Емисија прилагођена особама оштећеног слуха
Да ли и колико добро разумемо појам духовности? Шта она значи свакоме од нас појединачно, а шта свима нама као заједници и народу? Они који о духовности говоре у књигама и записима, кажу да је она немерљива и да постоје многе њене стазе, а да свака од тих стаза, у ком год правцу водила, као почетну станицу има традицију. Да бисмо стазама духовности ишли, морамо знати где нам је почетна станица – чега се као колектив сећамо, шта нам је остављено записано на камену и на пергаменту, а шта ми остављамо записано онима који за нама долазе. Да бисмо сећање на традицију оживели у слици и речи, потребни су нам они који причају приче из давнина и традиционалне обичаје баштине и данас.
А подручје које је прави синоним за то је управо чајетински крај са својим златиборским селима, који је улогу таквог наратора и учитеља поверио Културном центру Златибор. Ова установе културе је млада. Формирана је недавно, а њене идеје и планови усмерени ка очувању традиције овог краја су велики. Једна таква идеја, преточена у манифестацију која носи назив ,,Духовним стопама“, реализована је први пут ове године, а судећи по великом интересовању које је пробудила не само у овом крају већ и широм Србије, претендује да постане традиционална, испричала нам је Даница Јевтић Шишовић, директор Културног центра Златибор.
– Културни центар Златибор званично је основан као установа културе прошле године. Идеја манифестације „Духовним стопама“ је била једна од најбољих идеја које смо имали, јер је број посетилаца у нашем Културном центру био невероватан. Реакција људи на ту манифестацију је била толико позитивна да ће она дефинитивно постати традиционална. Манифестација „Духовним стопама“ је трајала од Божића до Сретења, када нам је и ударна туристичка сезона на Златибору и када има највише гостију. Културна, туристичка и забавна понуда је иначе годинама већ веома богата, па је Културни центар имао идеју да створи један кутак који је мало другачији од стандардне туристичке понуде и који би био допуна свему што Златибор у сезони нуди. Почели смо изложбом икона, затим смо имали представе у нашем позоришту на ту тему: представа о патријарху Павлу и представа о Митрофан бану „Човјек висине“, које су имале невероватно велики број посетилаца. У ту целу причу уклопио се и концепт браће Теофиловић, а у препуној сали смо дочекали и Дивну Љубојевић, тако да је и музика била у том духу. Наши туристи и домаћи посетиоци могли су да виде и изложбу о Мирослављевом јеванђељу са три дана стручног вођења, које је такође било интересантно. У том периоду смо у нашем Културном центру започели и радионицу калиграфије, како бисмо младе упознали са тим традиционалним духовним вредностима. Најпосећеније од свега што смо организовали у оквиру ове манифестације било је предавање оца Гојка Перовића о Његошевом духовном лику. Долазили су људи аутобусима из околних крајева како би чули то предавање.
Организована у периоду верских празника, као симбола постојања и трајања српског народа, манифестација „Духовним стопама“ је обухватила разноврсне аспекте српске традиције, управо са циљем да се од заборава сачува све што нас чини оним што данас јесмо и што нас као народ одликује.
– Ова манифестација је организована на правом месту у право време – од Божића до Сретења, управо у време када се народ враћа традицији, вери, свом пореклу. И некако смо до краја фебруара наставили са причом која је народна традиција – од ћилима, до правог српског, шумадијског и златиборског домаћина. У том периоду смо организовали и представе и музичке догађаје и предавања и књижевне вечери, као и радионицу плетења и веза за нашу децу. На тај начин смо објединили традицију и духовност нашег народа, а то је наишло и на велики одјек у медијима.
Искуство стечено организацијом манифестације „Духовним стопама”, као и бројност заинтересоване публике која је наставила да прати програм Културног центра Златибор, поуздан су показатељ значаја ове манифестације и већ у најави доказ да она има будућност. А то све говори у прилог нашој потреби за буђењем традиционалних, духовних вредности, објашњава Даница Јевтић Шишовић.
– Културни центар Златибор има праксу да мисли унапред. Ово је била једна од наших бољих манифестација, а већ у марту смо почели да мислимо о људима који би могли то да допуне и обогате својим гостовањем следеће године. Са друге стране, уметници, музичке групе, представе и сви они који се баве том врстом уметности су нам се и сами јављали. Тако да већ имамо идеју шта бисмо могли приказати у том периоду следеће године. Које бисмо изложбе могли имати, које извођаче духовне традиционалне музике бисмо могли да позовемо, већ размишљамо о представа које се баве нашом културом, историјом, традицијом и историјом српске цркве од Немањића надаље. Утолико је лакше јер већ имамо искуство и публику која је после те манифестације наставила да долази у Културни центар. Оно што је најважније, имамо добро постављен основ и тему. И надамо се да ћемо и наредних година имати интересантан програм, а оно што публику привлачи су уметници који се баве овом тематиком а познати су на сцени. Нека почетна идеја је да манифестацију наредне године посветимо Косову и Грачаници у првом реду.
Установа културе као чувар традиције
Будући да је чајетински крај са својим златиборским селима подручје које и данас баштини традиционалне вредности живота и рада на овом простору, Културни центар Златибор формиран је управо са циљем да се од заборава сачува све оно од чега смо потекли и на чему смо традицију вековима градили.
– Цела идеја постојања и оснивања Културног центра је да управо ми, који смо тренутно нека „средња“ генерација, не дозволимо да се заборави оно што су радили старији од нас, а најважнија идеја је да се то пренесе на децу која данас расту на Златибору. Да науче да се поносе својим крајем, својом историјом и традицијом. Среда и четвртак су постали омиљени дани за децу са Златибора. Верујте да наша деца, за коју се данас тврди да су немогућа јер само користе телефоне и ништа их друго не интересује, сваке среде и четвртка радо долазе у Културни центар, пишу тушем и пером, раде калиграфију, иницијале, пишу молитве, пословице и са истим тим ентузијазмом и љубављу плету и везу у Културном центру. Ми смо некако направили спој забаве, културе, историје, не оптерећујемо их и не оцењујемо, све им је бесплатно, а атмосфера је таква да деца из наше основне школе који живе на Златибору, једва чекају среду и четвртак да дођу код нас да се друже и да пишу. Ми смо систем прилагодили њима, нисмо одмах кренули од Мирослављевог јеванђеља. Мало смо писали своје иницијале, мало иницијале симпатија, па смо дошли до озбиљнијих библијских текстова. Тако да тврдим да деци само треба прићи на прави начин, треба их упослити и анимирати. А наравно да има деце која ће наставити ову нашу традицију. Јер ако то не урадимо, ништа нисмо урадили.
Калиграфија је у Србији имала улогу у црквеној уметности и црквеном животу, улогу у животу свих владара, а данас је сачувана у средњовековном облику, где су сви орнаменти подсећање на најлепшу књигу средњег века – Мирослављево јеванђеље. Радионице калиграфије у Културном центру Златибор, које су првобитно биле намењене деци, привукле су пажњу и одраслих, па су прерасле своје оквире, што је још један показатељ жеље за враћањем традиције.
– Радионице су у нашој идеји биле намењене деци из наше основне школе. Али толико су биле интересантне да су их похађали и одрасли. На сваку радионицу је долазило бар по 5-6 одраслих. То су људи који живе на Златибору, има оних који су се доселили на Златибор након пензионисања, то су они који су купили своје апартмане овде, али имали смо и жене које су специјално долазиле из Нове Вароши код нас да би научиле калиграфију. Уклопили су се са децом а ми смо направили лепу забаву за све њих. Радове смо оставили деци за успомену, они су их користили за школске приредбе и изложбе. А пошто је данас све дигитализовано, ми смо све њихове радове скенирали и фотографисали и сачували у својим архивама. У суштини, чувамо их да бисмо упоредили њихову вештину на самом почетку и након одређеног времена и да бисмо видели колико смо напредовали.
Цркве брвнаре – симбол златиборског краја
Поред свих традиционалних заната којима се овај крај може похвалити, истиче се и по сликарству и фрескописању и за то везану стару градњу на овом подручју, оличену најпре кроз цркве брвнаре. Као сликар зидног сликарства и фрескописац по професији, саговорница истиче да је то право богатство. Неке од цркава брвнара су до данас опстале у златиборским селима, а свака има своју историју и прича своју причу из прошлих времена.
– Црква-брвнара је у правом смислу те речи симбол златиборског краја. Као што је и кућа брвнара симбол златиборског краја. И најлепше је сачувана у Сирогојну, у Музеју Старо село, уопште тај начин златиборске старе градње са брвнима, без ексера и то је нешто што Златибор издваја од свих других туристичких места као једини музеј, осим Шведске у свету, који има сачуван тај модел народног градитељства. Како је народ градио своје куће, тако је градио и цркве брвнаре. На Златибору који је планински крај са великим пространством шума, логично је да су тако градили своје куће а самим тим и цркве. Најзанимљивија прича је да су то биле цркве које су чак могле и да се помере и да су за време турске власти људи у Доброселици преместили цркву на коњима и воловима, па је вратили назад кад је турска војска прошла. Тако да црква-брвнара постоји из времена од када је и народа на Златибору. У хајдучко време смо били поносни на њих. У срећнија времена, цркве на Златибору су зидане. Неке су нажалост страдале од временских услова, неке су реконструисане, али уз цео амбијенти најлепше иду цркве брвнаре у Доброселици, у Јабланици, у Семегњеву, на различитим местима планине и све имају јако богат иконописачки фонд. Ту се налазе изванредне иконе, дела мајстора који су радили у Србији у време оба устанка. И бар недељу дана је потребно да проведете на Златибору да бисте обишли само блага цркви-брвнара. Уз то, природни амбијент у коме се налазе је прелеп, али је и сама градња интересантна. Свака од њих има своју легенду и садржи значајне реликвије које су део историје уметности целог нашег народа.
Популарност цркава брвнара све је већа, а радује то што млади постају свесни њиховог историјског и културног значаја, наводи саговорница.
– Људи истражују ван центра Златибора, а данас су сви путеви добро обележени па не морате размишљати да ли ћете залутати до неког локалитета. И они који долазе први пут, али и они који се враћају, увек обилазе цркве брвнаре. Проширили смо потребе данашњих туриста за ресторанима и хотелима, али остаје то да људи воле природу. А оно што и млади све више воле су наше традиционалне вредности. Млади људи који данас живе у селима у којима се налазе цркве брвнаре, или им тамо живе родитељи, баке и деке, такође истичу ове знаменитости са поносом и оне се често налазе на њиховим фотографијама на друштвеним мрежама. Тако да је и то допринело њиховој популарности и приказало их и онима који за њих нису знали. Мислим да је то једна од најинтересантнијих тура на Златибору, уз сво поштовање оних који долазе из верских разлога.
Подручје саткано од разноврсних слојева старих традиција
Како Даница Јевтић Шишовић истиче, чајетински крај и читав шири предео, као вековна раскрсница бројних култура и цивилизација, подручје је саткано од слојева старих традиција – од бронзаног доба до данас. А у прилог томе говоре предмети из различитих епоха који се чувају у установама културе.
– У Музеју у Ужицу се чувају реликвије од бронзаног доба, римског, турског доба, из ратова…тако да су овде као и на целом Балкану, цивилизације од како је света и века. И где год да се закопа у овом нашем крају мало дубље, наићи ћемо или на грчке или римске изворе, чак из бронзаног доба. Много је слојева историје у нашем крају јер смо вековима на раскрсници бројних цивилизација и култура. Од Дунава до Средоземног мора су цивилизације и из периода пре нове ере, а не само после тога. А оно на шта је Златибор поносан, поред Музеја Старо село у Сриогојну који је сакупио најкарактеристичнији део историје овог краја, су и различити темељи цркава. Манастир Увац, манастир Дубрава, из много ранијег периода, стећци из средњег века, на подручју Криве Реке нађене су посуде из бронзаног доба.
Чување традиције је основ опстанка народа
Један од циљева оснивања и рада Културног центра Златибор је да освести млађе генерације, али и оне старије, о значају поштовања и неговања сопствене традиције и изворности. Да их на практичан начин научи да традиција није глобална култура која данас влада свим светским токовима, већ аутентичност краја из кога су потекли. Да се она не може купити, преузети или копирати од других, већ да је треба неговати и поштовати у оном облику и са оним вредностима са којима су расли њихови преци.
– Ми заиста желимо да сачувамо традицију, да учинимо да наша деца буду поносна и опанком и шајкачом и сиром и кајмаком, пршутом, пројом, ракијом са Златибора и музиком са Златибора, јер је то традиционално и овде најбоље. Налазимо се у времену глобализма, када цео свет носи исте патике, исте јакне, слуша исту музику, а ово је нешто аутентично што треба сачувати. Као што Французи чувају вино, као што други народи чувају своје традиционалне производе, ми смо сада то коначно освестили и код себе, али првенствено код ове деце која се баве фолклором и трубом. Да нешто што је аутентично и традиционално српско треба очувати. И да је то нешто због чега странци долазе у Србију, а оне због онога што се може наћи свуда у свету.
Такође се трудимо да сачувамо сваки сегмент традиционалне песме и игре, наш ерски хумор који је специфичан, да не заборавимо јунаке из овог краја, знамените жене које су учествовале у писању историје, кроз чување веза, ткања, плетења, као и ћирилице. Само тако ћемо наставити да постојимо са сопственим идентитетом и нећемо се утопити у остатак света неприметно, закључила је Даница Јевтић Шишовић, директор Културног центра Златибор.
