На северозападу чачанске територије, делом на падинама Каблара до Западне Мораве и Каменице, протеже се село Рошци. Ово старо село које се помиње још у турским дефтерима из 15. века, име је добило, како каже легенда, по брдима која подсећају на рогове. Прелепи пејзажи нетакнуте природе, манастири Никоље, Јовање и Успење који се налазе на његовој територији, сеоске куће разбацане по овом крајолику, одају утисак оазе мира и свих лепота живљења у селу, испричао нам је Градимир Илић, председник Савета Месне заједнице Рошци.
– Рошци су окружени са свих страна мањим и већим брдима која личе на рошчиће, односно мање рогове, па легенда каже да је по томе село и добило име. По рељефној структури, више припада планинским него равничарским селима, а по подели је развијено а не рурално подручје. Рошци су међу пет села по површини на подручју Чачка. Нажалост, по броју становника су веома мали и то је углавном старије становништво, у домаћинствима махом једно или двоје, ретко троје мештана. Постоји и десетак домаћинстава која се сврставају у бројнија и која имају децу и омладину. Кроз село протиче река Каменица која је лети актуелна, а у близини је и планина Каблар која је последњих година веома посећена.
Судбина овог села данас, његов развој и перспективе за живот и рад млађих генерација које стасавају, далеко су од идеалног. Некада се у селу много боље живело него данас, истиче Илић и додаје да амбуланта, земљорадничка задруга, продавнице у Рошцима више не постоје, а ђака је веома мало да би постојала нада у будућност и опстанак сеоске школе.
– Много се боље раније живело. Имали смо земљорадничку задругу „Каблар“ која је била позната у целој Србији. Она више не постоји. То мало становника што је остало мучи муку са робом коју произведе а практично нема више ни ко да производи. Док је пословала задруга имали смо три продавнице, а сад немамо ни једну. А немају је ни Јанчићи, ни Врнчани. Прва продавница нам је у Пријевору. Више пута смо, као власници објекта Месне заједнице давали објекат и бесплатно само да се одржава и да се плаћају дажбине. Али за то нема интересената. У суштини, не би имао ни ко да купи у тој продавници. Некада смо имали и здравствену амбуланту и ветеринарску станицу. Данас немамо ни једно ни друго. Мештани данас одлазе лекару у град или у амбуланту у Пријевору.
Помоћ локалне самоуправе селу не изостаје, каже Градимир Илић, али имајући у виду опште стање села данас, та помоћ је недовољна.
– Чине доста, поготову за наше село. Али ми смо сиромашна средина и пуно нам треба да би се нешто променило на боље. Држава даје субвенције, то је у реду, али једном ти руком даје, другом ти руком узима. рецимо, нафта је поскупела на 204 динара. Било чиме да се сељак бави, без те нафте не може да функционише. Друго, субвенцијама је обухваћено само гориво по хектару, али пољопривредни произвођач мора да отплати и концентрат и ђубриво и ту нафту мора плаћати по цени која стално расте и ко зна где ће јој бити крај. Ситуација се у нашој средини погоршала и немам ништа оптимистички да кажем. Највећи проблем је тај што је оно мало носилаца газдинстава старије становништво, људи од 70-80 година. Младих носилаца газдинстава нема. Неће млади тиме да се баве данас када је ситуација неизвесна. Ја сам треће колено овде на газдинству, мој син је радио и напустио је посао да би се бавио пољопривредом. Али он то може да ради, јер ја имам пензију и којом могу да помогнем.
Поједини дугогодишњи проблеми у селу су делимично решени, а други и даље чекају надлежне.
– Урађен је видиковац на Каблару и пут до њега, реновиран је део електромреже а очекујемо да ће посао бити завршен ове године. Урађен је централни део из Овчар Бање који напаја све кракове. На том централном воду високог напона који није урађен дешавају се кварови, а ово што је завршено не прави више проблеме. Урађено је и 9 километара пута који спаја магистрални пут из Овчар Бање са регионалним путем за Рошце, Каблар и наш крај. Који повезује Чачак са Гојном Гором и Добрињом. Регионални пут трећег реда је у катастрофалном стању. Поготову на деоници Цагање-Каблар, ту има много одрона и питање је дана када ће доћи до прекида саобраћаја. За то је надлежно предузеће „Србијапут”, али видим да се ту слабо шта предузима да се пут доведе у боље стање. Похвално је то што се ради велики број ауто-путева, то није спорно, али тим путевима сељаци најмање иду. Њима је потребан прилазни пут кућама и њивама, а ауто-пут ретко користе. Локална самоуправа нам је довела воду за један заселак, направила је игралиште за децу у Цагањама, мада имамо проблем да сад имамо игралиште али немамо децу која би се ту играла. Али надам се да ће оно послужити кад мало овај крај живне, кад народ крене на Каменицу или након што се пусти у рад видиковац на Каблару за који је предвиђено да ће привући још већи број туриста.
Мештани Рожаца се надају да ће у скорије време цело село бити покривено водоводном мрежом.
– Доњим делом села је прошла Рзавска вода и поједина домаћинства су се прикачила. Јесенас је општина помогла да се у средњем делу села реши водоснабдевање, па је сада остао нерешен Каблар. И ту се започело са копањем артерских бунара али је зима тренутно зауставила послове. Очекујемо да ће и то завршити кад дође лепше време и омогући им радове. Тада би, мање-више, цели Рошци имали уредно снабдевање Рзавском водом.
Рошци су месна заједница која у свом власништву има већи број објеката. Међутим, многи од њих су данас оронули, а они који су наменски прављени више не могу да испуне своју намену.
– Имамо један објекат у школском дворишту који је пре десет година наменски направљен за ученике у природи. Међутим, само следеће године по завршетку објекта ту су били ученици из Новог Сада. Од тада више нико није долазио. Објекат је већ пропао. Имамо доста објеката али их не користимо. Сличан је случај са Домом који је сређен, нуђен приватницима да га користе без надокнаде, само да плате трошкове одржавања и, ако им треба радник, да запосле човека из нашег села. Међутим, ни то није заживело јер нема заинтересованих . Стару школу у Цагањама смо дали Ловачком удружењу на коришћење и они то одржавају, иначе би и она доживела судбину осталих наших објеката.
Рошци су плодан воћарски и повртарски крај у којем ретко шта да не успева, каже саговорник, али додаје да би за оживљавање села и пољопривредне производње била неопходна млада радна снага и средства без којих се не може кренути од нуле.
– Није то било много давно када је село било развијено, познато по производњи кромпира и малине. Имали смо ту задругу која је имала углед у читавој Србији. Кабларски кромпир и кабларска малина који су се давали преко задруге, широм су били познати. Међутим, ако је такво нешто пропало, шта да кажемо за друге ствари. Остали су само објекти и табле на њима. Све се урушава. Видим да се сад земља и домаћинства дају младим брачним паровима, а не знам чиме ће се они бавити да би у оваквом тренутном стању могли да живе. Кад не могу да опстану људи који се годинама баве пољопривредом и који имају, какву-такву, механизацију. Не могу да преживе без додатних средстава, или пензије, или неког инвеститора. Механизација је нешто што се на селу подразумева. То је све стара производња али нико се не усуђује да набавља ново, то је веома скупо, а људи не желе да се задужују код банака у неизвесној ситуацији. Питање је дана када ће многи паркирати механизацију јер неће имати рачун да обрађују поседе, јер ми смо село са малим поседима.
Градимир Илић каже да је некада подржавао и подстицао младе да на селу остану, јер је село посматрано из традиционалне перспективе српског домаћина. А данас, саговорник има сасвим другачије мишљење.
– Једно време сам осуђивао младе који желе да оду из села, али сада их подржавам. Нема ту перспективе. Село није осуђено на пропаст недавно, већ много раније. А проблеми и лоше стање само се надовезују на то. Крава је све мање, а млека је све више. Није јасна та логика, дакле закључак је да је дошло до великог увоза млека. Слична је прича и са месом. Не може сељак ничим да се бави јер му ништа није сигурно. Данас концентрат поскупљује, а млеку скидају цену. Поједине млекаре смањују пријем количине, чак чујем да неке прете да ће пријем потпуно обуставити. Тај који живи на селу не може на нашем поднебљу да гаји ни јужно воће ни неке специфичне културе. Ми живимо од сточарства које је на ивици пропасти. Тако да не треба ову омладину ни подржавати да остане на селу. И ово мало њих који данас овде живе.
„Овај пројекат је реализован уз подршку Града Чачка. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не одражавају ставове органа који је доделио средства”
