већ и у погледу практиковања старих обичаја, објашњава саговорник.
– Обично одем неколико дана пре свадбе код младожење да направимо план и програм. А на дан свадбе, ујутру је скуп гостију код младожење. Након тога се иде по младу. Кад пођемо по младу носимо дарове. Некад се носило печено јагње, носили су се разни дарови, али данас пошто се праве заједничке свадбе то се више не носи. Само један пријатељски колач и балон ракије. Код младе је муштулук, као и обичај јабуке. Не може се ући у двориште док се јабука не обори. Кад се уђе у двориште, седа се под шатру и млада излази онда када се одреди да је време да седне за сто. Кад се обичаји код младе заврше, иде се на венчање, а са венчања се иде поново код младожење. Поподне, односно увече, код младожење се организује вечера и сутрадан се поново сви скупљају код младожење. Одређује се да дођу младини родитељи, односно пријатељи са својом родбином. Они такође доносе пријатељски колач који пријатељи ломе. Ту сада нема муштулука, већ се само ломи колач. У време кад су се организовале велике свадбе, то је све било под шатром, од ујутру у 7 до касне ноћи, па опет наредног јутра од 10 сати све до 3-4 сата ноћу. Сада то није тако. Сад се свадбује у салама, један дан. Свака сала је регистрована до 22 часа и после тог времена више нема никога.
С обзиром на то да су се бројни обичаји на свадбама изгубили јер се циљано избегавају, организација је много лакша, каже чауш Скорко, наглашавајући да разлика у свадбовању некад и данас лежи и у томе што данас младенци доносе одлуку о томе како ће организовати свој најсрећнији дан.
– До сада су младенци слушали родитеље који су се договарали о свадби. Међутим, времена су се променила, па се сада више младенци питају, а родитељи слушају. Младенци хоће другачије, неће већину старих обичаја, па се некада и посвађају са родитељима пре свадбе. Разне ситуације сам ја гледао за ове 42 године. И зато је све другачије, мада морам признати и доста лакше организовати. Некада је постојао обичај да се, по завршетку венчања у цркви, обавља обичај умивања младе. Од младине куће се понесу сапун, чаша и пешкир, и после венчања у цркви кум иде до чесме да узме воду, посипа младу да се умије да би чиста ушла у брак. Међутим, и тај обичај се данас иизгубио. Млади нису заинтересовани за то.
Чауша је у овим крајевима данас мало и сви су у годинама, а како нико од млађих није заинтересован да традицију настави, постоји бојазан да ће се овај интересантан обичај угасити, каже Милорад Скорковић Скорко.
– Има још пар чауша у крају који то раде професионално. Некад их је било много више, али данас то нико неће да ради. Ја сам звао доста људи који се мало разумеју и за које знам да би могли да буду чауши, међутим нико није заинтересован. Имао сам намеру некога да обучим, да у почетку ради са мном док се не осамостали. И мене је мој деда учио, не може се то радити напамет и тек тако. Али неће нико. Имао сам једног човека из Дубоког код Ужица. Он се стално интересовао за посао чауша, али никако није хтео да дође да почне да ради. А ја не могу никога да натерам. Ја сам у годинама а и мало сам болешљив, и стално себи кажем: ,,Још ове године и више нећу”. Јер, искрено да вам кажем, то је напорно. Цео дан сте на ногама. Још кад се деси да имате неколико свадби током недеље, уторком или четвртком, мало је незгодно и није лако. Такође, на свадби морате да будете довољно строги да одржавате ред, одговорни да испоштујете све договорено и испратите све обичаје, али и довољно интересантни да умете да причате и увеселите госте. Дакле није лак посао, али је веома леп, посебно што је у служби очувања традиције.
