Емисија прилагођена особама оштећеног слуха
Неговање матерњег језика основа је очувања културног наслеђа и идентитета једног народа, јер управо је језичка разноликост значајна за развој, напредак и опстанак различитих друштава широм света, њихових култура и традиција. Вишејезична друштва опстају кроз своје језике који преносе и чувају традиционално знање претходних генерација. Међутим, многи матерњи језици широм света су угрожени или чак нестају због различитих фактора као што су глобализација, миграције, економске промене али и чести политички притисци. А језичка разноликост је све више угрожена.
Из ове перспективе, не изгледа да бисмо могли да се нађемо у групи таквих земаља. Али, чињеница јесте да све чешће одлазимо у шопинг уместо у куповину, да више нисмо обожаватељи већ фанови, да смо нешто што је исправно и разумљиво заменили нечим што је ОК, а оно што је добро и лепо нечим што је КУЛ.
Свако од нас је одговоран за очување матерњег језика и свако томе мора дати свој допринос како бисмо му омогућили да живи и опстаје. Јер данас имамо на располагању бројне језике којима се, мање или више, успешно служимо, али наш матерњи језик има само нас.
Управо ово је мото којим се у неговању свог матерњег језика, а тиме и своје културе и традиције, воде основци ђаци Основне школе „Димитрије Туцовић” из Чајетине – школе која може послужити за пример својом историјом обележавања различитих датума који се односе на матерњи језик и писмо, прича Марија Вуловић, наставница српског језика у издвојеном одељењу ове школе на Златибору.
– Традиционално, кад је матерњи језик у питању, школа обележава четири важна датума: 21. фебруар – Дан матерњег језика, 21. март – Светски дан поезије, 23. април – Светски дан књиге и 24. мај – Дан словенске писмености. Сваки од ових датума у нашој школи обележавамо на пригодан начин, представљањем изабраних текстова, а пре свега ученичким ауторским радовима. Кад то кажем, мислим на оно што они сами напишу, нацртају, представе у виду презентације. Такви часови су углавном интердисциплинарни, са историјом, ликовном и музичком културом, грађанским васпитањем, верском наставом. Тако обележавамо и 21. фебруар, Дан матерњег језика, већ неких 10-ак година, традиционално и континуирано. Ученици су носиоци обележавања свих тих важних датума. Они се представљају пригодним текстовима из књижевности који су тематски везани за датуме које обележавамо, али још више од тога, они својим ауторским радовима повезују оно што је научено и самостално израђено. Такви часови се прикажу као веома стимулативни и увек су извор неких нових идеја за нека друга обележавања празника на другачији начин. Увек се трудимо да нађемо нешто иновативно, али се држимо исте девизе – да волимо српски језик, јер он нема никог другог осим нас. То је наш мото обележавања свих ових празника.
Значај појединца у очувању матерњег језика подједнако је важан као и значај који матерњи језик има у развоју свакога од нас понаособ. Не само у сазнајном и говорном, већ и у културном и духовном смислу. Зато је управо најранији узраст време кад се почиње са изградњом свести о месту које матерњи језик заузима у нашој култури и традицији.
– Важно је да деца одрастају са свешћу о значају очувања матерњег језика и писма. Као што је рекао Вук, а после се изнова потврђивало, „Језик је хранитељ народа. Докле живи језик, дотле је и народ жив”. И баш због тога је важно освестити значај матерњег језика и сопствене културе сваком појединцу. А сваки појединац је ходајући гласник свог матерњег језика. И наравно да је најбоље тај значај освестити на младом узрасту. Јер као што рече Доситеј Обрадовић: „Млада је душа подобна меком воску: у какав га калуп метнеш и салијеш, онаки образ од њега направиш“. У том духу и под тим мотом ми обележавамо Дан матерњег језика и све празнике који су нераскидиво везани за језик и писмо.
Активно учествовање ученика у креирању програма обележавања датума симболичних за матерњи језик и писменост, говоре у прилог томе да учење и књига могу да буду синоними за забаву и задовољство, објашњава Марија Вуловић.
– Бирамо текстове – Вука, Његоша, Исидору… Углавном прилагођавамо оним текстовима које имамо у уџбеничком избору, али много шире. Са тим у вези, ученици се увек окушају да напишу нешто сами. То буду сјајне песме, кратке приче и под тим слоганом да српски језик нема никог другог осим нас, ми материју представљамо онако како нам у том тренутку изгледа најповољније. Препустимо то ученицима, а наставник је ту само неко ко усмерава и даје упутства.
Примена наученог од кључног је значаја
Значај матерњег језика као основе културе и традиције је немерљив. И тога смо сви свесни. А колико свако од нас појединачно доприноси његовом неговању, то је већ друго питање. Али једно је сигурно – да би матерњи језик опстао и задржао место које му припада, нису довољни само обележавање симболичних датума и настава језика у школи, већ је неопходно да га деца усвоје и прихвате као своју свакодневицу, поготову у данашње време када су позајмљенице из страних језика све чешће у употреби, објашњава саговорница.
– Оно што је важно јесте то да они сагледају лепоту казане и писане речи. И баш у том смислу, тако функционишу наше секције. И литерарно-новинарска и рецитаторска. У оквиру њих имамо и разне радионице које резултирају лепим ученичким радовима. Ученици се представљају и на бројним конкурсима, како локалним тако и оним ширег карактера. Буду веома успешни, похваљени и награђени, па им је то ветар у леђа да наставе даље. А кроз то науче и да обележавање Дана матерњег језика не значи само обележавање 21. фебруара, већ много шире од тога. Они сами схвате, на пример, да је СУПЕР врста горива, а не значење нечег лепог и бајковитог. Има доста таквих анегдота са часова. На пример, када се први пут сретну са стиховима у којима мајка опомиње Марка Краљевића и каже му: „Остави се синко четовања”, па кад их питате да ли знају шта је „четовање“, они кажу наравно да знају. Али за њих је „четовање” искључиво везано за комуникацију на интернету. Онда ја њима објасним да је то у средњем веку значило да неко иде да се бори. Они тако упознају историју и културу и ако им се нешто на тај начин објасни, остане много трајније него да им се образложење уз анализу песме напише на табли. Они ће то образложење прочитати, или га неће прочитати, а ако им се приближи на њима прихватљив начин они га запамте, насмеју се и то им остане. Деца данас увелико исправљају одрасле у говору. Чујем да кажу у породици у разговору са родитељима да је лепше кад нешто делимо него кад „шерујемо”, кад нам се нешто „свиђа“ а не кад га „лајкујемо”, да је лепше рећи да смо се досађивали него да смо „блејали”. Иде се ка тој некој примени онога што смо урадили и научили обележавајући одређене датуме.
Трка са позајмљеницама из енглеског језика
Имајући у виду светска кретања у свим областима, па и у језику, и ту често помињану глобализацију која настоји да избрише карактеристике и особености малих култура и све стави под једну капу као универзално, да ли постоји бојазан да ће српски језик изгубити трку са речима позајмљеним махом из енглеског језика?
– То је тако у језику. Језик је жива хијерархијска структура која се стално мења, подложан је променама и ми то морамо прихватити. Али морамо знати да наш језик има обиље речи, да је то једно дивно, раскошно богатство речи. Када ми ђаци кажу: „Даунлодовао сам вам онај фајл па ћу вам га послати и-мејлом као атачмент, само да успем да се накачим“, ја онда кажем: „Хајде прво сад то преведи а онда се баци на посао са слањем и отпремањем фајла“. И онда ученици добију понуђена нека од значења тих наших лепих речи. Зашто користити туђе речи ако имамо лепе своје. Код нас се дешава да добијамо конгломерат, једну мешавину која није ни српски, али ни чист енглески језик. Гласовна структура буде српска, облици тих речи углавном буду српски, али речи су често непотребно позајмљене из енглеског језика и онда тако прилагођене нашем језичком систему н осе низ правописних, граматичких и говорних неприлагођености и грешака. Тај англо-српски, ако бисмо га тако могли назвати, представља једну најнеприкладнију мешавину два језика која немају апсолутно никакву заједничку структуру – ни фонетску, ни морфолошку ни синтаксичку. И не може се као такав употребљавати. Важно је, наравно, да знамо енглески језик, јер је човек који данас не познаје енглески језик, полуписмен човек. То је чињеница. Али, да бисмо могли да познајемо енглески језик, прво морамо да знамо свој матерњи. И то је најважније. Освестити значај матерњег језика. С тим се почиње. Без тога немамо ништа. Без тога имамо само импровизације полуписмених људи, који су полусвесни онога што говоре.
Народна књижевност као срж српског језика
– Да бисмо свој језик добро познавали, морамо га заволети. А да бисмо га заволели, морамо читати, морамо познавати оно што је срж нашег језика, а то је народна књижевност. И онда се то после надограђује кроз читав низ дела која везујемо за касније епохе – романтизам, реализам, савремену књижевност. Све је то систем који се гради и зато треба систематично радити на изградњи тог система, да би деца изашла из школе као писмени људи који разумеју језички систем матерњег језика и који су онда спремни да усвајају и друге језике. Деца већ у каснијим разредима основне школе познају позајмљенице, знају да се реч која је историзам употребљавала само у једном временском тренутку и да се више не употребљава. На пример, знају да више не постоји реч „винарина” зато што више нико не наплаћује порез на вино у том смислу како се тада наплаћивао. Исто тако, разликују историзме од архаизама, јер у шали и данас кажу „авлија” и „пенџер”, али знају да су те речи застареле и да се данас уместо тих турцизама користе речи „прозор” и „двориште”.
Друштвене мреже су деградирале функционалну употребу језика
Утицај друштвених мрежа на језик данас је погубан, каже саговорница. Говорни језик је сведен на минимум, а писани враћен на свој почетак – односно хијероглифе у виду графичких емотикона и сличица као одговора на питање, уместо писане речи. Јер тако је и млађима и старијима данас лакше, а то је деградација језика, сматра Марија Вуловић.
– Кад је писани језик у питању, све је почело од сликовног писма. И ми се сад, нажалост, враћамо на то сликовно писмо. Цео одговор на питање буде весео смајли, тужан смајли, срце, сломљено срце… Дакле, то су одговори – срећан сам, тужан сам, добро сам прошао, нисам добро прошао… Уместо речи, данас се одговара сликама. Тако је лакше. Тај један клик на слику нас враћа на сликовно писмо. А замислите колики је пут био од хијероглифа до фонетског писма које ми имамо данас. То је деградација језика. Заборављамо да говоримо. Оно што је најважније јесте освестити лепоту речи. Лепоту нашег фонетског писма јер то нема нико у свету. Ниједно писмо на свету није савршено као наше. Ми треба да се вратимо речима, а враћајући се речима вратићемо се себи. Морамо говорити. Деца јако тешко комуницирају међусобно. И кад су неки рођендани у питању, или кад се окупе у парку. Врло мало говоре. Они седе и држе телефоне. И лакше им је тако да комуницирају. Фали нам жива реч. И та реч мора бити употребљена у свом исправном значењу. Не постоји реч „НМГ”, а они тако одговарају, зато што их мрзи да напишу „Не могу”. И то није само случај са децом, већ и са одраслима. Друштвене мреже су деградирале функционалну употребу језика, али оне то нису урадиле саме. Носиоци тога су људи.
Да бисмо се одупрли негативном утицају на матерњи језик, који долази са свих страна, важно је да га добро познајемо и да знамо шта је исправно а шта не. Јер ако одлутамо у комуникацији, одлутаћемо и од своје суштине и онога шта српски језик за нас представља и каквим нас чини.
– Кад добијете у медијима бомбастичан наслов „Степ бај степ у провалију”, запитате се шта се добили. Пола српски, пола енглески. Ни из једне језичке перспективе ми нисмо добили тачну језичку конструкцију. И опет кажем да је најважније знање. Утемељити оно што смо научили и после тога га доследно примењивати. Мени се деси да у комуникацији преко друштвених мрежа са својим саговорником комуницирам тако што пишем књижевни језик, а он мени одговара са „НМГ” и емотиконима и цртежима. Али током комуникације видите како се то мења, како се након тих кратких, штурих и неправилних реченица формирају здравије језичке конструкције. Јер човек са друге стране види да комуницира са никим ко користи језик онако како га је и он учио. И онда по аутоматизму другачије и сам формулише своју реченицу, односно ради на ономе што пише. И то је добро.
Иако се употреба ћирилице све више заговара, саговорница сматра да она није довољно заступљена.
– У школи деца користе углавном ћирилицу. Наравно, користе се оба писма. Ја никога не терам да пише ћирилицом, али им небројено пута током године поновим да српски језик нема никог осим нас и да је наше писмо најсавршеније писмо на свету, па да би један Енглез или Немац све дао да има такав језик. Ништа није лепше и једноставније, рецимо, код наше речи „мама”. Један глас, једно слово, и то је то. А Енглез мора да напише „mother”, па да прочита „мадр”, да би добио то што ми имамо у та четири једноставна слова спојена у тако лепу реч. Тако да они заиста користе ћирилицу кад су у школи. Али током комуникације преко интернета, односно телефоном, мислим да је ћирилица недовољно заступљена. Током обележавања Дана словенске писмености, форсирамо ћирилицу, пишемо песме о ћирилици, о лепоти нашег писма. Важно је не одустати, али не знам колико школа као институција може сама да сачува писмо. Морамо сви да га чувамо. Та виртуелна комуникација је најодговорнија за лош положај нашег писма које је носилац нашег идентитета. Али мислим да, ако деца на време увиде значај и лепоту нашег писма, сигурно ће му се враћати. У том узрасту иду за оним што је у тренду, али враћаће се ћирилици ако одрастају са свешћу о томе колико је тај повратак важан.
Саговорницу смо за крај питали да ли деца имају изграђену свест о значају матерњег језика.
– Не можемо тражити од деце да имају изграђену свест о значају матерњег језика, кад је нема већи део одраслих. Али на томе треба радити систематично и континуирано. Треба их заразити лепотом матерњег језика, читати им поезију, рецитовати им, казивати, подстицати и њих да казују, беседе и рецитују. Кад им кажете да је Бранко Миљковић написао песму од само једног стиха, који гласи „Уби ме прејака реч”, свако од њих зна већ једну песму. Целу песму, моћну, сугестивну, брутално истиниту, отежалу од вишезначја. И ми смо велики посао урадили. Са тог часа где смо рекли један стих, песму која је значајна и велика, деца изађу и знају ту песму. И морају промишљати, не може то проћи поред њих. Трагањем и промишљањем они ће доћи до значења. Ја им у разреду причам да кад мајка узме дете и стави га на дојку она му проговори. Прво му проговори. Е то је тај моменат матерњег језика. То не може да се научи. Зато не треба нико да ти плати курс, приватну школу, или летњу школу, јер ти растеш са матерњим језиком. Зато освести колико ти је важан.
