Емисија прилагођена особама оштећеног слуха
Етно село на источном ободу златиборске висоравни које је прославило златиборски крај у свету и чије име су исплеле вредне руке златиборских плетиља, јединствен је пример споја традиционалног и модерног, очувања старих заната, неговања вредности живота и рада од давнина. Сирогојно – име је које се први пут помиње у турском дефтеру из 1560. године а чији пут савременог развоја су утрли склоност и таленат жена да израђују одевне предмете од вуне, излагане 30-их година прошлог века у свим европским модним метрополама. Домаћа радиност у оквиру Земљорадничке задруге, давне 1963. године, утицала је на развој јединственог музеја у Србији под ведрим небом, међу пашњацима и боровом шумом, а заслугу за то носи жена са великом визијом тадашњег времена, Добрила Смиљанић, прича Драган Цицварић, музејски саветник Музеја на отвореном „Старо село” у Сирогојну.
– Сама идеја о покретању Музеја на отвореном потекла је од друштвеног предузећа „Сирогојно” које се бавило производњом плетених џемпера и на чијем челу је, као организатор и главни креатор, била Добрила Смиљанић и Завода за заштиту споменика културе Србије, чији је представник био архитекта Ранко Финдрик. Њиховим заједничким радом дошло је до идеје да се направи једини и још увек први Музеј на отвореном у Србији. Кључно је било ангажовање локалних плетиља које су се бавиле плетењем џемпера од вуне и домаћом радиношћу, по моделима које је радила Добрила а који су били инспирисани традицијом. Самим тим, из једне потребе да се направи место где се могу видети такви аутентични производи на једном месту, било је потребно да постоји амбијентална целина. Па како су сличну идеју имали у Заводу за заштиту споменика културе, дошло је до формирања овог музеја. Музеј је до 1992. године у саставу тог друштвеног предузећа „Сирогојно” и овде су организовани пријеми за стране и домаће делегације као и модне ревије. Од 1992. године Музеј се одвојио и постао самостална институција. И даље се свуда користе ти модели који су још давно смишљени у Сирогојну , а сам начин израде тих џемпера је непресушни извор инспирације. Џемпери се и даље израђују, мада у старој фирми доста мање него раније. То су модели који су смишљени 60-их и 70-их година прошлог века када је и та конфекција била у највећем процвату.
Народно градитељство и наслеђе
Народно градитељство и наслеђе Сирогојна и чајетинског краја пренети су током 80-их година прошлог века у данашње модерно доба са преносом старих кућа и објеката на којима се осликавало умеће самоуких народних неимара, и пажљиво су упаковани у пројекат Музеја на отвореном.
– Овде код нас у музејској поставци налази се 50 објеката народног градитељства из друге половине 19. и с почетка 20. века. То су оригинални објекти који су пронађени у разним златиборским селима и дислоцирани и поново склопљени у Музеју да би их тако сачували, а то је и најбољи начин да се сачувају ови стари објекти јер објекти у Музеју „Старо село” су углавном направљени од дрвета па им је потребна посебна нега и заштита да би могли што дуже да трају. А и сами знамо да је све мање оваквих објеката у нашем крају. Први објекти на овој простор пребачени су 1980. године када су прво домаћинство музеја, односно Главна кућа и пратећи објекти, пребачени једног златиборског села.
У заштићеној целини, Музеј „Старо село” се простире на 5 хектара и приказује архитектуру, унутрашње уређење зграда, начин привређивања у прошлости и организацију породичног живота људи брдско-планинских предела динарског краја.
– 50 објеката је смештено у две целине: сталну музејску поставку коју чине два златиборска домаћинства из друге половине 19. и с почетка 20. века, као и други остали пратећи објекти – дворана, односно галерија где се представљају различите изложбе у току године, музејска продавница где се продају производи старих заната, сувенирница, затим биљна апотека, музејска крчма где се служе традиционална јела и пића из овог краја, брвнаре које могу да се издају у туристичке сврхе.
С обзиром на њихов век трајања, али и на саму идеју на основу које они треба још дуго да одолевају зубу времена, сви објекти у оквиру Музеја на отвореном траже посебну пажњу и одржавање, наводи саговорник.
– Када причамо о сталној поставци, односно објектима који је чине, за њихову изградњу је углавном коришћен црни бор, посебно његов централни део односно срце. То дрво је јако добро, издржљиво и квалитетно. Пуно је смоле и практично је дуго издржало зуб времена будући да су на њему вршене мале интервенције. Углавном га одржава Конзерваторска служба у Музеју. Оно се штити заштитним средствима за дрво. А са друге стране, кровови су рађени од другачијег материјала. Није коришћен тако добар материјал, па су били склонији пропадању поготову зими, те се стога могу мењати истом технологијом обраде дрвета и коришћењем истог дрвета како би се поново покрили. Саме талпе које се користе за конструкцију кућа остале су из тог периода. Ми још овде имамо из тог периода један објекат који је покривен сламом, која такође мора повремено да се мења, а на неколико објеката имамо камене плоче које потичу из околине Ивањице. И то је најбољи кровни покривач, али није се често користио јер се не налази у близини, па су га имале само имућније куће тог времена.
Визуелни доживљај живота у прошлим вековима
О начину живота и рада с краја 19 века данас можемо да сазнамо само из прича и понеких традиционалних пракси које су се задржале и које се преносе с колена на колено. А музејска поставка Старог села је и конкретан визуелни доживљај и пример из праксе који уводи посетиоце у та времена. А то што је остало сачувано покривено каменим плочама, није се ни мењало.
– У Главној кући се налазило огњиште око кога се окупљала породица. Ту је постојао старешина домаћинства који је доносио одлуке шта је чији посао, односно ко ће шта да ради. У домаћинству је живела цела породица која је могла да броји преко 20 чланова, а које су чинили и ожењени синови са својим породицама. У Главној кући су заједно обедовали, примали госте и славили, а сваки син тог старешине имао је посебан објекат за себе и своју породицу за спавање. Ти објекти су се звали вајати или зграде. Њих може бити различит број. Код нас овде у оквиру комплекса у једном домаћинству имамо два вајата, у другом три. Затим ту је млекар у коме се чувало млеко и у коме су се правили млечни производи, амбари за жито, салаш за кукуруз у клипу који се чувао и сушио. Поред тога, постављене су и занатске радионице у којима се демонстрирају стари занати. У једном домаћинству је качарска радионица где посетиоци Музеја могу да виде како су се људи некада бавили качарским занатом који је био посебно развијен у овом крају, нарочито у селу Рожанство. Качари су, иначе, мајстори који праве качице, чаброве, буриће итд. од дрвета. Па онда имамо занатску радионицу за обраду глине, где се прави грнчарија, између осталог злакушка која се налази на УНЕСКО листи нематеријалног културног наслеђа. Ту је ковачка радионица где се такође повремено демонстрира и ковачки занат. У оквиру сталне поставке су и економски објекти за сушење и прераду воћа, качара, штала – будући да је ово био сточарски крај па су прављене велике штале са два нивоа, за крупну и ситну стоку. Имамо и објекте у којима се стока чувала у то време, итд.
Да се не заборави
Како објашњава Драган Цицварић, Музеју „Старо село” поверен је задатак чувара традиције у оквиру једине отворене поставке на овим просторима која има значај у преношењу старих знања, заната и пракси генерацијама које долазе. А све то, са циљем да се не заборави.
– То и јесте сама идеја Музеја на отвореном, јер на једном месту можете да видите како се некада живело, и духовну и материјалну културу, градитељство, и да у једном дану прођете кроз живо наслеђе и сведочите како је некада било, шта је од тога остало и шта се примењује данас.
А да се не би заборавило и остало само у домену теорије и прича које се преносе с колена на колено, ту су и практичне радионице као пример начина на који су вредне руке занатлија– махом грнчара и плетиља, ткале и обликовале традицију овог краја.
– Имали смо, рецимо, редовне радионице злакушке грнчарије, где је долазио мајстор који је демонстрирао тај занат. Сви посетиоци Музеја су имали прилику да направе неки предмет, неку посуду од глине. Мајстор је то показивао, демонстрирало се на лицу места. Такође, у току године долазе занатлије које свим посетиоцима могу да објасне нешто везано за сам занат. Осим тога, имали смо радионице плетења и традиционалне музике које су намењене свим узрастима. А у сарадњи са школама постоји могућност и да се раде неке специјализоване радионице.
Активност Музеја на буђењу духовности и очувању традиције чајетинског краја огледа се и у обележавању верских празника и неговању обичаја који су за њих везани.
– Музеј „Саро село” има учешћа у организовању Петровданских дана у Сирогојну јер се налази у самом селу и сви који дођу да обиђу тај догађај могу посетити и Музеј у близини. Поред тога, код нас се обележавају и други верски празници. За Бадње вече имамо организовано уношење бадњака, затим Ивањдан, Спасовдан, Видовдан када се износи текстил из куће на сунце, и тако даље. И на тај начин посетиоци Музеја могу да буду упознати и са том духовном традицијом нашег народа.
Национална награда за очување и неговање српске културе и традиције дошла је у музејске руке прошле године, као симболична потврда његове улоге у том процесу. Али та награда није и једина.
– Прошле године на Сретење смо добили ту награду, а осим ње, добили смо и Међународну награду од Форума словенских култура. То је Међународно удружење које окупља све словенске музеје. Ту смо добили награду за музејску интерпретацију, на начин на који ми представљамо традицију посетиоцима Музеја, а та награда је резултат начина на који Музеј „Старо село” ради.
Путовање у прошлост интересантно свим узрастима
А како Музеј привлачи туристе и колико су им интересантне приче и прикази из живота прошлих векова?
– Музеј често посећују разне екскурзије током године – како основних тако и средњих школа. То је место где деца могу доста тога да науче. Током летње сезоне, када Музеј ради до 19 часова, велики број посетилаца долази са Златибора. Нисмо далеко, а цео дан може да се проведе у природи, доста тога може да се научи, а поред тога у близини Музеја се налазе и неке друге атрактивне локације. Стопића пећина, водопад у Гостиљу итд., тако да може да се направи једна лепа тура. Са друге стране, Музеј се промовише и на друге начине – издавачком делатношћу и програмима који се овде организују током године – попут музичких програма, изложби и радионица. Током зиме, од новембра до почетка априла, Музеј ради краће, до 16 часова. Због саме видљивости тада није могуће обићи поставку, па у том периоду највише посета има око Нове године и Божића и најинтересантнија је манифестација уношења бадњака. Мање је посетилаца у том периоду, али и поред тога Музеј ради током целе године. Долазе нам и страни туристи, углавном организовано преко агенција, мада има и појединачних посета. Они дођу наменски или са Златибора. Више је домаћих туриста, али и странци су заинтересовани за поставку или тренутни програм, а неки дођу и да преноће. Утисци су позитивни, а иначе су музеји на отвореном атрактивни јер су и амбијент и поставка идеалан начин да се види како је све изгледало некад, а како је данас.
Читав доживљај путовања у прошлост употпуњују аутентични сувенири из овог краја.
– То су углавном производи из овог краја, рецимо копије традиционалних заната, џемпери, ћилими, баш аутентични предмети који тешко могу да се нађу на неком другом месту. И све је на располагању на једном месту – музејска поставка, сувенири, традиционална гастрономија…А све информације о Музеју „Старо село” на располагању су на више језика и за све објекте постоје детаљи о њиховој историји и начину градње, закључио је Драган Цицварић.
