Емисија прилагођена особама оштећеног слуха
Од децембра 2017. године, српско коло се налази на Унесковој Репрезентативној листи нематеријалног културног наслеђа човечанства. У свом саопштењу поводом стављања српског кола на Репрезентативну листу, Унеско је дефинисао наш традиционални народни плес на следећи начин:
„Српско коло је колективни плес који изводе плесачи који међусобно формирају ланац, и обично се крећу по кружној линији држећи се за руке. Изводи се уз пратњу музике на приватним и јавним окупљањима и укључује чланове локалне заједнице. Културно уметничка друштва и народне плесне трупе су такође важни носиоци и практичари овог плеса. Коло има важну интегративну друштвену функцију, негује колективне идентитете и носи ознаку локалних и регионалних заједничких идентитета”.
Читава наша култура и традиција, све оно што је везано за наше нематеријално наслеђе, уплетено је у наше животе. Били ми свесни тога или не, и сами смо део тог целокупног нематеријалног наслеђа, само треба да га препознамо и на одређени исправан начин презентујемо и чувамо од заборава за будућа покољења…Коло као нематеријално културно наслеђе Србије чувар је нашег идентитета и посебности, спона са традицијом и прошлошћу, обележје наше припадности. Само практиковањем и преношењем овог традиционалног народног плеса са колена на колено, ово културно наслеђе може да живи и у будућности. Поред кола, традиционални српски плес одликује и различит сплет игара, а бројна су удружења на нашим просторима која настоје да ту традицију пренесу на млађе генерације. Судећи по бројности деце, али и ветерана, који задовољство проналазе у фолклору, неки рекреативно а други професионално, ова традиција има будућност.
О томе смо разговарали са Луком Весовићем, председником Удружења за неговање народне традиције „Златибор”, као ретким примером удружења на овим просторима које је из ветеранског прерасло у дечије извођачко.
– Наше удружење је формирано на иницијативу заљубљеника у фолклор. Ми смо настали као ветеранско друштво. Почели смо са радом у КУД Златибор. После три године, 2011, основали смо се сами, а пре три године смо почели са радом са млађим селекцијама. Раније смо се звали Удружење за неговање народне традиције „Ветерани Златибора“, а од пре три године смо Удружење за неговање народне традиције „Златибор“. Направили смо комплетан ансамбл. Имамо школе фолклора, млађи дечји ансамбл, старији дечји ансамбл, припремни, извођачки, први извођачки, други извођачки и ветерански састав. Врло редак пример на нашим просторима да је из реда ветеранског ансамбла настао дечји извођачки. Обично је то обрнуто, али и то нешто значи. Били смо раније чланови КУД „Златибор“, али били смо незадовољни нашим статусом у том друштву, покушали смо то да исправимо и нисмо успели. Зато смо се сами организовали, нас 30, и основали смо своје удружење. Сачини смо Статут, органе управљања и дан данас одлично функционишемо и сваке године бројимо све више чланова. А то је добар показатељ нашег успешног рада. У јуну смо имали 335 регистрованих чланова.
Развијена структура Удружења, број чланова и асистената који су заинтересовани да своје време уложе у рад са децом, говори у прилог његовом значају за очување традиције фолклора чајетинског краја.
– Да би се добро функционисало, свако друштво треба да има једног уметничког руководиоца или више њих, односно више уметничких руководилаца а једног уметничког директора. Ми смо још увек на том статусу уметничког руководиоца, а имамо асистенте који воде млађе групе. Тако да имамо у месним заједницама Шљивовица 2 групе, у Мачкату једну групу, у Кривој Реци једну групу, у Чајетини две групе школе фолклора, дакле два асистента која ту раде. Са млађим дечјим ансамблом и старијим дечјим ансамблом ради још један руководилац, са припремним ансамблом четврти и са извођачким ветеранским ансамблом један руководилац.
Иако релативно младо, ово Удружење је већ потврдило таленат својих чланова на различитим такмичењима. Освојено место није толико важно, колико је важно учествовање на такмичењима, каже Весовић, истичући да се стручност у извођењу традиционалних српских игара стиче кроз праксу на такмичењима и фестивалима.
– Као и свако друштво, трудимо се да учествујемо на такмичењима. Имамо разне селекције. Ишли смо на „Златни опанак” ове године са старијим дечјим ансамблом, освојили смо прво место у тој конкуренцији. Ветерански ансамбл се не такмичи. Извођачки ансамбл је прошле године учествовао на Републичком такмичењу и освојио је неко 5-6. место. Освојено место није битно колико је важно да будемо учесници тих такмичења. Да бисте постали добар играч не можете само ићи на пробе, већ морате да изађете на фестивале и такмичења. Ми се трудимо да сваке године учествујемо бар на 5-6 фестивала – што такмичарских, што ревијалних. Покушавамо сваку групу да водимо на наступе, да ли у оквиру локалне заједнице или на фестивале које организују друга друштва у окружењу. Мора се ићи на више наступа, ту се праве играчи. А ми имамо добрих играча и за сада се на жалимо. Пробе су два пута недељно, отприлике по сат времена јер не можете анимирати млађе селекције дуже од 45 минута до сат времена. За извођаче некад трају и по 2-3 сата, тешко их је истерати из сале, каже Весовић кроз осмех.
Поред гостовања на другим фестивалима, Удружење је до сада стекло и организациону и играчку праксу, тако да данас и само организује два запажена фестивала – један за децу, други за ветеране. Оба су све посећенија и изазивају све веће интересовање љубитеља фолклора, како из земље тако и из региона, каже саговорник.
– Ми сами организујемо дечји фестивал на Златибору задње седмице јуна. То је Фестивал „Златиборски пупољци” који није такмичарског, већ ревијалног карактера. Прилично је посећен. Ове године је било негде око 500 учесника, распоређених у неких 20 друштава. Одржава се већ друге године заредом и постаје традиционални фестивал за узраст до 15 година. Жеља нам је да у том периоду, кад се заврши школска година, има што више друштава. Златибор је лепо место, има шта да се види и имамо добре смештајне капацитете. Могли би да дођу на викенд и да представе своју културу и свој крај. Долазе нам из Београда, Новог Сада, Босне и Херцеговине…Надамо се да ће тај фестивал још више заживети. А иначе, традиционално већ 13. пут по реду, организујемо велики ветерански фестивал ветерана и рекреативаца на Златибору где узима учешће око 55 ансамбала из целог окружења: Аустрије, Словеније, Хрватске, Македоније, Црне Горе, Босне и Херцеговине и на њему буде око 1300 -1500 учесника. Ове године ће бити организован 7. децембра. На овим просторима нема ни већег ни квалитетнијег фестивала тог типа.
Улога народне ношње у традицији српског народа
Српска народна ношња заузима истакнуто место у култури и традицији српског народа. Њена улога кроз историју је веома битна као симбол етничког идентитета, а истиче се и по ликовним и естетским вредностима. До данас су углавном сачуване одевне целине с краја 19. и почетка 20. века, са разноликим облицима и украсима како у женским тако и у мушким ношњама. А како се фолклор и традиционални сплет игара не могу замислити без народне ношње, саговорника смо питали на који начин Удружење долази до ових одевних предмета и да ли израда народне ношње замире.
– Има још увек радионица које квалитетно раде реплике оригиналних делова ношње. Као и свако друштво, и ми имамо своје људе који нам шију ношњу. Додуше, јесте теже али налазимо понеке оригиналне примерке на основу којих радимо реплике. Помаже нам и Општина Чајетина, имају разумевања за наш рад. Има кажем добрих радионица и добрих ношњи. Ми се трудимо да држимо квалитет, не набављамо много комада, али кад смо се основали дали смо себи за циљ да сваке године урадимо по једну нову кореографију и да набавимо по једну ношњу. До сада смо то увек успевали и премашили смо циљ. Радили смо по 2-3 кореографије и куповали по 2-3 ношње.
Весовић истиче да је ношња коју ово удружење негује специфична за чајетински крај. Њена боја, њени мотиви, као и крој имали су кроз историју своју симболику и нису рукотворени ни напамет ни случајно.
– Рађена је на основу примерака из Музеја из времена краја 19. и почетка 20. века. та ношња се одликује белином код мушкараца. Носе се дугачке хаљине односно дугачке мушке кошуље и беле панталоне са појасном. Опанци су шиљкани, а ту су и јелеци. Постоји и друга варијанта – пеленгири, то је свечана и радна ношња код мушкараца. Једноставности и ширина због рада у пољу, бела боја због тога што се у пољима радило на сунцу па је та боја била одговарајућа за временске услове. Материјал је углавном квалитетан памук који може лепо да се обрађује и везе. Вез је био покрсница, позната за наш крај. Што се тиче женске ношње, ту су женске хаљине, такође опанци шиљкани, као и јелеци. Женски зубуни су беле боје, прављени од сукна и украшени сребрним и златним везом, а свака жена је имала другачији зубун. Ако су биле богатије породице, богатији је био и вез. Етнолози то боље знају јер они се тиме баве, али је познато да ту било и мешања ношње из различитих крајева. На пример, уда се девојка из Бајине Баште и са собом понесе ношњу, па се мешало. Касније, у 20. веку, шумадијска ношња је све више долазила код нас и узимала је примат. За свечаност се користила шумадијска ношња, а наша белина је била мало потиснута. Ми се увек трудимо да увек носимо нашу ношњу како бисмо промовисали традицију чајетинског краја. Мушке чарапе се одликују тиме што су црне, до испод колена, украшене ружама по горњем делу стопала. Сваки крај има препознатљиве чарапе. Ми који се бавимо фолклором не морамо да чујемо музику уз игру, већ само погледамо чарапе и знамо који је крај Србије у питању. Тако је и наша игра препознатљива по нашој ношњи и разнобојним марамама – жутим, белим и зеленим са везом по крајевима.
Због специфичног начина израде и самих материјала који се за ту израду користе, народна ношња захтева и посебан начин чувања, истиче саговорник.
– Тренутно немамо неке посебне услове, али имамо обећање Општине Чајетина да ће нам обезбедити просторије где ћемо моћи адекватно да чувамо ношњу. Ношња се најбоље чува ако се што више у њој игра. Најбрже пропада ношња ако стоји и не испуњава своју функцију. Мора да се проветрава, ако се нешто рашије прекроји се. Има и данас да се нађе опанчара, рецимо у Свилајнцу, који квалитетно израђују опанке шиљкане које ми носимо а који се такође најбоље одржавају и чувају игром и ношењем.
На који начин једно удружење чува и негује традицију свог краја?.
– Традиција се негује самим приступом и наступима. У оквиру нашег удружења имамо и певачке групе – женску и мушку. Једино нисмо успели да направимо народни оркестар, али радимо и на томе. Данас је тешко наћи хармоникаша који неће да свира свадбе, већ хоће да свира фолклор. Ми традицију негујемо и тако што наступамо по свим манифестацијама на Златибору, ту доста људи долази, одлазимо где год се организује манифестација са стране и тамо представљамо свој крај. Деца данас више воле неке брже ритмове, јужне, али овај наш крај има и квалитетну ношњу и квалитетну игру и песму и то покушавамо да пренесемо свуда – не само у Србији већ и у другим деловима света. Одлазимо на турнеје и ван граница државе. Са дечјим ансамблима у суботу крећемо у Бугарску, били смо на Охриду, били смо у Аустрији, а вероватно ћемо се спремати с јесени да идемо и у Праг.
Утисци деце са путовања и наступа у другим земљама су фантастични, истиче Лука Весовић.
– Обично се деца враћају кући плачући, па можете мислити како им је лепо. Као што сам већ рекао, играч се не прави на проби, већ на фестивалу. Видите како други то раде, видите своје грешке, нешто ново усвојите, размените искуства са другим ансамблима и правите нова дружења. То је немерљиво. У фолклору су управо најлепше те турнеје.
Млади настављају традицију певања из вика
Певање на глас, из вика, део је традиције која се полако заборавља, али захваљујући младим певачким групама у оквиру Удружења које ту врсту певања воле и негују, нема бојазни да ће заувек нестати, каже Весовић.
– Певање из вика или певање на глас, то је карактеристика за цео ужички крај, за Нову Варош…Ми имамо женску и мушку певачку групу. То су млади из реда фолклора. Мушка певачка група је освајала доста награда и добили су позитивне критике. Лепо је видети младе људе који желе да наставе тај традиционалан начин певања и да учествују у очувању традиције на тај начин. А тога иначе све мање има. Ми сарађујемо са етно-музикологом из Ужица која ће у септембру обићи и млађе ансамбле да препозна да ли има неко млађе талентовано дете да са њим ради.
Непроцењив значај фолклора за развој младих
Удружење за неговање народне традиције „Златибор” у својим редовима има и децу са посебним потребама као равноправне чланове за чији развој је фолклор од непроцењивог значаја.
– Нема никакве разлике, не одвајамо их од других. Нико никада од друге деце није негодовао. Дружимо се са децом са посебним потребама, водимо их на турнеје, за сваку је похвалу што су их остали прихватили. А и то је део традиције коју треба неговати, да водимо рачуна и о њима. И ми ћемо са тим наставити.
Поред тога што има друштвено-социјалну улогу и улогу буђења и неговања традиције, значај фолклора је много шири, посебно са аспекта физичког развоја младе особе, објашњава саговорник.
– Најбоље је то рекао професор Ранковић –фолклор је добар за развој деце толико да га треба увести у школе. Развија се моторика, почињу већ у првом разреду да уче шта су кругови, како да се оријентишу, уче шта је дисциплина. Толико је потребан да и фудбалери препоручују фолклор као додатну активност фудбалерима. Нема мишића који се не активира, морате да размишљате о тактовима, колико подижете ногу, да ли ћете ићи лево или десно, колико ћете заокрета и кругова направити. Морате водити рачуна о размаку између играча. Ја умем да кажем да је од фолклора боље једино када се дете пење на дрво. Иначе, фолклор је за развој и моторику младе особе непроцењив.
Удружење за неговање народне традиције „Златибор” одржава своје пробе на неколико локација у Чајетини, а с обзиром на бројност чланова, надају се да ће добити просторије у којима ће моћи да организују пробе много лакше и у складу са сопственим распоредом, каже Лука Весовић.
– Вежбамо на неколико локација – у Дому културе у Чајетини, у Културном центру Златибор, у делу Парохијског дома, затим у школама у Мачкату, Шљивовици и Кривој Реци. Није лако организовати и распоредити асистенте, наћи време, уклопити све са осталим активностима и то на различитим локацијама. Имамо обећање из Општине да ћемо добити своје просторије и да ћемо направити и своју салу за вежбање, тако да не сметамо другима и да нико нама не смета. Надам се да ће се и то реализовати.
